Miloš Crnjanski je zasigurno jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka. Ispisavši stotine knjiških strana, i hiljade redova, ostavio je neizbrisiv trag, kako u domaćoj, tako i u evropskoj književnosti. Ipak, malo ko zna da se bavio i mnogim drugim delatnostima: bio je profesor, novinar, urednik, pa i diplomatski službenik.
Osećanje patriotizma i ljubav prema pravoslavlju uticali su na književni opus srpskog književnika, ali i na njegov profesionalni aspekt. Može se reći da je ceo njegov život počivao na ljubavi prema Srbiji, koju je nasledio od roditelja.
Nakon Prvog svetskog rata, Miloš Crnjanski se vraća u Srbiju, ali biva osporavan od strane mnogih zbog toga što je u ratu učestvovao na strani Austro-ugarske. On tada započinje svoj književni i novinarski rad koji će biti veoma raznovrstan. Crnjanski je uveo izvesne promene u književnosti – može se reći da je utemeljio novu formu pisanja i pravca – koje su pratili i drugi književnici tog doba, koji su osetili razor rata. Ono što je tokom rata proživeo, on je uspeo da prenese u svoja prozna i poetska dela u kojima iskazuje bunt i revolt prema ratovanju.
Crnjanski se oprobao i u ulozi profesora nakon završetka studija književnosti. 1922. godine radio je kao nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, a od 1923. do 1931. godine kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji. Međutim, zbog tog posla nije mogao dovoljno da se posveti pisanju. Ubrzo završava profesorsku karijeru i počinje da se bavi novinarstvom, što će ga odvesti i u diplomatske vode.
Još tokom studija, on je počeo da se bavi novinarskim radom uređujući list „Dan“, zahvaljujući čemu je i otkrio svoj dar za novinarstvo. Potom je bio saradnik lista „Politika“ i urednik časopisa „Naša krila“, a u jednom trenutku je pokrenuo list „Ideje“ koji je ubrzo prestao da izlazi.
Krajem dvadesetih godina kreće jedno sasvim novo poglavlje u životu srpskog književnika. Kao novinar počinje da radi u listu „Vreme“ 1926. godine, gde biva zapažen i dve godine kasnije postaje ataše za štampu ambasade u Berlinu, postavljen od strane Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U Berlin odlazi kod poslanika Živojina Balugdžića, po preporuci Slobodana Jovanovića, odakle izveštava za već pomenuti časopis.
Istovremeno njegov najpoznatiji roman „Seobe“ počinje da izlazi u delovima u „Srpskom književnom glasniku“, a 1929. izlazi u formi knjige. Za ovo remek-delo dobija nagradu Srpske akademije nauka i umetnosti godinu dana kasnije. I pored posla u novinarstvu i u diplomatiji, Crnjanski ne prestaje sa svojim literarnim radom. Ubrzo piše putopis „Ljubav u Toskani“, čije objavljivanje prati i njegova polemika sa Markom Carem, predsednikom Srpske književne zadruge, u časopisu „Vreme“, zbog negativne kritike ovog dela.
Miloš Crnjanski 1937. godine odlazi u Španiju u službi novinara i diplomate, kako bi napravio reportažu o tamošnjem građanskom ratu za list „Vreme“, ali istovremeno kako bi prikupljao informacije o Frankovom režimu za jugoslovensku Vladu. Izveštavao je iz štaba generala Fransiska Franka. Tada objavljuje svoje prve ratne reportaže u kojima je detaljno i jasno preneo dešavanja sa frontova, ali je svoju pažnju posvetio i gradovima koje je obišao i njihovim stanovnicima. U tim reportažama je pored novinarskog stila, prisutan i njegov književni dar.
„Kod Larabezue opkoljeno je tri hiljade republikanskih vojnika, koji nemaju gotovo nikakve izglede da bi se mogli spasti. Njima je ostalo da biraju između smrti i zarobljeništva.“, zapisao je Crnjanski u jednoj reportaži. Za generala Franka rekao je da „formalno ima svu vlast u ruci“ i da je „šef svih španskih političkih partija, koje je nasilno ujedinio“.
Nakon Španije, Crnjanski odlazi u Italiju kao savetnik za štampu, u službi svoje države. Tokom boravka u Rimu, uspostavlja kontakte sa diplomatama, novinarima, ali i stanovnicima, kako bi što bolje upoznao grad. Objavljuje nekoliko tekstova o Musoliniju i njegovim političkim delatnostima, italijanskoj vojsci, italijanskom rasizmu, o vezama Italije i ostalih zemalja i sastancima Musolinija i Čemberlena. Tu je dočekao početak Drugog svetskog rata i vest da je Jugoslavija ušla u rat, zbog čega je morao da ode iz Rima. Preko Lisabona odlazi u London gde ostaje sve do 1965. godine kada se vraća u Jugoslaviju.
O svojoj diplomatskoj službi koju je tokom godina obavljao boraveći u Berlinu, Rimu i Londonu, Miloš Crnjanski je napisao memoare „Embahade“ koji se sastoje od četiri toma. Na samom početku dela on kaže da su to „beleške o nesreći našeg naroda“ i „prosto uspomene jednog očevica, pisca“. Delo je objavljeno posthumno 1983. godine.
Period tokom kojeg Miloš Crnjanski obavlja funkciju diplomate u Kraljevini SHS bio je veoma raznolik i buran i tome svedoče njegova dela u književnosti, ali i novinski tekstovi i reportaže. Jasno je da književnika Crnjanskog ne možemo odvojiti od diplomate, niti diplomatu od novinara.
Post Views: 15
