Neobična knjižica koja je na svom uobličavanju okupila prijatelje i drugare pesnika i pisca Radovana Gajića predstavljena je publici proteklog vikenda u sali crkve Svetog Save na Riveru u Torontu. „Sam sa samim sobom“, naslov je tog dela neobičnog i po formi i po tome što su na istim stranicama knjige i originalni srpski tekst i prevod na engleski.
Publika koja je ispunila crkvenu salu slušala je, tako, dva jezika istovremeno, misli kazane i zapisane na jeziku njihovog detinjstva i na jeziku zemlje u kojoj rade, žive, ali, većinom, ne sanjaju. Knjigu je predstavio dr Davor Milićević.
– Možda je od nemogućnosti govora o drugom i najbolje i krenuti u ovu čudnu i čudno lepu Radovanovu knjižicu. Jer iza neobične forme, za ovog autora potpuno nove, izraza koji je u suštini najbliži nizu aforizama ka jednoj duhovnoj tački usmerenih krije se sasvim ozbiljna i duboka poetika. Ne možemo govoriti sa drugima, tačnije, ne možemo suvislo govoriti sa drugima ako pre toga, ili u isto vreme, ne razgovaramo sa sobom. Knjigu je izdala „Beogradska knjiga“, a promocija u Beogradu desiće se krajem novembra ili početkom decembra. Do tada, nada se Gajić, izaći će još dve njegove knjige kod istog izadavača – zbirka ljubavne poezije i zbirka zapisa – rekao je Milićević.
Tapija na Kosovo
– I tu moram, kao uvek kad govorim o Gajiću, da se vratim u ono vreme i na ono mesto nastanka srpskog nacionalnog izraza. Jer to vreme i to mesto određuju svaki jezički čin Radovana Gajića, čak i onda kada se to vreme i mesto u njegovom delu ne spominju. Vraćamo se na Kosovo polje, u dan, 15. jun (koji danas u gregorijanskom kalendaru čitamo kao 28. jun), godine Gospodnje 1389. Na tom polju, i u tom danu formirana je srpska zavetna svest, nastao je srpski jezički izraz u kojem je sadržano sve naše pamćenje. Na tom mestu beba je progovorila. I treba li onda ikome dokazivati ko ima tapiju na taj prostor? I treba li naglašavati na koji način će ono suštinski ostati naše? Šta god bude odlučeno ovih dana i meseci o Kosovu ono će biti i ostati naše, mi ćemo polagati pravo na njega, sve dok govorimo ovaj srpski jezik. Naš jezik naš je zalog za Kosovo. A tu su bilo kakve političke odluke, bilo čije, čak i onih najmoćnijih, nemoćne – kazao je na promociji dr Davor Milićević.
– Počeo sam odavno da vodim razgovore sam sa sobom i da shvatam šta to, zapravo, znači – objašnjava autor. – Još davno, kada sam imao sedam, osam godina i živeo u Kninu, silazio bih u podrum gde se moj deda nečim bavio i usput glasno govorio, a na pitanje: „Šta radiš?“, odgovarao: „Evo, nešto sam sa sobom premećem“. Druga značajna slika o tome stvorena je u Parizu 1977. godine, kada sam prvi put posetio taj grad. Primetio sam, na moje čuđenje, da dosta ljudi u metrou sami sa sobom pričaju, ne preterano glasno, ali dovoljno da i drugi pored njih to čuju. Kod nas sam to, da ljudi pričaju sami sa sobom, primetio u danima posle Titove smrti. U zadnjih pet, šest godina pročistio sam ono što je zapisivano, a kroz to čime sam se bavio i još se bavim, vodim sa sobom duboke razgovore – kaže pisac.
Prijateljski poduhvat
Knjiga „Sam sa sobom“ je neobična i po tome što umesto uobičajenih predgovora i recenzija iz književnih krugova, kao pogovor sadrži šaljivo pisanije Dragoljuba Nikolića Gage, Gajićevog prijatelja i lokalnog šaljivdžije. Tako se ostvario, od početka do kraja, ovaj „prijateljski poduhvat“ na rađanju jedne knjige.
Navodi i veliku pomoć i razumevanje, pre svega svoje porodice, ali i prijatelja koji su svoju kreativnost i ljubav prema pisanoj reči i umetnosti ugradili u ovu knjigu, bez ikakve finansijske nadoknade. Tako je „Sam sa sobom“ grafički opremila Svetlana Ristić, tekst sa srpskog na engleski prevela Ivana Božić, redakturu uradio Vladislav Tumir.
Na večeri u sali crkve na Riveru tekst na srpskom govorio je Dimitrije Porobić, na engleskom Vladislav Tumir. Ros Pirson, profesionalni muzičar, izveo je nekoliko kompozicija na flauti, a na kraju promocije folklorna grupa „Stražilovo“, pri crkvi Svetog Save, odigrala je splet igara.
