Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi na vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće – mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji moglo imati samo štete. Hajde, recimo, da on, jadnik, u svojoj naivnosti i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine neki ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće.
Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preuzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.
Pa kakav je to vo? Običan vo, koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove – sve kao ostali volovi: vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se sivonja.
Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu mehanicu, da se potkrepi kao čovek kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i, uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa (šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru). Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu dušu obuze tuga, bol sitne nepravde, i on ne mogade podleći tako jakom iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja, od silnog bola, poče misliti:
– čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?… Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo de je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari, kao i njihovi, svi zajedno prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uz brdo može povući, i nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih!. Bože, sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. čudni ljudi!
Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram.
Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:
– Ti se opet svojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!
Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega, i udubi se dalje u svoje misli.
– Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo Polje, kosovsku bitku. čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio? Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako, ne radeći ništa, šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga? Eto da uzmem za primer moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano, da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.
– Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji; patimo i mi današnji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.
– Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv, i moj ceo rod, što nas ne primaju u hrišćane? Vera im kaže: ne ukradi, a, eto, moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, a oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što niko zla ne čini, učini i dobro. I, eto, na šta su spali, da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari koja samo nikome zla ne čini.
Vo duboko uzdahnu, i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.
– Pa zar onda, – produži on dalje svoje tužne misli, – nismo ja i moj rod u tome bolji od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i hapsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me je otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek, valjda, stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo i hranimo ih hlebom. Pa ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu…
– Ako je to doista lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i moj ceo rod postimo celog svoga veka otkad nas od sise majčine odbiju.
Vo obori glavu, i kao da se nešto zabrinu, diže glavu naviše, šmrknu ljutito na nos, i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom muknu radosno:
– A, sad znam, mora to biti! – produži misliti:
– To je, dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. – Misli, misli, ali ne ide nikako. – U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: Zaaa! a ako im ne naredi, ne smeju da glasaju ni da se mešaju u politiku, isto kao i mi. Trpe i oni hapsu i udarce, često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i mahnemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.
U tom izađe gazda iz mehane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči, i krivudajući, pođe kolima.
– Eto našta je taj ponosni potomak upotrebio slobodu koju su mu preci izvojevali. Hajde, moj je gazda pijan i krade, ali našta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela, ni koliko ja.
– A mi, volovi, ostali smo isto tako vredni i korisni radnici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.
Vo duboko uzdahnu, i spremi svoj vrat za jaram.
Aprila, 1902.
