„Vidite, mislim da sam bio prilično jasan kada sam rekao Bibiju (Netanjahuu) i njegovom ratnom kabinetu da je „plan o dve države“ jedino sredstvo rešavanja sukoba između Izraela i Hamasa“, „Izraelsko-palestinski rat mora se završiti „rešenjem o dve države“, „Moramo se posvetiti ostvarenju plana o dve države“, i tako dalje. Sve su to nedavne izjave predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džoa Bajdena, koji, reklo bi se, nema dilemu u tome kako bi trebalo okončati sukob koji već gotovo dva meseca plamti na Bliskom istoku.
Ali šta je uopte „rešenje o dve države“? I kakvi su zapravo izgledi da do njega dođe? Istorija bi rekla da baš i nisu preveliki.
Novembra 1947. godine, Ujedinjene nacije usvojile su princip „rešenja dve države“. Tim rešnjem izglasan je plan da se Palestina, koja je bila pod britanskom kontrolom 25 godina, podeli na jevrejsku i arapsku državu, sa internacionalizacijom Jerusalima. Plan je bio podržan i od strane SAD-a i od tadašnjeg Sovjetskog Saveza, iako se sve to dešavalo u jeku Hladnog rata. Cionisti su ovu ideju oberučke prihvatili, s obzirom da je njome bilo predviđeno da se 55 odsto palestinske države dodeli jevrejskoj, iako je njihovo stanovništvo činilo samo trećinu ukupnog broja. Naravno, arapska strana oštro je odbacila plan, izrazivši duboku zabrinutost zbog velikog broja njenog stanovništva koja će život nastaviti u jevrejskoj državi.
Rat za Palestinu zbog toga je izbio ekspresno, već naredne godine, prvo između cionističkih i arapskih milicija a potom nakon britanskog povlačenja iz Palestine i između novooformljene jevrejske države Izraela i arapskih armija. Oko 750.000 Palestinaca bilo je primorano da napusti svoje domove, a taj masovni egzodus (na arapskom poznat kao „Nakba“ iliti „katastrofa“) bio je propraćen uništavanjem ili judaizacijom stotina palestinskih naselja na današnjoj izraelskoj teritoriji.
Još jedan dokaz da je uspostavljanje „rešenja dve države“ gotovo nemoguć zadatak i da trvenja i nesuglasice između dveju naroda stvaraju jaz koji je toliko dubok da je skoro nepremostiv bio je Šestodnevni rat iz 1967, u kom je Izrael pobedio Egipat, Siriju i Jordan, proteravši oko 430.000 Palestinaca, pa je Nakba iz 1948. dobila drugi deo – Naksu. Za samo šest dana, Izrael je zauzeo ostatak istorijske Palestine, uključujući Zapadnu obalu, istočni Jerusalim i Gazu, Golansku visoravan i Sinajsko poluostrvo.
Pod pokroviteljstvom tadašnjeg britanskog ambasadora pri UN-u, donešena je Rezolucija 242 koja je za cilj imala uspostavljanje trajnog mira na Bliskom istoku. Iako je preambula rezolucije izričito zabranila nastavak izraelske kontrole nad teritorijom koju je Izrael stekao tokom rata, on se o nju oglušio.
Profesorica Univerziteta Džordžtaun Nura Erekat smatra da je Izrael Rezoluciju 242 iskoristio kako bi opravdao zaplenu palestinske zemlje.
„Kada je Izrael proglasio svoje osnivanje u maju 1948. godine, arapske zemlje su odbacile raspodelu teritorije koju je predviđao „plan o dve države“, pa su Izraelci nekako prećutno došli do zaključla da to znači da Palestincima treba oduzeti pravo na državnost kakvo je imao jevrejski narod“, objašnjava ona.
Nakon prve Intifade koja je izbila 1987. godine kao znak nezadovoljstva Palestinaca koji su živeli na okupiranim teritorijama, 1993. potpisan je sporazum u Oslu kojim je stvorena Palestinska uprava odgovorna za upravljanje tim pomenutim okupiranim teritorijama. Međutim, iako je prividno načinjen korak ka stabilizaciji odnosa, „rešenje o dve države“ i dalje je bilo veoma daleko od realizacije. Na nešto konkretnije korake čekalo se sve do jula 2000, kada je američki predsednik Bil Klinton pozvao lidera PLO-a Jasira Arafata i izraelskog premijera Ehuda Baraka u Kemp Dejvid da konačno pokušaju da razreše problem dve države.
Samit u Kemp Dejvidu, loše pripremljen i još lošije vođen, nije urodio željenim plodom, ali nije bio ni potpuno beznadežan. Izraelsko-palestinski pregovori nastavljeni su do januara 2001, sve dok razmimoilaženja nisu svedena na minimum, a razgovori pretočeni u pokretanje Ženevske inicijative o koegzistenciji između Izraela i nezavisne, demokratske i demilitarizovane palestinske države u decembru 2003. godine. Međutim, kako je ovo bila nevladina inicijativa, (Džordž Buš je 2001. zamenio Klintona u Beloj kući, a Ariel Šaron premijera Baraka mesec dana kasnije), Buš je samo devet meseci kasnije, u jeku „globalnog rata protiv terorizma“ kojeg je pokrenuo nakon 9. septembra, u plan rešenja dve države ubacio uslov o tome da Palestinci moraju da se oslobode svojih vođa „kompromitovanih terorom“.
Bušova vizija Palestine kao države čisto je formalna, to je vizija države koja bi se nalazila u svojstvu izraelskog vazala, a sve u cilju tobožnjeg obezbeđivanja njene bezbednosti. Sličnu, gotovo istu ideju imao je i Donald Tramp kada je s Benjaminom Netanjahuom januara 2020. zaključio dogovor koji predviđa aneksiju velikog dela Zapadne obale od strane Izraela, sa Palestinom kao krnjom državom bez teritorijalnog kontinuiteta.
Danas, nakon decenija i decenija krvavih ratova, a naročito nakon Hamasovog varvarskog napada 7. oktobra i isto toliko varvarskog odgovora Izraelaca koji je usledio, „rešenje o dve države“, i uprkos Bajdenovom optimizmu, deluje potpuno utopijski.
Denis Ros, mirovni pregovarač za vreme mandata Klintona i Obame smatra da je „Hamas pokazao da je za Izrael previše opasno da pored sebe ima palestinsku državu jer bi njome vrlo lako mogle da zavladaju organizacije slične Hamasu“, ali i da bi „izraelska pobeda nad njim onemogućila izglađivanje odnosa između dva naroda“.
Čini se da će tako „rešenje o dve države“ ostati isto ono što je dosad i bio – „rešenje o dve države“ ni na nebu ni na zemlji.
Post Views: 124
