Pitanje je profanisano i maloumno do mere da mi se gadi, ali ovde moram da ga upotrebim iz razloga što predstavlja stajnu tačku, oslonac bulumente političara, javnih ličnosti i one sive gnjecave mase u kojoj se valjaju samozvani srpski intelektualci, građanske provenijencije. Dakle, pitanje glasi: Kakva bi danas bila Srbija da je Zoran đinđić živ?
čuvari imena lika i dela pokojnog đinđića, a videćemo zašto su takvi, imaju jasan odgovor; tvrde da bi Srbija već bila u Evropi, društvo uređeno, privreda u zamahu, država na putu velike Zoranove vizije…Obično blebetanje dokonih i zaludnih ljudi. Plićak od mozga. Niko ne zna šta bi danas bilo da je nekada bilo. Time se bave zabrađene babe u polumračnim sobama, sa tinjajućim svećama, koje čekaju da im iz predsoblja puste neko čeljade u potrazi za zdravljem, oslobođenjem od vradžbina, sa najmanje pedeset evra u džepu.
Kult Zorana đinđića stvoren je dejstvom nekontrolisane emocije i vrlo usmerene projekcije. Smrt mladog čoveka, posebno ako je nasilna, a taj čovek bio značajna ličnost, što je slučaj kod pokojnog Zorana, proizvodi kolektivnu emociju sastavljeno od žala, zabrinutosti i misterije. Vremenom dolazi do redukcije i splašnjavanja tih osećanja, i ona se transformišu u najmanje dve teorije, zauvek betonirane u sećanju ljudi, o tome ko je i zbog čega likvidirao čoveka. Prva kaže da je ubistvo posledica zaustavljanja određenih procesa, čiji je nosilac bio ubijeni, dok je po drugoj nasilna smrt došla kao cena načina vladanja i života uopšte. To je što se tiče naroda.
čuvari imena, lika i dela Zorana đinđića, ovi što po medijima svakoga marta raznose priču kako je pokojnik imao viziju, znao šta da uradi sa Srbijom, video načine građanskog preporoda zaparloženog srpskog društva, nisu ništa drugo do slikari na platnu sopstvene biografije, narikače nad svojim praznim životima i-a ovi su najopasniji- politički banditi koji svoj nemoral, lopovluk, besčašće kriju iza maske sa likom Zorana đinđića. Kakvu god kritiku da im uputiš oni kažu da nastavljaju put Zorana đinđića a gde ćeš na mrtva čoveka.
Nisam bio prijatelj sa đinđićem, ali dobar poznanik jesam. Razgovarali smo nekoliko puta nasamo i sada bi, kao i njegovi veliki prijatelji, mogao da lažem kako mi je on kazao to i to a ja njemu ovo i ovo. Ne pada mi na pamet. Prepričaću iz tih razgovora samo jedan (vrlo indikativan) od dva detalja koje sam inače već objavio. Nekoliko dana pred one izbore na kojima je Koštunica pobedio Miloševića u prvom krugu (DOS je lagao da je pobeda apsolutna i zbog toga je zapaljena Skupština Srbije, da izgori izborni materijal, da se ne ide u drugi krug) sedeo sam sa đinđićem u Krunskoj ulici, gore iznad Slavije. Nas dvojica sami, skoro sat vremena. Iz tog razgovora iznosim samo jedno moje pitanje i njegov odgovor. Pitanje je glasilo: Imaš li Ti pripremljenu ekipu za poslove koji te očekuju kad dođeš na vlast? Nemam ja nikoga-odgovorio je Zoran rezignirano i to ponovio još jedanput.
đinđić je bio politički vrlo pragmatičan, u dnevnom driblingu na tom poljančetu nije mu bilo ravnog ali vođenje precizno osmišljene politike sa dugoročnim dejstvom i jasnim ciljevima…to Zoranu nije bilo svojstveno. Kako je vreme prolazilo i sam je to počeo veoma ozbiljno da shvata i menja pa je tražio razgovore i sa onima koje je godinama optuživao da Srbiju svojim društvenim delovanjem usmeravaju u pogrešnom pravcu. Da, mislim na Dobricu ćosića.
Zoran đinđić koji je dvehiljadite godine preuzeo vlast u Srbiji i Zoran đinđić nekoliko dana pre atentata, u martu 2003. godine, nisu iste političke ličnosti.
Izneveren i prevaren od strane svojih dojučerašnjih velikih prijatelja, značajnih političkih figura u Evropi i Americi,( Šreder na primer) đinđić je krajem 2002 i početkom 2003. godine počeo da razmišlja i istupa kao državnik. Da li ga je to koštalo života? Zoran je nekoliko meseci pred smrt otvoreno tražio od Amerikanaca i Nemaca da se ne mešaju u unutrašnje stvari Srbije, napominjući da se problem Kosova mora rešavati u konačnoj formi. Metak ispaljen 12. marta 2003. godine, iz Gepartove ulice, prekinuo je tu priču.
Ovih dana u Srbiji je u toku osnivanje najmanje tri partije čiji se budući lideri zaklinju da će nastaviti put Zorana đinđića. Koji put? Imao ih je nekoliko. Koju politiku Zorana đinđića nameravaju da slede; imao ih je dve.
U magnovanju i sumanutom tumaranju, nalik jurcanju teleta po zamračenoj staji, suočeni sa činjenicom da im partija nestaje, novi čelnici Demokratske stranke, predvođeni Draganom đilasom, predlažu da se u Beogradu podigne spomenik Zoranu đinđiću. Misle da će na taj način betonirati poziciju Demokratske stranke u srpskom društvu. U obrazoloženju kažu da je Zoran vodio Srbiju u Evropu i da je imao viziju. I to im je dovoljno za spomenik?
Pa Vidovita Zorka stalno ima vizije, već godinama živi u Beču i nema ništa protiv da i Srbija uđe u Evropu. Hoćemo li i njoj da dižemo spomenik? Znam, poređenje nije adekvatno ali ništa više besmisleno od predloga da se u Beogradu podigne spomenik Zoranu đinđiću.
Koji su pozitivni rezultati politike Zorana đinđića? Koga je ostavio iza sebe? Nisu li njegovi kadrovi, dovedeni iz Evrope kao eksperti urnisali srpsku privredu svodeći je na nivo privrede Gane, Nigerije i Malija.
Ima li istine u pričama, koje niko ne demantuja, a pola Beograda ispire usta sa njima, da je iza pokojnog đinđića ostalo enormno lično bogatstvo, da je zapisnik sa ostavinske rasprave nakon njegove smrti papir do koga se ne može doći? Ni po koju cenu. Zašto?
Ne znam kakva bi Srbija danas bila da je Zoran đinđić živ. To niko ne zna. Zna se samo da bi bilo pristojno, ljudski pre svega, da ove protuve koje ga, zarad sebe i svojih ličnih potreba, vazdižu do nebesa- konačno umuknu.
Pustimo da vreme to ime i prezime smesti u okvire koji mu pripadaju.
