Momčilo Jokić, istraživač zabranjenih istorijskih istina, književnik, publicista, novinar i autor senzacionalne knjige Tajni dosije – Josip Broz
Tito je bio vanbračno dete rođeno iz “velike ljubavi“ ugledne poljske grofice Marije koja je udajom dobila latifundiju blizu Segedina i upravnika njenog imanja Franca Ambroza, koja je čuvajući čast udovice obezbedila detetu izuzetno školovanje i tretman. Otac će mladog inteligentnog sina konačno priznati kada isti doraste za vojnu.
Zamena identiteta Josipa Ambroza, kasnije alijas Tita, odigrala se u martu 1913. godine kada Josip Broz umire, a njegovu životnu biografiju preuzima vitalni Josip Ambroz, kolega iz vojnoobaveštajnog školskog sektora garnizona u Pečuju Austrougarske monarhije. Josip Broz će svojom smrću (rođen u Beču, istinski Hrvat), bez svoje volje i znanja, na predlog načelnika škole Štancera “oživeti“ ponovo u Josipu Ambrozu, alijas Titu!
Vi ste u knjizi Tajni dosije – Josip Broz izašli sa senzacionalnom tvrdnjom da bivši predsednik Jugoslavije maršal Josip Broz Tito nije Hrvat, rođen u zagorskom selu Kumrovec, već neko drugi. Ko je, u stvari, bio čovek koji se predstavljao kao Josip Broz Tito, a koga je tadašnja posleratna državna ideologija predstavila kao onda najvećeg sina naših naroda i narodnosti?
– Moja istraživanja započela su daleke 1968. godine, one nezaboravne godine studentskih nemira širom Evrope. Znao sam mnoge zagonetne činjenice povezane s Brozom, ali, niko se nije usuđivao da govori deo istine. Istinu niko nije znao. Odlučio sam se da lagano, tajno istražujem i slažem mozaik saznanih činjenica, da zagledam daleke dokumente iz arhiva Evrope, naši su za tu temu bili čelično zatvoreni. I svaka sumnja tražila je autoru glavu! Ja sam se odlučio na strpljivo istraživanje korak po korak. Tako je prvo nastala moja čuvena – BELEŽNICA: KO JE JOSIP BROZ? Da bi se godinama obogaćivala i narastala kontradikcijama, koje sam morao stalno, višestruko upoređivati kao komparativni istraživač koji je odlučio da za istinu ponudi svoju glavu, u ime svih ubijenih nevinih žrtava, i onih idealista, revolucionara, koji su verovali u novu “zoru čovečanstva“, a koji su sišli u grobove ne znajući ko im je vođa i za čije ciljeve umiru! Moja knjiga: TAJNI DOSIJE JOSIP BROZ je dala više odgovora na zagonetnu biografiju i delo Josipa Broza. Knjiga je u prvoj varijanti trebalo da se pojavi daleke 1974. godine, u maju pre 9. kongresa Saveza komunista Jugoslavije, a samo mesec dana posle održanog tajnog Kongresa obnove (Peti i osnivački kongres) ilegalne Komunističke partije Jugoslavije, koji je održan 6. aprila 1974. godine noću, a mi smo uhapšeni, provaljeni i lišeni slobode, kao neprijatelji naroda i rušioci ustavnog poretka samoupravne Titove Jugoslavije. Naredbom saveznog tužioca SFRJ bili smo istovremeno pohapšeni: svi učesnici Barskog kongresa, prve organizovane opozicione partije protiv Broza, kao neprijatelji naroda i zaverenici protiv Tita! Tako smo dodirnuli vrata pakla i osetili humanizam “samoupravljanja“ crvenog faraona, diktatora koji je jedini u Evropi imao svoju privatnu državu, čoveka koji je bio jedinstveni trojanski konj u strukturi Kominterne, velikog likvidatora u “belim rukavicama“, čoveka sa manirima barona, a istovremeno austrougarskog podnarednika, krvnika sa Drine u Prvom svetskom ratu, čoveka koji je radio za četiri obaveštajne službe… Bio je to čovek sa hiljadu lica, sa sedam lažnih autobiografija, zagontar sa 77. šifrovanih pseudonima, klavijaturista koji zna Mocarta, husarski sabljaš prvog reda, lažni mašinbravar i “trinaesto“ dete sa Sutle, šarmantni Pelivan i igrač na žici, veliki intrigant, zaljubljenik u vlast i ingeniozni osluškivač vremena u kojem živi, laskavac koji se šarmom zaljubljene kokete nadmeće sa zbunjenim uglednicima i saradnicima, dreser primitivaca i malograđanskih “bašibozluka“, naroda koji više veruju tuđinu, nego svom sinu! Našao je plodno tlo da odigra najčudesniji poker političke zavere i izdaje u Evropi 20. veka. Veliki mešter, majstor 32. reda masonerije, vanbračno dete rođeno iz “velike ljubavi“ poljske grofice koja je udajom dobila latifundiju bližu Segeda, sin Jevrejina Franca Ambroza i majke Marije, ugledne plemkinje… koja je čuvajući čast udovice obezbedila detetu izuzetno školovanje i tretman, dok je otac Franc Ambroz, kao Jevrejin, upravnik njenog velikog imanja, brinuo o malom Josipu, rastao je budući veliki zagonetar – JOSIP AMBROZ, budući BROZ – alijas Tito. Otac će mladog, inteligentnog sina konačno priznati kada isti doraste za vojnu. Daleke 1912. godine, dok Srbija krvari u Balkanskim ratovima, budući gospodar života i smrti, naći će se kao pitomac vojno-obaveštajne škole crno-žuto monarhije u Pečuju. Tu će budući alijas Tito upoznati pitomca Miroslava (Leopold) Fridriha Krležu, budućeg velikog hrvatskog pisca i nesuđenog nobelovca, a iz te tajne i ugledne obaveštajne škole koja je spremala špijune i izviđače, u levom krilu zgrade velikog garnizona Monarhije, tih dana će biti u klupi štrkljasti koščati mladić, nesuđeni umetnik i slikar, nesuđeni arhitekt Adolf Hitler! Taj podatak me je frapirao i prvi sam od svih istraživača isterao lisicu istorije iz jame zagonetke vremena. Svi su kasnije bili zapanjeni, svi su to prepisivali iz moje knjige “otkrovenja“, iz knjige: TAJNI DOSIJE JOSIP BROZ, koja će ugledati prvo izdanje tek 1992. godine, u izdanju “Nove svetlosti“ u Kragujevcu i koja je imala promociju neviđenu širom Srbije, a posebno u Međunarodnom “Pres centru“ u Beogradu, u februaru, kada se sjatilo birano društvo vojnih atašea, novinara, agenata, stranih i domaćih, da prisustvuju činu raščovečenja nečovečne zagonetke istorije – Josipa Broza-AMBROZA, alijasa Tita! Znao sam, da svom narodu i ostalim narodima, jedino mogu pomoći, ako mu suprotstavim svoja otkrića, svoje istine saznate iza “sedam tajnih pečata“ kako bi u ogledalo istine i istorije, konačno narod shvatio: ko je ubica njegovog prava na sreću i mir, i kako je srpski narod sledio “kao sluga pokorni“, čast izuzecima i usamljenim herojima, vođu koji je brže od samog satane ovaj prostor Jugoslavije pretvorio u veliku kasapnicu, da bi on bio zapamćen kao čovek kojeg “majka više ne rađa“! Tako se i kroz poslušnost i želju da bude “nešto drugo“ naš narod odrekao sebe i svoje istorije, pa je novim “izmišljenim“ pobedama porazio samoga sebe! Moja knjiga je zamišljena kao PROLOGOMENA ISTORIJE, kao OPTUŽNICA JOSIPU BROZU-AMBROZU, alijasu Titu, pred sudom časti i istorije ove zemlje. Nažalost, on je nas prvi (kao i mnogo puta ranije) ugrabio, a sam je od svih svetskih diktatora, faraonski sahranjen, i pobegao je od takvog suđenja u svoj zagonetni, nebeski pakao, ostavljajući još jednu tajnu: gde je stvarno sahranjen, a sahranjen je osmog maja 1980. godine, a ja sam uhapšen osmog maja 1974. godine! Šta znači broj sudbine: OSAM u životu faraona i jednog profesionalnog istraživača zabranjenih istorijskih istina 20. veka, pisca i novinara Jokića? Tako je Broz u smrti ostao zagonetka kao “najveći sin naših naroda i narodnosti“, a uopšte nije bio naš, nije Hrvat, a još manje dete Sutle i Kumrovca – to sam u knjizi dokumentovano dokazao, ali, i dalje, naša srpska javnost čita da je rođen 25. maja, da je umro 5. maja i slično, a sve je to obična, ali, uporna laž idiotske škole obmane ovog naroda, koja još traje, na našu sramotu. Svi se plaše istine, a istina neće da umre zbog svih onih plemenitih snova i ideala nevinih žrtava ove zemlje i našeg naroda! Ja sam ovim svojim istraživačkim delom svima njima upalio sveću koju više niko ne može ugasiti, nijedna vlast, nijedna generacija!
Kako se desilo da Josip Ambroz, kao što Vi tvrdite, preuzme identitet pravoga Josipa Broza? Ko je bio pravi Josip Broz?
– Zamena identiteta Josipa Ambroza, kasnije alijasa Tita, odigrala se u martu 1913. godine kada Josip Broz umire, a njegovu životnu biografiju preuzima vitalni Josip Ambroz, kolega iz vojnoobaveštajnog školskog sektora garnizona u Pečuju Austrougarske monarhije. Tu se sreli Miroslav Fridrih (po nekima zapisima Leopold, u čast austrijskog cara Leopolda I) Krleža budući pisac Hrvatske, Adolf Hitler, sin carinika… bolešljivi jeftičar velike, skoro srušene nade da će biti slikar i arhitekta… Kakva sudbinska sprega. Hitler će zbog bolesti napustiti školu, a Josip Broz će svojom smrću (rođen u Beču, istinski Hrvat), bez svoje volje i znanja, na predlog načelnika škole Štancera, “oživeti“ ponovo u Josipu Ambrozu, alijas Titu! To je ta čudesna i jedina zamena koja je ostvarena i kao zagonetka pratila našeg diktatora i višestrukog agenta kroz kapiju istorije Balkana. Zašto je to urađeno? Austrougarska je već od 1908. godine spremala rat protiv Srbije. Ona je ulaskom u Bosnu i njenom aneksijom, uz blagoslov Engleske, otvorila svoj put na Istok, a na tom putu koračaće Franjo Josif i Nemački Kajzer zajedno. Srbija je trebalo da bude groblje na putu njihove slave. Istovremeno sam otkrio prvi i podatak o Brozovoj ulozi na Drini u Prvom svetskom ratu. On, kao elitni izviđač na čelu 72. austrijska, izvidnička borca, došao je u Mionicu, pohvatao nekoliko desetina tek mobilisanih srpskih dobrovoljaca, mučio ih po sistemu “’živih jezika“ i obesio o sveto drvo – šljive kao primer zastrašivanja srpskog naroda! U Drugom svetskom ratu tu će doći na partizansku teritoriju, u ulozi samozvanog sekretara Komunističke partije Jugoslavije i komandanta partizanskih odreda, gde će ga dočekati lično Miloš Minić, sekretar okružnog nemačkog obaveštajca. Ima sve to u knjizi. Velika je to priča. Saslušao sam i poslednje žive svedoke, učesnike istorije, borce, mučenike, invalide i prosjake, zaboravljene heroje odbrane Srbije u ratu od 1914. do 1918. godine. Imao sam srca i uma da čujem njihove poruke, pre njihova zaboravljena umiranja. Srbija nikada nije znala da se svojim mučenicima oduži nezaboravom. Kada se rat završi, sva slava pripada profiterima rata, a sirotinja ne zna za svoje grobove, ni sinove, ni očeve, ni majke, ni kćeri, ni osramoćene sestre, zna samo za crne marame i crne barjake! Kuku, tebi, Srbijo, dokle ćeš tako?
Takođe, prilično je bila i enigmatična uloga Broza u Prvom svetskom ratu. Da li je on zaista bio na Drini i Ceru kao austro-ugarski vojnik i čime se to može potkrepiti?
– Kako na Drini? Tu se našli u magični balkanski trougao kreatori buduće istorije Srbije i srpskog naroda. S jedne strane Josip (Ambroz) Broz sa druge strane, braniće Srbiju Draža Mihailović, kao potporučnik, zatim tri brata Nedića, a ono što je još zanimljivije, Broz će za svoju hrabrost biti odlikovan gvozdenim krstom. Društvo u pohodu na Srbiju praviće mu pitomac iz Pečuja Miroslav Krleža i dobrovoljac na frontu Adolf Hitler, kao i mladi potporučnik Beme (budući zapovednik okupirane Srbije 1941. godine u Drugom svetskom ratu)! Svi su se istakli hrabrošću, u borbi jedni protiv drugih. Hitler dobija gvozdeni krst, isto Beme, isto i Broz! Orden za hrabrost ima i Draža Mihailović i braća Nedić. Zar Srbija nije ukleta zemlja? Šta je sve trebalo iščitati da se dođe do ovih saznanja? Jedan veliki broj savremenih “prepisivača nove resavsko-beogradske istorijske škole“, pozajmljivali, na nečastan su način, moja otkrića i plasirali ih kao “svoja“, dok ispijaju viski po beogradskim elitnim kafanama! Takvi su to ljudi. Ne citiraju druge već sve sebi pripisuju, kao što je i radio njihov veliki uzor Broz!
Još jedna Vaša prilično senzacionalna i široj javnosti nepoznata tvrdnja zaslužuje pažnju; a to je da je Josip Broz učestvovao u pripremi atentata na kralja Aleksandra u Marseju. Pojasnite nam to.
– Posle 4. drezdenskog kongresa KPJ i pobede nove frakcije u kojoj će Hrvati imati ključeve samog vrha odlučivanja, a posebno što će oni insistirati 9. novembra 1928. godine na poglede neodrživosti ovakve nove ujedinjene države Južnih Slovena, na Versajsku Jugoslaviju, kao veštačku tvorevinu, kao “tamnicu naroda“ koju treba razbiti, pošto su oni sebi osigurali slobodu i veliki životni prostor, zahvaljujući ratničkim pobedama srpske vojske u Prvom svetskom ratu, zahvaljujući velikim žrtvama i razaranjima Srbije i njenom seljačkom gunju i opanku, natočenom krvlju i ranama od Kajmakčalana do Maribora, od Kosova do Temišvara, njima više nije bila potrebna Jugoslavija. Počeli su da harangama kod Kominterne i za vreme 4. kongresa u Drezdenu, ističu pravo nacije na samoopredeljenje i otcepljenje od nove matične države. I pre nego što je ona zalečila rane, oni spremaju noževe za klanje. To je njihova zahvalnost. Tako je ta daleka 1928. godina bila uvertira za krvavu 1941. godinu. Jao, tebi, Srbijo, što nisi znala da slušaš svoju decu i svoju pamet, što si gajila svoje buduće grobare, što si se njima zaklinjala na vernost, što si im ustupala ognjišta svoje istorije da se ogreju razni satanisti, zidari, probisveti, plaćenici, ubice svih boja i rasa, a da se ti na lovorikama “slave“ ne možeš osvestiti, da ćeš uskoro ostati bez svoje glave! I tako je došao još jedan važan, pokazaće se koban, datum – 1934. godina. Josip Broz će izaći sa dopunske robije iz Ogulina 12. marta te godine. Ovu kaznu niko od istoričara nije tumačio. Ovo nije sastavni deo one kazne iz takozvanog Bombaškog procesa, kao ni kazne za takozvane sindikalne mere kada je u Ogulinu suđen pred Sudbenim stolom u Ogulinu 28. oktobra 1927. godine i kada je pušten da se brani sa slobode! To suđenje okrivilo je Broza za huliganstvo! Izlaskom sa robije, on će ispričati nove verzije, i kao svi ponavljači istorije, otići će u Sveto Trojstvo, kakva simbolika, čoveka koji nikada nije bio svetac, a ni pripadnik Trojstva, ako se ne uzmu u obzir tri agenture kao strani plaćenik svoje buduće biografije!!! Izlaskom sa robije, ovaj nečasni probisvet, koji je inače još za vreme Austrije u toku prvog velikog rata u Vojvodini hapšen kao podnarednik za silovanje Srpkinja i kasnije poslat na Istočni front, ovaj čudesni mag crne magije u svojoj autobiografiji koju prihvataju neki biografi kaže sledeće: do dolaska na rad u Komunističku internacionalu radi uglavnom u zemlji, u okviru Pokrajinskog komiteta čije je sedište u Beču (takav Komitet tada nije postojao)? Kao da je Komitet neka vrsta železničke stanice, gde svako može boraviti i otići kada hoće i gde hoće? A zna se kakva je bila konspirativnost. Sve policije Evrope sarađivale su u borbi protiv komunista. Ustanovio sam da je Broz u Svetom Trojstvu boravio manje od mesec dana i da je na nagovor svog starog druga, pajtaša, svog pretpostavljenog oficira Austrije Tomašeka (Slovaka), otputovao za Janka Pustu – logor gde su vežbale ustaše uz blagoslov, nemačke, mađarske, ali i uz znanje engleske obaveštajne službe i Vatikana, kao i Pavelićevog štaba iz Italije. Tako Broz dolazi sa Tomašekom sredinom aprila 1934. godine, gde postaje jedan od pomoćnik instruktora za atentatore i zaverenike, za specijalne zadatke. (Napominjem da Broz posle izlaska sa robije nije imao zaposlenje.) Novac mu je bio potreban i one će ga uskoro imati po svaku cenu. Aktivira svoje stare agenturske veze i tako postaje instruktor za obuku mladih i poletnih zločinaca. Janka Pusta je bila tada veliki logor i vežbalište za specijalne službe mađarske vojske. Terezu Štancer, bratanicu pukovnika Štancera (u Drugom svetskom ratu biće general i zarobiće ga partizanski general Basta, i njega i Tomašeka, na kraju rata, i po Titovoj naredbi biće streljani sa još deset generala), da ne bi otkrili njegovu prošlost iz Prvog svetskog rata. Tipičan zavodnik sa manirima barona, izuzetne inteligencije, brzih odluka, i sjajnog instinkta, Broz vidi svoju šansu: osvetiti se kralju Aleksandru i Srbiji. Zna da Musolini, kao i Gering, zajedno sa Pavelićem, imaju svoju kartu. Za pokerskim stolom – zločinci dele plen istorije. Za komandanta Janka Puste 1934. godine bio je postavljen ustaški major u mađarskoj vojsci Vjekoslav Serveci (u Drugom svetskom ratu ustaški general), njegov pomoćnik je bio komandant vojne obaveštajne škole u Pečuju – Slavko Štancer! Oba su znali Broza. Oni su njegovi vojni učitelji, oni su stvorili njegovu novu biografiju! Tada i Tereza Štancer prihvata da bude jedan od poverljivih kurira atentatora, ona će prebaciti oružje za ubice u Marseju. Ona je ona zagonetna plavuša koju nije uspela da identifikuje istraga policije posle atentata na kralja Aleksandra i improvizovanog suđenja! Samo je pukovnik Štancer znao sve o njoj kao i sam Broz. Ona je posle atentata neopaženo otišla za Argentinu! Najbolji agenti su dobijali nagrade i putovanja širom Evrope. Broz je među nagrađenima. A kada je počela da radi Janka Pusta kao centar obaveštajaca Mađarske? Evo šta je tada zapisala služba Vojske Jugoslavije: ”Špijunska škola protiv naše zemlje… Iz pouzdanih izvora se saznaje da je u Segedinu otvorena špijunska škola koja sprema mlade protiv naše zemlje i Rumunije. Do sada se za tu školu već javilo šest osoba koje oficiri iz Generalštaba pripremaju u kasarni Puka u Segedinu”, 21. 08.1923. godine, strana 6.
Isti metod kao 1913. godine u Pečuju. Ne odustaje se lako od metoda koji su provereni i donose uspeh kada je u pitanju agentura za rušenje jedne zemlje. Plaćenici VMRO završiće posao. Ujedinjene ubice Evrope odradile su zločin. Tako je ubistvom kralja započela agonija Jugoslavije. Vnutrena makedonska revolucionarna organizacija darovala je ustašama, Musoliniju i Geringu, izvršioce atentata… U knjizi su obrađeni detalji i izjava organizatora ubistva.
Josip Broz Tito se pokazao prilično vešt unutar partijskih obračuna. Kako je Josipu Brozu Titu pošlo za rukom da se oslobodi Petka Miletića i preuzme kontrolu nad jugoslovenskim komunistima?
– Moja knjiga je probudila, dokumentovano, da iz višedecenijskog ćutanja, zaboravljenih tajnih ubistava, zločina, otmica i pljačkom spisa i dokumenata, konačno progovori: BALKANSKA SFINGA – Josip Broz Ambroz, alijas Tito, na sramotu brojnih i naših “istoričara“ slavopevaca i papagaja! Posle likvidacije Gorkića, kada je rezervni Komitet KPJ bio u Parizu, a Josip Broz je tada blagajnik tog “Komiteta“ – nikada nije bio sekretar, uvek je bio tamo gde je zlato i gde su žene, intrigant koji šarmom razoruža svoje protivnike, a hipnotiše svoje ljubavnice – Josip Broz, bolji od svih drugih iz svoga okruženja znao je šta treba raditi i kako ukloniti bolje od sebe! Odlaskom 1937. godine Gorkića za Moskvu, posle lažne optužnice koju je pripremio protiv Gorkića kao generalnog sekretara KPJ lično Broz uz pomoć engleskog obaveštajca Vladimira Velebita, diplomiranog pravnika sa Sorbone iz daleke 1928. godine, i – Rodoljuba – Rođka čolakovića (koji je u tome naivno kao Bosanac video svoju šansu) i kada ostaje upražnjeno mesto; kada se čeka na povratak bez povratka, oklevetanog Gorkića, jedini istinski komunista i revolucionar koji je imao legendu oko svog imena i dobijanja u Sremskoj Mitrovici, inače rukovodilac Komiteta proslavljene robijašnice, heroj bez mane i straha, bio je Petko Miletić, koji je inače bio član najužeg partijskog rukovodstva u zemlji – član Komunističke partije Francuske, član Komunističke partije Mađarske, revolucionarni drug Bele Kuna, istaknuti časnik junaštva i Crnogorac sa internacionalnim, revolucionarnim iskustvom, čovek u kojeg su se zaklinjali mladi komunistički idealisti… Robijao je kao heroj u Lepoglavi u Sremskoj Mitrovici višedecenijske robije. Nepobeđen, neporažen, stamen, čovek istine i borbe. Pravedan i odan. Voli svoj narod i Srbiju više od svoje rodne kolevke. Takav je bio legendarni Petko Miletić. Objasnio sam sve detalje u knjizi. Broz piše Hebrangu, Moši Pijadu i Milovanu đilasu da Petka treba sprečiti po svaku cenu da bude izabran za čelnika Partije. Moša Pijade preko advokata i bivšeg policijskog pisara Prodanovića čini sve da se intriga pusti uz blagoslov jugoslovenske tajne policije; da Miletić nije heroj legenda, da on navodno sarađuje sa policijom, taj tekst je spremio Moša Pijade i Hebran, a pustio u opticaj “nesvršeni student“, “crnogorska usijana glava“ Milovan đilas, i to tako da bude upućeno kao pismo Kominterni – poverljiva dojava!!!!
Ovaj perfidni zločin obmane i izdaje koji su projektovali Broz, Hebran, Pijade i đilas razotkrio je metod borbe i obračuna kako da satansko seme preuzme kormilo Komunističke partije Jugoslavije. A šta je Petko Miletić zapisao o toj igri i sukobu izatkane laži i obračuna:
“Na robiji su postojale i postoje dvije politike likvidatorsko-oportunistička koju su vodili Andrija Hebrang i Moša Pijade, te na drugoj strani boljševička koju se trudi da vodi Kekić (Kaznioni komitet KPJ). Prva smatra da su robijaši, zarobljenici izbačeni iz klasne borbe, čiji je sada glavni zadatak preživjeti robiju, te sačuvati po svaku cenu fizičko i duhovno zdravlje da bi mogli, kad ih klasni neprijatelj pusti da izađu kući, opet u redove klasne borbe. Mi boljševici smatramo, naprotiv, da su robijaši komunisti koji su silom prilika i okolnosti dospjeli na posebno, izuzetno teški sektor otvorene klasne borbe. Oni nijesu niti smiju, ni jedan jedini čas da prekinu svoju borbu protiv klasnog neprijatelja… Jer, ovdje na robiji je koncentrisan i zatvoren stvarni dinamit naše revolucije. Skoro 300 komunističkih kadrova… “
To je stav nepokolebljivog revolucionara koji ne može da oprosti saradnju komunista Hrvatske u zatvorima Lepoglave sa ustaškim pokretom i sporazum Hebrang-Budak koji je podržao i Moša Pijade, iza kojeg stoji i otkriva se zaverenička uloga Josipa Broza koji se tada potpisuje kao Fridrih Georgijevič! Taj čudesni sinonim, pseudonim, govori za sebe: stvoren je od nemačkog imena i ruskog prezimena. Nije to slučajno! Tada je gospodin već radio za obe službe, ali se nije znalo da ga je vajar Avustinčić i Vladimir Velebit već uključio da radi strogo poverljivo za britansku službu. Sveto Trojstvo postoji, ali malo ljudi zna. Ko sazna biva ubijen. Smrt ne trpi svedoka. Zato će Broz stići da 4. novembra pošalje pismo komunistima robijašima u Mitrovici da je pre četiri dana 1. novembra 1937. godine kao “neprijatelj naroda“ osuđen i streljan u Moskvi – Milan Gorkić! A informaciju je Titu doneo – dao Josip Kopinič!!! Sve gori od gorega. U knjizi sam detaljno dokazao postupak likvidacija i obračuna u borbi za vrh KPJ od 1934. do 1948. godine. Sve nesreće ovoga svega zaverile se protiv časnih ljudi, a nečasni kolo vode, jer žele da srpski narod svakog dobra oslobode… Poznato je, ono lukavo sastavljeno pismo Josipa Broza Andriji Hebrangu iz Pariza oktobra 1937. godine… i gde se lažno ukazuje na Petka Miletića uz prekor. Broz pokušava da zavara Kaznioni komitet i traži podršku za svoju prljavu igru. Uvek tako do kraja. Drugi će obaviti likvidaciju, a on će nositi bele rukavice kao baron lažni.
Recite nam nešto o tragičnoj smrti Mustafe Golubića, jednog od najmoćnijih ljudi u kominterni i, čini se, čoveka od poverenja samog Staljina. Kako je Mustafa Golubić pao u nemačke ruke i kakva je uloga u tome junaka našeg intervjua?
– čini mi čast, da sam prvi istraživač koji je ustanovio tok i uzrok drame, kao i izdaju i likvidaciju heroja Golubića. Mustava Golubić, mladobosanac, solunski dobrovoljac, mladi prijatelj legendarnog Apisa, odbio je na solunskom procesu da bude lažni sudski svedok, mladi Mostarac, neustrašiv, hladnokrvan, general NKVD-a, Staljinov lični poverenik za velike i tajne akcije, čovek čelik sa srcem deteta, pesnik revolucije i sveštenik patnje. To je istina…
Mustafa Golubić, vitalni, lepi, stasiti čovek sa šeširom i mantilom preko ruke, šetao je već u maju 1941. godine Terazijama, sa lulom u ustima, po sunčanom vremenu, lažne vedrine, zaljubljenik u grad i ljude. A voleo je samo Srbiju i matušku Rusiju. Bio je zaljubljen u ruski narod i našeg čoveka mučenika. Verovao je u budućnost koja će poput Hristovog hleba biti darovana ovoj zemlji paćenici i heroju. Došao je u Beograd da bi se sreo sa Brozom, zagonetkom, kome je Kominterna izrekla smrtnu presudu 1938. godine, upravo u leto 1937. godine! Došao je da kazni tog samozvanca, intriganta i stranog agenta, uljeza, koji je uspeo, da u redove Kominterne za Balkan stvori svoju tajnu “paukovu mrežu“ špijuna, doušnika, provokatora i agenata. Došao je, da ga kazni što je zloupotrebio poverenje i uz pomoć Kopiniča na osmoj konferenciji u Zagrebu, imenovan kao generalni sekretar KPJ bez ikakvog ukaza i punomoćja Komiterne i Georgi Dimitrova. Došao je da se konačno obračuna i sa Brozovim samozvanim Politbiroom KPJ koji nije ništa drugo do igračka samozvanca kome nije bio dorastao ni Raspućin! Lažno imenovani generalni sekretar KPJ za zemlju, Tito, osetio je opasnost, jer ga je na vreme obavestio Stevo Krajačić, koji će tih dana biti u Zemunu. Golubić je bio odseo kod porodice Popović. Bio je hladnokrvan i samouveren. Ljudi tog kova mogu biti heroji ili sveštenici istine. Umiru ćutanjem, a njihova patnja i bol poražavaju i same mučitelje. Na znak Krajačića, Tito šalje đilasa i Rankovića da prolunjaju gradom i oslušnu stare partijske veze… Golubić je došao iz Beča. Pre toga, u tri navrata, prošao je kroz Srbiju na putu za Grčku. Šta je Krajačiću, Kopiniču i Brozu bilo obećano za likvidaciju Golubića? čija je ruka stajala? Nije samo Gestapo, već i Englezi. Golubića su uočili, pratili đilas i Ranković i, konačno, otkriven je stan gde je smešten. Dana 9. maja trebalo je da se Golubić sastane sa Titom. Preko ženskog kurira (ime nije važno) dostavljen je predlog za susret. Tito je jedva čekao, da idealno ulovi zlatnog pauka sovjetske legende agenture, Staljinovog čoveka prvog ranga, i zaljubljenika Srbije. Naredio je da đilas i Ranković učine sve da Gestapo sazna kakav se opasni sovjetski agent nalazi u Beogradu, sa stanom tu i tu. I tako je Gestapo, zahvaljujući Titu, ulovio zlatnu pticu za kojom je tragao godinama. U kavezu je legenda. Uhapšen je u ranu zoru. On je govorio: “Ja imam jedno oko na leđima i vidim šta se radi….“ Ovog puta bio je slep. Gestapo nije uspeo da sazna od Golubića, niti da iznudi priznanje ko je on! I konačno, izmrcvarenog, vezanog za stolicu, polumrtvog streljali su u Pionirskom parku u Beogradu, gde je bio privremeno sahranjen. Rusi su 1946. godine pronašli i otkopali svoju mrtvu legendu, heroja SSSR-a, generala NKVD-a Mustafu Golubića, gde je uz vojne počasti sahranjen u zidine Kremlja. Zanimljivo je svedočenje novinara i publiciste Siniše Paunovića: “Mustafa je bio moj školski drug, moj intimni prijatelj. On je musliman iz Hercegovine, koji je prešao u Srbiju i borio se u Balkanskom ratu. Dobio je orden Obilića za hrabrost. Kralj Aleksandar ga je voleo. Bio ga je poslao na studije u Švajcarsku, stipendirao, tu je upoznao Ruse, komuniste i zavoleo ih.
Početkom svetskog rata 1914. godine došao je kao dobrovoljac na Solunski front… Bio je neobičan, pošten čovek, prosto model poštenja, a s druge strane neobično hrabar… Pojavio se ponovo 1941. Nije se krio, već je išao sa nekim devojkama preko Terazija… Takav je ostao u sećanjima onih koji nisu znali drugu stranu njegove biografije… Bio je uvek spreman da umre za Rusiju, za komunizam, za svetsku revoluciju!“
Neprijatelji Srbije ni danas ne spavaju, oni razmišljaju kako ubiti Srbiju. To je istina koju još ne shvatamo. Žao mi je mog naroda. Istražujući više od tri i po decenije tajnu biografiju Josipa Broza, iščitao sam na desetne hiljada stranica iz tajnih arhiva, muzeja, vojnih zapisa i biblioteka od Vatikana do Omska, da bih prišao toj enigmatskoj zmiji, tom udaru našeg naroda, čija se čak i treba generacija njegove ideološke vanbračne dece i danas šepuri Srbijom, prikazujući se kao njeni usrećitelji i spasioci, kao evropejci, čija će demokratija otvoriti nova groblja za sve one koji se časti, ponosa i prkosa nisu odrekli.
Vaša nesumnjiva zasluga je to što ste u knjizi otkrili srpskoj javnosti nepoznat lik Živojina Pavlovića, komunističkog intelektualca, novinara, publiciste koji je ubijen u toku trajanja Užičke republike. Recite nam nešto o tome ko je odgovoran i ko je učestvovao u likvidaciji Živojina Pavlovića. Našoj javnosti je takođe nepoznata činjenica, a koju ste Vi objavili, da je Živojin Pavlović objavio knjigu Tragični bilans Staljinovog termidora.
– Jedan častan novinar Politike i Vremena, publicista, Zlatiborac, pod nadimkom Ždrebe – Živojin Pavlović, nekada potpisani Vlado, vlasnik knjižare ”Horizont” u Parizu, urednik i vlasnik lista Proleter, lista KPJ koji je povremeno izlazio u Briselu, a ponekad u Parizu, bio je živa, visprena, umna ličnost. Pariz je bio centar obaveštajnih službi Evrope. Kominterna je u knjižari ”Horizont” imala svoj centar, u kojem se okupljaju prokomunistički intelektualci, internacionalisti, francuski pisci i slikari, komunisti Balkana i Rusije na prolazu, kao i iz drugih evropskih zemalja, a posebno budući interbrugadisti na putu za Španiju i odbranu Republike. Zasluge Živojina Pavlovića su bezmerne za komunistički pokret i slobodarsku borbu Španije. On objedinjava informacije, ima svoju tajnu čudesnu “crvenu beležnicu“, u kojoj upisuje zapažanja i ocene svih koji prođu kroz knjižaru i Pariz. On je čovek ocene, iskustva, i konačno, čovek velikog poštenja i ugleda. Intelektualac koji zna dušu Francuske a prati sudbinu Crvene Rusije! U toj knjižari svraćaju Tin Ujević, Aragon, Barbis, Prever, Pikaso, čak i Kopinič i Pežihov Voranc (Lovro Kuhar – Brozov miljenik), svraćali su i Milan Bartoš, Marjan Brecelj, Kardelj, Dedijer, Kidrič, Kristina đorđević i drugi… Ta knjižara je, u stvari, pariska veza preko koje naši interbrigadisti odlaze u Španiju u građanski rat slobode, kao i odred Crvene pomoći solidarnosti sa španskim narodom. Pavlović svojim ocenama i indirektno, u ime Internacionale, daje vizu za odlazak kadrova u Španiji ili ne. Brozu je odbio da izda vizu. Broz mu to neće oprostiti. Josip Broz uz pomoć Kopinača odlazi u Španiju, ne da se bori, već da se preko svojih agenata obračuna sa svim interbrigadistima koji su na tajnom Barselonskom kongresu osumnjičili njega kao stranog agenta, i glasali za Petka Miletića kao generalnog sekretara KPJ pa su čak i jednoj bateriji topova, na španskom revolucionarnom frontu dali Petkovo ime kao heroja partije. Glavni egzekutori bili su Vlajko Begović i Kosta Nađ! Vlajko Begović će likvidirati org. sekretara CK KPJ Blagoja Parovića, u knjizi sam sve to razjasnio, dok će Kosta napraviti spisak ljudi koji su glasali protiv Broza i koji se iz Španije na čudesan način neće vratiti, a drugi retki pojedinci, koji su uspeli, posle sloma 1938. godine da se vrate iz Španije, biće likvidirani u Jugoslaviji; kao naknadne žrtve zbog istine koje su izrekli… Tako je Kosta u NOB stigao među poslednje u našoj revoluciji, ali mu Broz prvom dodeljuje čin generala armije, generala sa pet zvezdica, za zasluge iz Španije. Veliki likvidatori i lovci na glave bili su Kopinič i Krajačić do kraja života.
Ali, priča o Živojinu Pavloviću, čoveku koji je prikrio zaborav onih uobičajenih titovskih tajnih grobova, čoveku koji je prvi napisao samoinicijativno, u ime istine, knjigu ”Tragičan bilans Staljinovog termidora ”– čime će navući sumnju, gnev i bes na sebe krajem tridesetih godina, napustiće Pariz i vratiti se u Beograd, da bi 1941. godine, za vreme partizanske “Užičke republike“, bio uhapšen i likvidiran pod teškim mukama, po zapovesti Broza. Pavlovićeva knjiga bila je brevijar istine o mnogim zloupotrebama i odmazdama, velikim čistkama u SSSR-u, a sve je napisao čovek koji je već punih dvadeset godina bio komunista, idealista, bez mane i straha! Bio je poznata ličnost u radničkom, studentskom i komunističkom pokretu Srbije. Dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, član SKOJ-a i KPJ od 1919. do 1920. godine, živi u Užicu, studira prava u Beogradu, od 1923. godine je na partijskom radu u Makedoniji, poslat od legende Sime Markovića. Bio je okružni sekretar za Makedoniju, da bi početkom 1925. godine otišao za Rusiju. Vraća se posle godinu dana i postaje dopisnik “PRAVDE“ iz Makedonije, da bi 1929. godine emigrirao u Francusku, gde ostaje punih deset godina, piše i uređuje partijski list Protiv Glavnjače, postaje sekretar KPJ za celu emigraciju, sekretar Patronata Crvene pomoći, izdavač i administrator partijskog lista KPJ – PROLETER i časopisa: KLASNA BORBA, osnivač Radničke biblioteke u Parizu, upravnik partijske knjižare i vlasnik ”HORIZONTA”. Posle hapšenja Gorkića Tito piše 2. maja 1939. godine Prežihovu Vorancu da su Karlo Hudomalj i Živojin Pavlović na njegov predlog isključeni iz partije, ali da to neće biti objavljeno u “Proleteru“?! Nastaje zabuna među članovima KPJ i KP Francuske. Tito je uspeo, preko svojih pulena, da sruši mit o Pavloviću. Jer, pod njegovom rukom od maja 1936. godine do januara 1939.
