Stanje u kulturi Srbije podstaklo je proteste i rasprave brojnih kulturnih poslenika. Reakcije se uglavnom odnose na posledice, ne bez razlika u samom poimanju kulture. Nije to tako retka pojava, koja ne dodiruje uzrok problema, ali ko bi se uopšte odvažio da objavi kako nema kvalitetnih napisa o kulturi. Pre bi prošlo nešto kao Srbija zemlja kulture.
Sredinom prošlog veka, dva eminentna istraživača Kreber(A. Kroeber) i Klakhon(C. Kluckhohn) su na pitanje šta je kultura dobili 250 određenja i 161 definiciju, a Kivilije(Armand Cuvillier) 20 različitih značenja civilizacije.
Kultura je, kao što je znano, jedan od najopštijih pojmova. Kompleksnog sadržaja, s različitim određenjima, definicijama i značenjima. Obuhvata a da nije obuhvaćena, po Klifordu Gercu! Od najstarijih vremena, od kad je čoveka, kultura je njegovo delo, njegov svet(đan Batista Viko), njegov odnos prema prirodi i zajednici, koju je tvorio kroz vreme. Po pojedinim teoretičarima kultura se poistovećuje s civilizacijom, po drugima je nadvišava, po trećima je obratno.
Zbog toga je neophodan sveobuhvatan, svestran i interdisciplinaran pristup kulturi, pogotovo u osmišljavanju kulturne politike i njene realizacije. Pogrešno je shvatanje da je to zadatak, to je proces, koji pretpostavlja višestruko značajna saznanja i inovacije. Treba imati u vidu dostignuća u teoriji i praksi kulture, ali i ne prevideti osnovne pokazatelje iz kritičkih analiza i rekapitulacija u planiranju, projektovanju, programiranju i ostvarivanju kulturnih sadržaja.
Kultura prevazilazi granice država, ima šire, svetsko značenje i vanvremenske vrednosti. To ne bi trebalo prenebregnuti ni u državnoj politici Srbije, unutrašnjoj i spoljnoj, ni u nacionalnoj strategiji kulture srpskog naroda. Još je pogubnije nekritički se oglušiti od kretanja i tendencija u kulturi u globalnim okvirima. Kultura je, ili to može biti po vrednosti, koliko lokalna i regionalna, toliko i planetarna, ima krajnji planetarni značaj.
Ogromno je nasleđe delovanja ljudi u različitim vremenima i na različitim prostorima, koje svakodnevno obogaćujemo i čuvamo kao svetsku kulturnu baštinu. Ne samo UNESKO, kao svetska organizacija za kulturu, vlade i ministarstva za kulturu, specijalizovane organizacije i udruženja, nego i stvaraoci iz različitih oblasti, u krajnjem, svi smo posvećeni kulturi, kao smislu i načinu života. Nismo stoga ni na koji način izuzeti od odgovornosti za zastoje, negativne trendove i promašaje u kreativnim inicijacijama.
Postoje velike razlike u pristupima, teorijama, koncepcijama, programima, kao i u organizovanju i samoorganizovanju kulture, ali i u kreacijama pojedinaca, i upravo te različitosti čine bogatijim kulturološki i civilizacijski razvoj, naspram nametanih kulturnih modela, šablonizovanih kulturnih politika, ili imitativnih kulturnih trendova, od globalnih, preko regionalnih do lokalnih praksi i iskustava.
Ne samo veliki narodi i moćne države, nego i daroviti pojedinci, možda i pre nego organizacije, učestvuju u univerzalizaciji kulture i svojim delima čine je raznolikijom. Razlike i različitosti otkrivaju dublji smisao ljudskog stvaralaštva.
Naslovi poput Kultura je važna(L. Harisona i S. Hantingtona) ukazuju na jednostavan način kako vrednosti uobličavaju ljudski život, kako kulture imaju važan uticaj na socijalno, političko i ekonomsko ponašanje. Kako kultura, po Danijelu Patriku Mojnihanu, a ne politika, određuje uspeh nekog društva!
Kulturna diplomatija je u središtu nastupa države XXI veka, osobito na međunarodnom planu.
Kulturni faktori su činioci političkog, ekonomskog i društvenog progresa, kao što i politika, ekonomija i socijalne akcije i aktivnosti doprinose unapređenju kulture.
Iskustvo Nemačke i Japana posle Drugog svetskog rata na to ukazuje u procesu njihovog pretvaranja od militarističkih u pacifističke zemlje. Ima inspirativnih primera kako kultura utiče na progres jedne zemlje, ali i na korupciju, ili kako kulturna promena menja imidž, sliku o nama njenim žiteljima u očima sveta( što se vidi iz pregleda država najboljih za život).
Kultura Srbije, istovremeno u nacionalnom i globalnom kontekstu, nije, niti može da bude samo stvar Ministarstva za kulturu, jer pretpostavlja globalno polazište i državni i društveni interes od višestrukog značaja. Strateški imperativ je otvoriti i učiniti kreativnim dijalog između istraživača i praktičara u kulturi, u potrazi za kulturnom politikom i strategijom, kao i kulturnim promenama koje čine smislenijim sve ubrzanijim život svakodnevnog čoveka, koji sve više postaje i stvaralac, a ne samo konzument kulturnih sadržaja.
To znači razmatranje ne samo visoke kulture, nego i kulture življenja u već uveliko izmenjenim uslovima komunikaciono-informatičke ere, čiji smo učesnici, a da možda to i ne znamo. Svest o kulturnoj promeni(kako je određuje Džulijan Stjuart) može da orijentiše kako iskoristiti prednosti koje donosi tehnološko doba, i što je posebno važno, kako odgovoriti na izazove koji potiskuju čoveka iz njegovog još uvek prolaznog života, dok ga potpuno ne zamene čovekoliki roboti. Imperativ je ići u korak s tehnološkim dostignućima na polju kulture kao novog načina života, što bi moralo da nađe mesta u izradi kulturne politike i u sistemu kulturnog delovanja.
Razmišljanja u Kulturi sveta, Lečnera i Bolija(Franck J. Lechner and John Boli), možda, mogu zainteresovati bogate a duhovno siromašne, kojih je sve više.
Uz svaku čovekovu radnju, aktivnost, kreaciju…vrednost…ide imenica kultura, od kulture mira(Deklaracija za kulturu mira Generalne skupštine UN) do kulture kao načina života i kulture dijaloga, makar i s poslednjim čovekom globalnog sela.
S druge strane, kako god tumačili da je kultura postala planetarna, darovitost kreatora kulturnih vrednosti može da učini kulturnim središtem, ne samo njega, nego i njegovo, nekad zabačeno, mesto življenja(delo umetnika kao mesto njegove i naše večnosti).
Sve veći broj ljudi se bavi kulturom, u okviru ustanova ili samostalno, što ispunjava društvenu funkciju i potrebu čoveka da stvara, ali istovremeno ima za posledicu relativizovanje vrednosti, umesto originala, poplavu proseka ili i ispod proseka, zahvaljujući devalviranom kriterijumu ocenjivanja. Kritika i estetska merila zatrpani su rastućom produkcijom, kvantitetom, brojem kulturnih događanja, naslova, manifestacija, prezentacija, instalacija, performanasa, pri čemu caruju sličnosti, umesto istinski autentičnih ostvarenja, kao plod konjukturnih interesa klanova, počev od svetskog do lokalnog nivoa.
Masovna kultura je pred navalom kiča i šunda, ne samo opravdavanih, nego i veličanih popularnošću, u čijoj su senci estetska merila vrednovanja.
Šta je sa sistemom vaspitanja i obrazovanja, koordinacijom delatnosti ministarstava, ustanova, udruženja i kreatora delovanja po pitanju kulture kao ogledala društva? Ako nema kulture u strateškoj orijentaciji države, onda društvo zapada u nekulturu.
Samo navođenje sve brojnijih pokazatelja o tom negativnom fenomenu neće promeniti stanje, kritičko oglašavanje je početni korak. Polje kulture je pod ogromnim korovom, iziskuje svestranu, hitnu i neodložnu obradu.
Tvorci kulturnih modela i trendova u sprezi s medijima diktiraju programe u okvirima populističkih euforija, tako da rijaliti šou pretvara konzumenta u pokusnog kunića farme i velikog brata, pri čemu se juri rekord gledanosti, kao tržišni izraz postvarene umetnosti u vidu lake zabave namenjene kao osveženje premorenom od svakodnevnih životnih teškoća.
To je ponuda koju ne odbija radno neaktivna masa, sve veća armija nezaposlenih, kao zahvalan konzument, uz već ranije stečene pristalice različitih društvenih kategorija. Ne moramo dalje ni da se pitamo kakav je kulturni nivo društva.
Rekordi gledanosti i posećenosti ekranske kulture ukazuju kako sve slabije prepoznajemo vrednosti i ne razlučujemo ih od šunda i kiča, stereotipa i predrasuda.
Medijskoj nadstvarnosti(uprkos Bodrijarove opomene) podleže publika od najstarijeg do najmlađeg uzrasta.
Podaci o posećenosti i gledanosti o ma kakvoj predstavi i događaju se radilo ukazuju, ne samo na njihov kvalitet, nego i na kulturni nivo posetilaca i gledalaca. Ako je predmet najvećeg interesovanja iz domena negativnih akulturacija, pa se to ističe kao doseg, a ne kao kulturni poraz, što u suštini i jeste, onda se radi o naopakom sistemu vrednosti.
Ko je u uslovima sve većeg ubrzanja života, koje uočavamo i sami kao svakodnevni ljudi, spreman da gubi vreme na zavodljive dangube masovne kulture, te da se ne posveti učenju i radu u utakmici s budućnošću u drugoj deceniji XXI veka?
Svet nikad nije bio u neizvesnijoj promeni civilizacijskog sistema i većoj međuzavisnosti, a oni na periferiji, po Imanuelu Valerštajnu, neminovno dele sudbinu tranzicije kao pakla na zemlji.
Odsustvo perspektive za najproduktivniji deo društva, nosi opasnost prepuštanja stihiji, medijskim fascinacijama, lakoj zabavi, potrošačkoj kulturi, u kojoj je najmanje kontrolisana potrošnja uistinu nepostojećeg viška vremena.
U Srbiji je u veku ideja knez Miloš radi opismenjavanja uredio da se pored crkve gradi škola, potom su podizani i domovi kulture, a kasnije je vlast upozoravala stanovništvo da se ne traći vreme kad su se pojavile lenstvovujuće grupe!
Danas bi u tom duhu, možda, za početak mogla da se osmisli akcija (samo)kultivisanja naspram euforija imitativne kulture, tržišnog fundamentalizma i (ne) kulturnog imperijalizma u uslovima globalizacije. Moguć je preokret, ali ne bez shvatanja da nema smisla društveni sistem ako u njegovom središtu nije kultura. Lekovite su kritička javna svest i odgovornost za javnu reč, umesto koje je svakojaka buka na javnoj sceni. Nema šta ne može da se čuje i vidi u javnosti, što prlja i unazađuje, a da javno mnjenje na to ne postaje sve više ravnodušno.
Težimo ekonomskom razvoju a zaboravljamo poruku Maksa Vebera da je u kulturi sva razlika, opravdavajući zastoje, pa čak i sumrak kulture samo nedostatkom novca. Sve je novac, ali novac nije sve.
Gde je trijumf lucidnosti elite i sve većeg broja organizacija i kreatora, izražen u promišljanju kulture, pretočen u dugoročno osmišljeno delovanje, ali i u vizije, strategije, projekte, planove, programe…aktivnosti i akcije za potencijalne privrženike od najmlađeg do najstarijeg uzrasta?
Podsetimo se visoko cenjenog dela Rut Benedikt Obrasci kulture iz 1934., koje pretpostavlja kulturne promene, kao i kritičkog gledišta Slobodana Jovanovića o odsustvu obrasca srpske kulture, nekad, ali i sada.
Nije u pitanju prozivka onih kojima je kultura u opisu radnog mesta, ali šta ako se oni sami osvedoče kao bespomoćni za kulturnu promenu, pravdajući se da nisu krivi za kresanje budžeta, a onda se nakon protesta ipak nađe nešto malo para za kritične slučajeve. Ne tako davno bilo je u Srbiji i primera kad je nepismenog šefa(gospodara, gazdu) podučavao njegov sekretar, doktor sa Sorbone.
Zar je moguće biti neosetljiv na alarmantne nekulturne pojave, pa se usred njihovog bujanja kulturne rubrike u medijima, ionako skromne, redukuju, i to na račun čega? Kao da nisu više mogući mediji bez junaka iz rijaliti šoua, u protivnom kakvo bi to bilo svakodnevno informisanje.
Kad se stišaju povremeni povici i krici protestvujućih, onda je potrebno istinske snage, ne samo intelektualne, nego ljudske na nivou države i društva, da se suočimo s istinom vremena u kome živimo i čije vrednosti delimo, da bi smo kulturom oplemenili naš mali život.
Kultura, samim tim što je na najvišem mestu u sistemu vrednosti, zaslužuje i privlači sveopšte ulaganje, jer dobit, nije samo u dnevnoj zaradi, nego i u vanvremenskoj vrednosti koja nema cenu.
čovek ne živi neposredno u prirodi, nego u kulturi. Kultura je čovekov način života, kao pojedinca i bića zajednice. Ako postane ono što jeste, ostavlja trag za sobom, svetao, koji vodi daleko, u beskraj, poput traga od snova Crnjanskog u srpskoj kulturi. Nikad više velikana u po broju malog naroda, od Svetog Save, preko Dositeja i Vuka do savremenika srpskog porekla svetskog značaja iz našeg planetarnog komšiluka. Eto putokaza.
