Pa kad se razvijori barjak ocila
na kupoli posred Dušanovog grada
topovi ispale plotun ka zvezdi
zemlju zatrese marševski korak
stoglava aždaha, pokopana da joj se žar zatre
iz jezera kad izroni i čeljusti pokaže svoje
vapeći za Muratovim trbusima
vapeći za panjem Lazareve glave
kada se pojanje pretvori u poeziju
a poezija u vetar s Prokletija
Kad vukovi siđu niz maćehu Šaru
kao suze devojke u vreme milosrđa
i usamljenog vapaja i jauka kukavnog,
i ostavljenog, i poništenog, i nagrđenog
što zalud je šištao do Panonskih dveri
do jadovskih jama do krševskih krša…
pa kad nam se desi u šta ne veruju
ni bogovi dični, a niti mi sami,
nit proroci sveti, nit pisari njini,
nit đavoli slute bar ocila lahor
Zaboravljajući vreme nemoga stiha
jadikovke u ritmu svadbenoga marša
razvigori li se gorom razvigorac
bude l` božur boja radosti ne krvi
vratimo li se kući u kojoj nas očekuju
oni koji ne odlaze, koji su nam mera
i opravdanja, i tvorci i sveci,
čijih slika pune su nam rasejanja sobe
Opraćemo lice i bićemo čisti
Oprostićemo i zatražiti oprost
Dogodine, braćo i sestre,
Možda već dogodine…!
