četvoroipogodišnja Kristina Ristić iz Krševice kod Bujanovca, jedina koja je preživela masakr koji je izvršio njen očuh Boban Mitić, ubivši joj majku, baku, brata i sestru, dočekuje nas na kapiji kuće dede Blageta sa anđeoskim osmehom, trčeći nam razdragano u susret.
– čika… ljubi, ljubi… – govori uzbuđena i okreće obraščić oko kojeg, tog dana, na Svetog Jovana kao da se plete venčić oko koga se širi svetlost i nevidljivi poziv na spasenje od aveti nedavne tragedije.
LJubimo je. Nosimo je do kuće na rukama. Ona preko našeg ramena gleda na gomilu prelepo upakovanih paketa koji su poslednjih nedelja stizali u našu Redakciju iz raznih krajeva sveta, od Austrije, Nemačke, Holandije, pa do Sjedinjenih Američkih Država, čije smo prispeće i imena pošiljalaca uredno beležili na stranicama Humanitarnog mosta.
Ulazimo u prizemnu kućicu. Paketi se unose u sobicu. Ima ih svuda, ne može se prići krevetu na koji se smestila Kristina. Tesna prostorija liči na skladište, a devojčica se čini sićušnijom nego što jeste. Ne čekajući pomoć, klekne i nagnuta nad paketima veštim ručicama pokušava da otvori najbliži.
Novi prilozi
Dok je naša novinarska ekipa bila u Krševici, dve nove pošiljke, jedna iz Australije, druga iz Austrije, stigle su u beogradsko Dopisništvo „Vesti“. O ovim donacijama za Kristinu Ristić i njihovim pošiljaocima pisaćemo u jednom od narednih brojeva našeg lista u nadi da ćemo imati i nove ohrabrujuće informacije o sinu Violete i Gorana za čiji život se mole mladi roditelji, deda Blage, ali i mala Kristina.
Za to vreme, vaši reporteri uručuju novčanu pomoć. Blage Ristić preuzima donaciju vrednu 455 evra koju su poslali humanisti iz Bad Krojcnaha uz četiri ogromna paketa, predvođeni Vasom Strajinićem.
Ovaj 59-godišnjak, pre vremena ostareo, brzo sklanja novčanice kako bi pomogao zadihanoj unuci da skine predivan ukrasni papir sa jedne od kartonskih kutija na kojoj je nacrtano srce, a u njemu piše: „Za našu Kristinu. Volimo te najviše!“ Blagetu se napadno tresu ruke, krije pogled, ne bi da zaplače i rastuži unučicu. Lagano spušta na krevet pored nje odeću, nežnih boja i različitih krojeva, sve novo, sa etiketom, na mnogima ostala i cena. Uz prelepe haljinice i bluzice stigao je i odgovarajući nakit, namenjen devojčicama. Tu su i papučice i cipelice, ne zna se koje su najlepše. Kristina ni glasa ne pušta, kao da se plaši da će čarolija nestati ako se pomeri ili progovori. Ipak, kad iz paketa počeše da se pojavljuju lutke, oduševljeni uzvici ispuniše sobu u kojoj mirisi sredstava za održavanje higijene i raznovrsnih dečjih krema zameniše dosadašnji zadah memle.
Beba u inkubatoru
Za vreme ove posete, Violeta i Goran uglavnom ćute. Smešak upućuju Kristini, mada su im misli u Beogradu sa njihovim prvenčetom. Prevremeno je rođen pre dve nedelje. To je bio razlog odlaganja isplaniranog odlaska reportera „Vesti“ u Krševicu.
– Violeta se porodila u Vranju. Ona je otpuštena iz bolnice, a sin prebačen na Institut za neonatologiju u Beograd. Rođen je u sedmom mesecu, težak je samo 740 grama. Doktori kažu da nema potrebe da majka bude sa njim, jer je u inkubatoru, ni da dolazimo u posete, nego da se javljamo telefonom. Evo, malopre sam zvao. Kažu, dobro je. Valjda neće dati Bog da nas još jedna nesreća stigne – nemoćno širi ruke Goran, a Kristina se privija uz njega i pita kad će bata doći kući, kao da hoće da ga uveri da će sve biti kako treba.
– Kiki ima sve… sve! – klikće Kristina, dok proba papučice i sandalice.
Ove su taman. Seća se da su i prošli put kad smo doneli pakete, bile jedne sandalice, prelepe, ali tesne. Smeje se svakim delićem svog bića. Taj smeh širi se kućom, kao da odzvanjaju psalmi nade, vere i ljubavi.
Slučajni prolaznik u tom trenutku teško bi poverovao da je samo pre četiri meseca zlotvor, koji je i dalje u bekstvu, masakrirao celu porodicu, jednoipogodišnjeg sina Lazara sa cuclom u ustima, trogodišnju ćerku Anđelu, suprugu Suzanu i taštu Sunčicu. Ostao je Blage i anđelak Kristina, istina sa jednim okom jer joj je kroz drugo prošao metak, da svojom nevinom lepotom svedoči da je život jači od smrti.
Kristina, koja je tokom naših prvih poseta bila nepoverljiva i uglavnom se privijala uz dedu, ujnu ili ujaka, sada je neposredna, trči između otvorenih paketa, dograbi sve što može da ponese i oduševljeno dolazi do reportera „Vesti“, seda u krilo, a njeno je puno bojanki, flomastera, igračaka, slatkiša.
Planovi
Razgovaramo sa Blagetom kako će da utroši upravo uručene novčane donacije.
– Znajući da stiže i ovaj novac, a imajući u vidu i prethodno stigle i brižno čuvane, napravili smo plan. Kao prvo, kupićemo kablove i renoviraćemo instalacije da nas struja sa ogolelih žica ne bi pobila. Drugo, želimo da napravimo kupatilo da ima gde da se ljudski okupamo. Ovako svaki dan vučemo vodu sa bunara, pa u korito redom. Treće, a to mi je životna želja da sagradimo dve prostorije u dvorištu i da to bude samo za Kristinu, na njeno ime. Imam 59 godina, ali posustajem, osećam se slabim i jedva izdržim ceo dan u bašti i oko živine. Hoću da zbrinem ovo dete… – govori Blage.
U paketima i garderoba za ujaka Gorana, ujnu Violetu i dedu Blageta, u većini i pisma. Kristina drži jedno u rukama. Na papiru, sa cvetnom šarom u desnom uglu, čitamo reči ispisane dečjom rukom, velikim slovima. U pismu 10 evra. Kristina pita šta piše. čitamo joj: „Poštovana porodice Ristić! Nemamo reči za vašu tragediju. Svaki put kad vidimo u „Vestima“ malu Kristinu strašno se potresemo. Zar dete nekome može biti krivo? Možemo samo da kažemo: budite jaki, odgajajte je, ona je mali anđeo. Ovaj mali dar je od srca, da vam koliko-toliko olakša vašu patnju. A, malu Kristinu posebno pozdravljamo…“ U potpisu pisma je porodica Tripković iz Nemačke, a u koverti je i 10 evra.
Bliži se vreme našeg odlaska. Ostala pisma pročitaće Kristini ujak i ujna. Još potresen ovim prvim, deda Blage trese se od suza. Onako malen, zguren, prebledeo, čini se da će pasti svakog trenutka na puteljku od kuće do kapije. Donosimo bokal vode, umivamo ga. Bledilo se povlači, a on šapuće da ne zna kako da se zahvali svim tim ljudima na tolikoj pomoći njegovoj porodici, tolikoj brizi za Kristinu, zenicu njegovog oka.
Odlazimo. Vozimo polako. Lik ove mile devojčice koja nam šalje poljupce i zgurena figura njenog dede sa rukom podignutom u znak pozdrava, prati nas i pošto pobegnemo iza krivine. Nestaju iz vidnog polja, ali ne i iz naših misli, kao ni misli čitalaca „Vesti“.
