„U mnogim prištinskim kafanama i barovima ne morate dugo da čekate da biste bili usluženi, jer čak i u najmanjim barovima, ili kafićima, radi po pet, ili šest, kelnerica. To nije znak uslužnosti ili brzine, jednostavno to je znak da ako za kapućino ponudite novčanicu od 50 evra možete imati i seksualni odnos sa kelnericom koja vam se svidi u prostoriji iznad kafane. I to pre nego vam se kapućino i ohladi. Priština je evropska prestonica plaćenog seksa, Kosovo je pravi vojni logor sa puno novca za puno policije i puno vojnika.” Tako je glasio izveštaj iz Prištine novinara Boba Vajla za Bi-Bi-Si od 21. maja 2002. godine.
Dakle, članovi vlade Srbije iz redova DSS-a koji su ovih dana optužili NATO da namerava da na prostoru južne srpske pokrajine u praksi stvori prvu „vojnu državu” i nisu bili nešto originalni. Jer, eto i Bi-Bi-Si je o tome još pre pet godina nešto javljao, istina više o Kosmetu kao državi plaćenog seksa, ali praksa pokazuje da jedno skoro uvek ide s drugim. No, iste te 2002. godine ugledni britanski vojni časopis, „Džejns intelidžens rivju” procenio je da većina heroina koji nađe put do Zapadne Evrope u trgovini prođe kroz ruke jedne od 15 porodično organizovanih albanskih bandi, pod čijom se kontrolom nalazi kriminal na Kosovu.
„Razgovor o albanskoj politici bez vođenja računa o krijumčarenju droge je kao razgovor o saudijskoj politici bez vođenja računa o nafti”, napisao je „Džejns intelidžens rivju”. Ukratko, puno droge, puno prostitucije, puno vojske, nestašica radosti, to je Kosmet danas. I takav Kosmet trebalo bi, po očito čvrstom zauzimanju SAD, pa i NATO, da vrlo brzo bude nezavisna država. Zašto? Zašto Vašington podržava Prištinu, a ne Beograd?
Naravno, ne zato što neko u Vašingtonu ima veće simpatije za Albance nego za Srbe, već zbog celog niza faktora i okolnosti. Prvo, albanski lobi snašao se u SAD pre i mnogo bolje nego srpski lobi. Albanski lobi je finansijski mnogo jači i konkretniji u kontaktima s uticajnim senatorima i kongresmenima, mnogo pre je ostvario i dobre odnose sa medijima u SAD. Drugo, Albanci na Kosmetu prete nasiljem ukoliko ne dobiju nezavisnost. Srbi ne prete ničim. Pitanje je da li Srbi danas uopšte i imaju čime vojno da zaprete? Jer, broj vojničkih pušaka sa kojima danas raspolaže vojska Srbije je negde oko 230.000 komada, što je skandalozno malo. Gde su nestale ostale puške, to niko ne zna. Mirnodopska vojska Srbije treba da broji 24.253 pripadnika, a ratna armija 78.510 vojnika, podoficira i oficira. Odnos u broju tenkova i borbenih aviona je samo oko dva prema jedan u korist tenkova, što je nedopustivo malo i čega nema nigde u svetu. Vojno eksperimentisanje za istoriju…
Dakle, kakva uopšte i može da bude spoljna politika jedne zemlje sa takvim brojnim stanjem mirnodopske i ratne armije? Samo uljudna i pacifistička. Na čemu da se bazira argumentacija Srbije kada je Kosmet u pitanju? Samo na međunarodnom pravu i na podršci Rusije. Dovoljno? Ostalog smo se očito dobrovoljno i unapred odrekli. Zašto? Ne znam. Kažu, nije uspelo 1999. godine. Možda, ali u toj je rezoluciji 1244. iz 1999. ipak zapisano da je Kosmet naša teritorija. Barem u teoriji. Zatim je došlo do demokratskih promena kod nas, pa je prošlo i toliko godina od 1999. i sada hoće da nam uzmu i teoriju. Kažu, radi naše budućnosti i u ime prijateljstva? A upravo u to ime smo im u tih proteklih sedam godina sve dali, i srce i dušu. Naravno, uz velike firme i vojne sporazume. I nije dosta?
Nije, jer Albanci su ratoborni, a Srbi unapred kažu da nisu. Progutaće oni još jedan egzodus, navikli su na to u poslednjih 15 godina. Ustalilo se to.
No, da li bi dve albanske države mogle dugo da traju kao takve? Teško, jer i dve Nemačke su trajale samo za vreme hladnog rata. Onaj hladni rat je završen. Novi se tek nazire, a dve albanske države trajno odvojene, značilo bi priznati da su to i dve nacije? To nikada neće prihvatiti ni Tirana ni Priština. čekaće trenutak za veliku Albaniju…
Amerika nema jasnu strategiju za Kosmet. Kosmetsko iskustvo neće biti pozitivno za SAD. No, ako vojnici SAD odu sa Kosmeta doći će do rata koji se može proširiti na Makedoniju i dovesti do konfrontacije Grčke i Turske.
Jedan od bivših komandanata južnog krila NATO, penzionisani američki admiral Lejton Smit izjavio je još 15. aprila 2000. godine „da još dugo nećemo otići sa Kosova, ukoliko nismo spremni da dozvolimo kosovskim Albancima da proglase nezavisnost, preuzmu celo Kosovo i isteraju sve Srbe, a zatim podstaknu nevolje u Makedoniji, što sam uveren da će i učiniti.”
Nadajmo se da se američki admiral ipak prevario. Kao što se i Vašington debelo prevario oko procena stavova Moskve po pitanju Kosmeta. Da li onda u Vašingtonu uopšte i razmišljaju da li su im procene oko Srbije dobre? Ili svesno rade da što više udalje Srbiju od EU i Zapada, ili slušaju samo ono što bi i inače hteli da čuju?
A kapućino u Prištini i dalje je 50 evra. Ima NATO para…
