Iako je prvi čovek kanadske vlade Stiv Harper nedavno u ontarijskom industrijskom gradu Bramptonu, smeštenom severno od Toronta, hrabro izjavio da Kanada neće, kao ostale zemlje, osetiti posledice recesije ili, bolje rečeno, depresije, situacija „na terenu“ nije nimalo ružičasta. Po mnogim realnim procenama kanadska provincija Ontario, koja je srce Kanade kada je o industriji reč, i te kako će se osetiti posledice krize koja je prošle godine svoj zamajac dobila u SAD i koja, evo već mesecima, drma celi svet, bez imalo nade da će u skorije vreme biti prevaziđena.
Naime, Toronto i gradovi u širem okruženju industrijski su naslonjeni na američku auto-industriju, koja iz dana u tone sve dublje i dublje. Američki automobilski giganti „DŽeneral motors“, „Krajsler“ i „Ford“ već godinama imaju svoje kooperante za proizvodnju auto-delova baš u Ontariju, tako da su i oni direktno pogođeni i bez pravog rešenja su za izlaz iz krize.
Male šanse za angažman
Dragomir Vukašinović, sa 43 godine starosti, ostao je bez posla u malom kolektivu u Gvelfu, koji je bio kooperant velikom „Linamaru“.
– Situacija u kojoj se trenutno nalazim zaista ne nudi nimalo ugodna razmišljanja – kaže Vukašinović. – U punoj sam životnoj i radnoj snazi, ali koji korak dalje napraviti – to je potpuno neizvesno. Normalno, tražiću novi posao, ali kako sada stvari stoje, teško da ću moći da se ponovo zaposlim, jer je kriza u svim ovdašnjim kolektivima i svi imaju višak radnika. Na šta će sve ovo ispasti, to u ovom trenutku niko ne može znati.
Kanadski pogranični grad Vindzor, koga samo most deli od nekadašnjeg ponosa američke auto-industrije Detroita, praktično je živeo od proizvodnje i prodaje limenih četvorotočkaša. U ovom gradu od 200.000 stanovnika živi i veliki broj Srba. Jedan od njih, koji je želeo da ostane anoniman, kaže da bez posla ostaju inženjeri svih struka, kao i radnici svih struka u auto-industriji.
Po mnogim procenama, Vindzor je u ovom trenutku najugroženiji grad u Kanadi. Nije mnogo bolja situacija ni u Hamiltonu, Gvelfu i Kičineru, takođe velikim industrijskim centrima. Gradić Gvelf, tridesetak kilometara udaljen od Kičinera, bio je ponosan na svoju kompaniju „Linamar“, koja je zapošljavala više od 12.000 radnika. Sada „Linamar“ otpušta radnike, jer je glavna proizvodnja vezana za auto delova koji su malo kome u ovom trenutku potrebni.
U „Linamaru“ je uhlebljenje našao i veliki broj Srba, posebno iz imigrantske generacije koja je u Kanadu stigla u poslednjoj deceniji prošlog veka. Niko ne zna tačan broj Srba koji su ostali bez posla u „Linamaru“, ali da je veliki – tu dileme nema.
Na „čekanje“ sa 60 godina
Slobodan Popović iz Kičinera radio je punih devet godina kao mašinski operator u „Linamaru“. Onda je (ne)očekivano ostao bez posla. Sada je „na čekanju“ i prima neku crkavicu.
– U pogonu u kom sam radio, među tridesetak „prekobrojnih“ prošle jeseni našlo se i moje ime – kaže Popović. – Objašnjenje za otpuštanje bio je smanjen obim posla. Od tada je prošlo šest meseci, a nadoknadu ću primati ukupno devet meseci. Šta dalje? To je veliko pitanje, na koje nemam nikakav odgovor. Imam blizu 60 godina i sumnjam da će me iko u tim godinama primiti na bilo kakav posao. Do penzije ima još dosta, a kada bih otišao i u privremenu penziju, na šta imam pravo, to je onda minimalac od koga čovek teško može da živi.
U Gvelfu je uz „Linamar“ bilo i dosta manjih kolektiva koji su bili kooperanti „Linamaru“, tako da i oni sada zatvaraju kapije. U tim mini fabrikama za hleb je zarađivalo dosta Srba.
U Kičineru, možda najperspektivnijem kanadskom gradu kada je industrija u pitanju, takođe ne cvetaju ruže. Dva ovdašnja najveća kolektiva, „Bad“ i „Lir“, takođe su bili oslonjena na auto-industriju, i priča se ponavlja. A i u njima je bilo zaposleno na stotine Srba.
Nije dobro ni stanovnicima gradića pored Nijagarinih vodopada, gde su srpski biznismeni vlasnici glavnih hotela, jer je i u turizmu došlo do zastoja, a iz pouzdanih izvora saznajemo da posao ne cveta ni u tamošnjim kockarnicama, koje su do sada radile „punom parom“ svih 24 sata dnevno.
Nije problem samo u kolektivima specijalizovanim za auto-industriju. Kriza se oseća na svakom koraku, u svakom razgovoru, na licima zabrinutih ljudi. Hoteli u Kičineru rade smanjenim kapacitetom, a mnoge čistačice u ovim velelepnim svetskim markama hotela dobijaju otkaze. A Srpkinje su u ovom poslu vodile glavnu reč.
Novinska industrija takođe trpi udarce krize. Od jednog Srbina, pretplatnika na „NJujork tajms“, saznali smo da ovaj novinski gigant ukida izdanje za Kanadu. Kičinerski „Rekord“, prvi put je u svojoj istoriji ovih dana bio prisiljen da otpusti 21 novinara, a kriza se oseća i u smanjenju broja oglašivača reklamnih ponuda.
Nije lepša slika ni sa distribucijom novina jer i tu se krešu plate. U krizi su i svi srpski listovi u Kanadi, koji su bili bar kakvo-takvo svetlo našim ljudima, jer su bar čitanjem svojih novina zaboravljali na jade svakodnevice.
Kako vreme odmiče, kad je o Srbima reč, sve je više i „novinara“ – to jest dostavljača novina od vrata do vrata. Među poslovima odjednom je ponovo postalo popularno i raznošenje pica, ali i tu je sve manje mesta jer je konkurencija zaista velika.
Možda prvi ministar kanadske vlade Stiven Harper ima „u šeširu“ spasonosnu formulu za kanadske građane, ali, kako sada stvari izgledaju, biće „mrka kapa“. Do kada, to niko ne zna.
