Borko Stefanović se u štampi predstavlja kao „šef tima Srbije“ iako u odluci vlade stoji da je on samo koordinator. To je otežavajuća okolnost za Srbiju jer svi oni koji treba da znaju to, to lažno predstavljanje – znaju
Ponovo takozvani razgovori o Kosovu i Metohiji i ponovo se ništa ne zna o čemu se tu radi. Jedna od za Srbiju sudbinski važnih tema je i dalje skrivena od javnosti. Zvanično reč je o „tehničkim pitanjima“ kako bi se „olakšao svakodnevni život“ običnih ljudi. Ta uopštena formulacija skriva, kao i uvek sa birokratskim formulama, suštinu. Razgovaraće se, u stvari, o veoma konkretnim „tehničkim“ detaljima, korak po korak, koji su u funkciji učvršćivanja samoproglašene nezavisnosti kosovskih Albanaca. Ovoga puta, međutim, taj proces će biti uz punu podršku vlasti u Srbiji. U prevodu: Srbija legalizuje nezavisno albansko Kosovo.
Taj cilj razgovora se, izuzev u Srbiji, gotovo i ne krije. Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku Ketrin Ešton je u intervjuu listu „Politika“ još jednom potvrdila da je osnova razgovora Rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 9. septembra 2010. godine. Razgovori će biti unutar tog dokumenta. To je ključ. Tim dokumentom aktuelna politička elita Srbije, pošto je jedan od autora Rezolucije, uz Evropsku uniju i Ketrin Ešton, u stvari, prihvata i priznaje samoproglašenu nezavisnost Kosova. To je neprijatna činjenica, ali je tako. To je učinjeno kroz formulaciju tačke „e“ teksta Rezolucije, gde se kaže da „prima k znanju sadržaj savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom kada je u pitanju Kosovo…“
Srbija je tako prihvatila jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova iako je sam tekst, kao i sama rezolucija, jedna velika obmana. Međunarodni sud pravde se uopšte nije bavio da li je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. On se samo bavio da li je „rezolucija“, dakle, formalno-pravno sam tekst, sam papir, kosovskih Albanaca o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom. Pošto na tom papiru nema zaglavlja „Skupštine Kosova“ a među potpisnicima je i tadašnji predsednik Kosova Fatmir Sejdiu a on nije poslanik u toj skupštini, onda je to, prema Sudu, dokument grupe građana koji sebe predstavljaju kao predstavnike naroda. Oni, kao takvi, i taj papir formalno-pravno nisu u sistemu međunarodnog prava, pa tako ni njihova „rezolucija“ ne može ni biti protivna međunarodnom pravu. Na tu prevaru u evropsko-srpskoj Rezoluciji zvanični Beograd je pristao i ta prevara je sada dokument. To je to.
Baronesa Ešton takođe kaže da je cilj dijaloga da „promoviše saradnju“. Prevedeno na običan jezik: da uspostavi saradnju dve države. A sve to, kako kaže, u cilju napretka „obe strane ka Evropi i da poboljša život običnih ljudi“. Obratite pažnju na „obe strane“. A na pitanje da li su to politički ili tehnički ciljevi, ona je rekla da ne zna, (baš „ne znam“) uz sugestiju da to za nju i nije važno. Baronesa Ešton, naravno, može da ima svoje stavove u skladu sa svojim ličnim ili profesionalnim opredeljenjem, ali u ovom slučaju ne bi se moglo reći da je to iz tog repertoara. Ovde je reč o stavu birokratije u Briselu i podršci Srbije takvom stanovištu. Tu je problem. Posebno je važno to što Brisel, ako je verovati baronesi Ešton, željeni ishod razgovora Beograda i Prištine vezuje za „evropsku budućnost“, tačnije za Evropsku uniju što, važno je znati, nije uvek isto što i Evropa. A zvanični Beograd kaže da „EU nema alternativu“ i onda je jasno šta bi mogao, ili će biti, ishod razgovora Beograda i Prištine.
Po ugledu na Ketrin Ešton i politička elita u Beogradu tvrdi da je reč o „tehničkim pitanjima“, ali nikako da javno kaže koja su to sve „tehnička pitanja“. Obično se, kad se već mora, štampa zasipa pričama o zdravstvenom i penzijskom osiguranju, nestalim i ubijenim ljudima, registarskim tablicama automobila, snabdevanju električnom energijom i sve u tom stilu. Zašto vlasti ne kažu da briselska birokratija, koja je sponzor i ovih razgovora i nezavisnosti Kosova, od Srbije traži i kompletnu arhivu, od matičnih knjiga rođenih do zemljišnih papira. Zvanični Beograd je već uputio zahtev nadležnim institucijama da hitno pripreme te dokumente. I to treba da bude predato sadašnjim vlastima u Prištini. To upućuje na onaj isti proces koji je naknadno pratio novonastale države iz raspada bivše Jugoslavije.
Do razgovora o Kosovu je, naravno, moralo da dođe jer ovako nerešena situacija može samo da pogorša ionako za Albance nepodnošljivo stanje. Ali kakvih razgovora? Ovo, po svemu sudeći, nisu ti razgovori. Suština je, valjada je jasno, u statusu Kosova i Metohije a o tome se navodno neće razgovarati. U suštini svi ti detalji o kojima će se razgovarati su razgovori o statusu, oni nevidljivo ali pouzdano vode izgradnji statusa Kosova kao nezavisne teritorije od Srbije. I što je još gore – vode ka prihvatanju Srbije ne samo kosovske nezavisnosti nego i „legalizaciji“ te nesreće, bolje reći celog zla, koju je Zapad minulih godina učinio na Kosovu i prema Srbiji i prema kosovskim Albancima. Svima je jasno i među zapadnim zemljama šta je sve Zapad uradio. Ne zna se, međutim, kako iz svega toga izađi pogotovo sada kada je celi svet „proključao“ i za Kosovo više niko nema vremena. Ali tu je Srbija i „EU nema alternativu“. Birokratska veština je neuhvatljiva i potrebno je mnogo odlučnosti i znanja da bi se preduhitrila. Sadašnji Beograd nema, utisak je, tih kapaciteta. Ili možda ima, ali krije od javnosti da bi se prikrile stvarne namere.
Iako se o ovim razgovorima već dugo priča, ipak se nije tačno znalo kada će oni i kako početi. Važno je, u stvari, da imaju više funkcija, a ne samo „odnose dveju strana“. Baronesa Ešton kaže sada je „pravo vreme za početak razgovora“. Podseća na one dane užurbanog proglašenja nezavisnosti Kosova kada se londonski „Indipendent“, blizak zagovornicima takvog koraka, izrekao sa porukom „Sad ili nikad“. Tada, februara 2008. godine, se znalo da već u martu nadolazi „eksplozija“ ekonomske krize koja je temeljno promenila odnose i situaciju u svetu i bilo je jasno da u takvim okolnostima za nezavisnost Kosova niko više ne bi imao vremena. A zašto je sada trenutak za razgovore?
Prvo, da bi se prikrila duboka politička kriza među kosovskim Albancima i „kupilo vreme“ za politički opstanak Hašima Tačija. A to što je politički legitimitet aktuelnih vlasti u Prištini pod velikom znakom pitanja i što bi vrlo brzo tu moglo svašta da bude – to za birokratiju u Briselu i Vašingtonu nema nikakvog značaja u odnosu na glavni cilj. Jer, kako kaže baronesa Ešton, „EU će nastaviti da radi sa Hašimom Tačijem i njegovom vladom na jačanju vladavine prava“. Sve ostalo, izgleda, nije važno, ni izuzetno ozbiljan izveštaj Dika Martija i još nekoliko evropskih vlada o dubokim korenima organizovanog kriminala, čiji je ključni deo i Tači, a ni brojni dokazi o krađi izbora u decembru prošle godine. I, po starom modelu, to mora da se uradi zbog stabilnosti i mira i evropske perspektive. To je, izgleda, i stanovište zvaničnog Beograda. U političkoj Prištini će biti još mnogo događanja, ali EU želi da početkom razgovora na vreme obaveže i one koji će doći posle Tačija.
Drugi razlog je aktuelna politička kriza u Beogradu. Suština je da razgovori, pa tako i Kosovo postanu deo predizborne kampanje u Srbiji. Bez obzira ko će posle narednih izbora formirati vlast u Srbiji, podrška će zavisiti, kao i obično, od stranih ambasadora a njihov uslov će biti određenje prema Kosovu. A pošto „EU nema alternativu“ ne samo za aktuelnu vlast nego i za one koji veruju da će biti u novoj vlasti i koji već po belom svetu traže podršku, onda nije teško odgonetnuti kakve će obaveze i preuzeti. Sve je već viđeno. Nije naodmet zato podsetiti da su Demokratska stranka i G-17 2008. godine srušili vladu Vojislava Koštunice upravo zbog Kosova. Kasnija čudna matematika narodne volje i navodno odlučujući uticaj zapadnih ambasadora na tu matematika su imali za cilj pre svega preuzimanje izvesnih obećanja prema Kosovu. I to se, kako se sada vidi, i desilo.
Za mnoge hroničare predstojeći razgovori liče na one vođene 1999. godine u Rambujeu, u Francuskoj, koji su poslužili kao izgovor za NATO bombardovanje Srbije. Pre bi, međutim, mogli da liče na one kasnije razgovore u Beču i po formi i po krajnjem ishodu. Mada i ovi i razgovori u Rambujeu imaju jednu sličnost – ključni čovek je isti – Hašim Tači. Autor ovog teksta je bio svedok tih razgovora u Rambujeu. U jednom trenutku bio je postignut dogovor. Dogovorena je u stvari bila „država u državi“, Kosovo bi imalo svoj ustav, pravni sistem, ustavni sud i političku autonomiju. Bile bi prisutne i međunarodne vojne snage kao i 12.000 policajaca i vojnika Srbije, tada SR Jugoslavije, ali Kosovo bi formalno bilo u SR Jugoslaviji i Srbiji, a bombardovanja ne bi bilo. Svi Albanci, od Ibrahima Rugove do Vetona Suroija su prihvatili taj dogovor, ali samo jedan čovek nije hteo – Hašim Tači. Tada je nastala panika. Pod hitno je u Rambuje došla Madlen Olbrajt kao podrška Tačiju. Ostalo je istorija. Ali ono što se ne zna, tada je, noću, u Beograd iz Francuske hitno otputovao Nikola Šainović na konsultacije sa Slobodanom Miloševićem. Ujutro se vratio i delegacija SR Jugoslavije, u stvari Srbije, je na neki način odustala od dogovora. To, naravno, ne menja suštinu – Tači je Zapadu obezbedio bombardovanje. Tu je osnovna veza.
Kao i uvek, veoma je važno ko su ljudi, ličnosti, koje učestvuju u razgovorima. Ovim kosovskim razgovorima će u ime EU predsedavati Robert Kuper. On će diktirati i dnevni red, znači ono o čemu će se razgovarati. Učesnici razgovora, oni kojih se sve to tiče, neće moći da odlučuju o onome o čemu će da pričaju. Po tome ovi razgovori zaista podsećaju na one u Beču a Kuper je novi Marti Ahtisari, samo sa drugačijim akcentom. Ko je, u stvari, Robert Kuper? Potomak britanske kolonijalne kaste, odrastao u Keniji, veći deo radnog veka je proveo u diplomatskoj službi. Javna ličnost postaje kao savetnik bivšeg premijera Tonija Blera i kao jedan od ideologa propalog „novog svetskog poretka“, „humanitarnih vojnih intervencija“, rušenja nacionalnih država i izgradnje Evropske unije kao nove svetske imperije. Bio je prvi britanski predstavnik u ratom okupiranom Avganistanu. Deo je kluba koji je bombardovao Srbiju i kasnije gurao nezavisnost Kosova. Sa takvim sposobnostima posle 2002. godine prelazi u birokratski aparat EU i postaje „desna ruka“ Havijera Solane. U novoj formaciji diplomatske službe EU i sa novom šeficom Kuper je samo „savetnik“ u toj službi. Zanimljivo je da se za to njegovo mesto zvanično koristi engleska reč „counsellor“, a ne uobičajena „advisor“. „Counsellor“ ima malo drugačije značenje. Ta jezička finesa otkriva da je on mnogo značajniji od „savetnika“, ali bez ikakve odgovornosti. Nameće se tako pitanje koga on u stvari predstavlja.
Malo je drugačija situacija, mada ima mnogo sličnosti, sa baronesom Ešton. Njen izbor na tu visoku funkciju je bio iznenađenje i za one koje više ništa u EU ne može da iznenadi, posebno za one u Britaniji. To je osoba koja nikada nije bila na nekoj izbornoj listi i za koju niko nikada nije imao priliku da glasa. Što kažu Englezi, veći broj ljudi veruje da je Elvis Prisli još živ nego što je čuo za Ketrin Ešton. Pripada užem krugu Tonija Blera, i ona i njen muž Piter Keler, Blerov blizak prijatelj koji radi istraživanja javnog mnjenja za Laburiste. Bler joj je kao upravniku jedne bolnice severno od Londona dodelio titulu baronese kako bi mogla da u ime Blera obavlja „poslove“ u Domu lordova britanskog parlamenta.
Ukratko, i Kuper i Ešton, ključni u razgovorima Beograda i Prištine, su Blerovi ljudi. Posebno je zanimljivo koga baronesa Ešton u stvari predstavlja u ovoj priči. Prema diplomatskim izvorima britanski premijer Dejvid Kameron je nedavno rekao nemačkoj kancelarki Angeli Merkel da ga Kosovo kao tema „više uopšte ne interesuje“. On, rekao je, nije u tome učestvovao i nema nameru da se time bavi. Naravno, rekao je Kameron, on neće poništavati odluke prethodne vlade, ali Kosovo nije njegova tema.
Ni „pregovaračke strane“ nisu u boljem položaju. Edita Tahiri, koja predvodi tim kosovskih Albanaca, nije „jak igrač“ iako je potpredsednica Tačijeve vlade a slično je i sa Srbijom. Njen tim navodno predvodi Borko Stefanović, funkcioner Ministarstva spoljnih poslova. Tu, međutim, nešto nije jasno. Sam Stefanović se u štampi, što mediji i prihvataju, predstavlja kao „šef tima Srbije“. Srbija neće imati jedan pregovarački tim, nego nekoliko, zavisno od teme. U odluci Vlade Srbije stoji da je on samo koordinator između tih nekoliko tima koji će pregovarati i stvarnog šefa razgovora predsednika Borisa Tadića i njegovog tima. Iako je to bila tajna odluka vlade Srbije, sam Stefanović je odmah, istog dana, saopštio novinarima da je on „šef pregovaračkog tima“. U pravnom rečniku to je lažno predstavljanje a u političkom neozbiljnost. To je otežavajuća okolnost za poziciju Srbije jer svi oni koji treba da znaju to, to lažno predstavljanje, znaju.
To su, za sada, elementi budućih razgovora. Izvesno je da će razgovori potrajati i da će uzeti dosta vremena. Sigurno je takođe da se na Kosovu minulih 12 godina ipak nešto važno desilo i da je skoro nemoguće, barem ne u uslovima mira, vratiti točak istorije. Uz to, izgleda da sadašnja politička elita Srbije ne želi Albance a time ni Kosovo. To organizatori razgovora očigledno veoma dobro znaju. Ali treba da bude jasno i da sve to nije dovoljno da bi se pronašlo efikasno rešenje za Kosovo. Albanci objektivno nemaju snage za bilo kakav iskorak u tom pravcu, ali Srbija bi trebalo da ima više odvažnosti u svom nacionalnom i državnom interesu, iznad svega razumne iskrenosti i uvažavanja onoga šta misle njeni građani. Samo uz podršku javnosti bilo kakva istorijska odluka može postati i stvarna.
