Miloš Kostić, ravnogorac, vijetnamski veteran, Mladićev saradnik, za Novosti priča svoju epopeju(3): U azijskoj prašumi gledao sam najbrutalnije scene koje ljudski um uopšte može da zamisli. Ranjen dum-dum metkom u stomak
SVE se može u životu. Pa i da se vožnja u smrdljivom voznom kupeu sa utovljenim svinjama završi u raskošnoj vili na Floridi.
Takva je bila čudesna sudbina Miloša Kostića (83) koji nam potanko priča kako se od ratnih golgota i sa dna vinuo do najviših vrhova svetske vojne, kontraobaveštajne i ekonomske politike.
Jesen 1945. godine, rat se završava. Šesnaestogodišnji Miloš teško je kašljao zbog upale pluća. Ratni saborci ravnogorci bili su poraženi, pobijeni i proglašeni izdajnicima. Nije znao gde su mu majka, otac i brat.
Ostao je potpuno sam. Morao je da napusti selo Gradačac u istočnoj Bosni i učiteljicu koja ga je čuvala.
– Krenuo sam peške do Vinkovaca i tu uđem u voz sa svinjama. Cilj mi je bio Vukovar, jer mi je tamo živela baka pre rata. U Beograd nisam smeo. Plašio sam se komunista.
Zakucao je na vrata stare i poznate kuće. čuo je poznati bakin glas. Laknulo mu je:
– Upisao sam školu u Vukovaru ali sam se svaki dan pesničio sa Hrvatima, nekim Spinđom i Vukelićem. Znali su mi poreklo i za koga su ratovali moji preci. Tu, na ulici, naučio sam boks.
često je dolazio kući sa masnicama ispod oka. Baka mu jednog jutra dobronamerno reče:
– Sine Miloše, idi ti za Beograd. Prijavi se kao ratno siroče, niko ne zna da si bio četnik i čije si dete. Tebi ovde nema života.
Tako je i bilo. Miloš se u Beogradu prijavi kao siroče i upiše u dokumenta da su mu roditelje streljali Nemci u Kragujevcu. Prime ga 1948. i u Treću mušku gimnaziju.
Kako su ga primili, tako ga i izbacili:
– Mrzeo sam, duboko u sebi, rusku propagandu jer sam komuniste krivio za raspad moje porodice. Prijavili su me direktoru škole, jer sam pričao da od ruskih više volim američke i kaubojske filmove u kojima ima golih žena. I, isteraju me.
Završava Miloš gimnaziju u Malom Mokrom Lugu 1950. godine, a uporedo trenira boks u Miliconaru, pa u Crvenoj zvezdi. Postaje omladinski prvak države u srednjoj kategoriji.
– Upisao sam se na Pravni fakultet. Te 1951. godine saznam preko strica iz Zagreba da mi je otac živ, da je uspeo da se spase iz nacističkog logora Dahau i da je slobodan i živi u Beču.
Miloš je tada uz pomoć vaterpolista reprezentativaca koji su gostovali u Austriji, stupio u kontakt sa ocem Brankom. Tata mu je odmah poslao „montgomeri“ mantile, cipele sa đonom od sirove gume i nekoliko špilova originalnih „Pjatnikovih“ karata.
– Otac se sprijateljio sa ćerkom vlasnika kompanije „Pjatnik“. Uspeli su da mi od te najveće fabrike celuloze i papira pošalju stipendiju i poziv da studiram tehnologiju na Univeritetu u Gracu.
Zbog Tršćanske krize koja je izbila u Jugoslaviji, Miloš nije mogao da dobije pasoš.
– Podnesem molbu za dobijanje pasoša zbog studija. Imao sam sreću jer je šef vojnog odseka Vračar bio moj drug bokser lake kategorije Miša Uzunović. Ni dobiti papire nije bilo teško.
Nakitili su da je Miloš skojevac, da redovno ide na radne akcije, uzoran komunista…
– Bio je 20. oktobar 1953,Dan oslobođenja, za mene dan nove okupacije. Na železničkoj stanici u Beogradu krišom me ispratila majka Radmila koja je te godine izašla sa robije. U Beču me čekao otac Branko. Video sam ga prvi put posle 11 godina. Prepoznao sam ga. Bio je lep i isto je mirisao.
Miloš je počeo da studira u Gracu, a putovao je često do Beča. Maskirao se u Austrijanca, oblačio je tirolske kratke pantalone i zelenu jaknu sa dugmetima sa jelenskim rogovima.
– Plašio sam se da me u vozu ne uhvate Rusi koji su mnoge naše emigrante prebacili u Sibir, bez mnogo objašnjavanja.
Družio se Miloš sa američkim studentima, provodio noći sa markantnom Japankom iz San Franciska. Završio je u naletu i nemačku književnost.
– U tom društvu saznam da u SAD još važi uredba američke vlade po kojoj stranci mogu da služe vojsku. Odlučim da krenem preko okeana.
Sedište štaba okupacione zone SAD bilo je u Salcburgu. Morao je da prođe teške testove, da dokaže da nije imao venerične bolesti, tuberkulozu, da nije osuđivan, da ide u crkvu…
Prošao je. Dobija useljeničku vizu i uputstvo da se prijavi regrutnoj komisiji u Njujorku.
Jesen 1955. Vojni transportni brod kreće iz Bremen Hafena.
– Talasi veliki, svi povraćaju. Borim se sa nekim keksom. U magli se nazire Kip slobode.
U Njujorku ga dočekuje očev dalji rođak Žarko Stojanović, koji ga je odmah ubacio na Volstrit u kancelariju Benk of Amerika, da radi i uzme neki dolar dok ne obuče uniformu.
Sledeća stanica – vojna baza Fort Diksi u državi Nju Džersi. Tu od čoveka prave vojnika.
– Svaki dan teške pripreme. Treninzi do iznemoglosti. Pedantnost do savršenstva. Disciplina bez milosti.
Posle obuke, u kojoj je većina vojnika otpala, Miloša prebacuju u Kentaki. U to vreme, predsednik Kenedi odluči da reaktivira padobrance i Srbin se prijavi u 101. specijalni puk.
Na čelu te škole, major Robert Vraneš, Ličanin. Mi u stroju, a on video spisak vojnika, pa mi se obrati:
– Brate, Srbine, nisam divanio po srpski već godinama!
Prošao je tešku školu. Trčali su svaki dan po 10 kilometara. Prilikom skoka sa 80 metara otkači mu se oružje i zabode u nogu.
– Nisam mogao da dobijem čin potporučnika jer nisam državljanin SAD. Jedini način je bio da odem u rat u Koreju. Vodio sam puk tri meseca, gerilski smo se tukli sa Kinezima i Severnokorejcima. Podsetilo me sve na rat sa partizanima.
Miloš dobija ratničko državljanstvo SAD i vraćaju ga u 101. padobransku. Počinje rat u Vijetnamu.
– Pošto sam znao jezike, angažovala me vojska u G2 divizijsku obaveštajnu službu. Prva misija – istraga terena u Vijetnamu i prikupljanje podataka o neprijatelju. Imao sam tada 28 godina.
Helikopteri izbacuju njegovu jedinicu u centralnu visoravan Vijetnama, u džunglu kod Blejkuma.
– Spavali smo na dušecima, hodali kroz divljinu, snimali, analizirali zemlju. Oko nas slonovi, tigrovi… Padale su jezive monsunske kiše.
Posle tri meseca, ekspediciju su vratili u Ameriku. Dve godine kasnije, ponovo ga šalju u Vijetnam, ali sada u rat.
– Kao specijalac i potporučnik marinske divizije, bio sam savetnik generalu Bui čen Langu. Učestvovao sam u čuvenoj TET ofanzivi. Jezive bitke vođene su u carskoj prestonici Hue u centralnom Vijetnamu.
Smrt je ponovo bila svuda oko Miloša. Gledao je najbrutalnije scene koje ljudski um može da zamisli. Takvu mržnju i surovost nikada nije video ni pre ni posle Vijetnamskog rata.
– Ratovali su kao zveri. Ranjeni general Lang izdahnuo mi je na rukama. Naši specijalci su sa južnovijetnamskim vojnim snagama ubili oko 55.000 vijetkongovaca i komunista.
U Vijetnamu je bio do 1971. godine.
– Pogođen sam u jednoj od završnih bitaka naših specijalaca. Dum-dum metak mi je prošao kroz stomak i razneo žuč. Prebacili su me u Ameriku kao ranjenika. Skratili su mi creva i dodelili čin majora.
Miloš je tri meseca ležao u bolnici na Havajima. čitav život mu se vrteo u glavi.
– Rešio sam da napustim vojsku. Dosta je bilo.
Tada, dok su ga negovale medicinske sestre iz američke vojske, nije ni slutio da će nekoliko decenija kasnije morati opet u rat. Za svoju Srbiju.
……………………………………
LJUBAV SA KINESKINJOM
DOK je pisao knjige o Hladnom ratu, u Vašingtonu ga je intervjuisala šarmantna Kineskinja duge kose. – čim smo se videli te 1972. godine, počela je jedna velika ljubav. Venčali smo se u Jerusalimu, a moja Lijang je primila pravoslavlje, krstila se u reci Jordan i dobila ime Svetlana Kostić. Miloš i Svetlana izrodili su četvoro dece – Sretena, Zorku, Milana i Radmilu. Svetlana je mlađa 22 godine od Miloša, a pre dvanaest godina umrla je od kancera. Dobitnik je Pulicerove nagrade za novinarstvo.
…………………………………….
ODLIKOVAN ZBOG RATOVA ZVEZDA
POSLE vijetnamskog rata, Miloš je prebačen u aktivnu vojnu rezervu. Okrenuo se nauci. Upisao je čikaški univerzitet gde je završio Visoku školu za poslovnu ekonomiju. Za republikanskog kandidata u državi Ilinois spremio je kampanju za seminarski rad i pobedili su na izborima. Dobio je 1973. godine poziv da dođe u Vašington, kako bi savetovao klub republikanskih predstavnika u Donjem domu Kongresa. Napisao je knjigu „Mirna koegzistencija u hladnoratovsko doba“ i dobio je nacionalnu nagradu. Napredovao je do bankarskog komiteta Američkog senata. Osnovao je i Institut za stratešku trgovinu sa ciljem da se spreči prenos primenjene nauke i tehnologije u sovjetski blok. Bio je konsultant u Ministarstvu odbrane, a radio je u timovima predsednika Džimija Kartera i Ronalda Regana, koji ga je odlikovao za učešće u projektu „Ratovi zvezda“.
……………………………………
BOKSERI čETNICI
DOK je pedesetih godina u Beogradu boksovao u Milicionaru i Zvezdi, oko njega su bili sve „premaskirani“ četnici. – Za mene je garantovao Aca Živanović, bokserski trener, profesionalni prvak Evrope, koji je za vreme rata podržavao četnike. Bili su tu i teškaš Mirko Novaković, koji je tek izašao sa robije jer je bio sa Dražom, pa Laza Džetina, prvak Balkana u srednjoj kategoriji, ravnogorac. Među njima i Miloš Lazarević, poluteška kategorija, četnik u duši, otišao je u Helsinki na Svetsko prvenstvo i nikada se nije vratio u Srbiju.
