Kosovo i Metohija kao i uništenje RS dva su vida ubijanje Srba kao naroda
U okviru tzv. Kontakt grupe, bije se bitka oko toga da li Srbi i kosovski Albanci mogu da nađu jedno sporazumno rešenje statusa Kosova i Metohije, koje bi zadovoljilo obe strane.
Srbi su praktično ponuduli Šiptarima bukvalno nezavisno Kosovo, izuzev što ono ne bi imalo svoju vojsku, čuvanje spoljnih granica i spoljnu politiku (sedište u UN). Pošto SAD, i pored svoje obaveze da o krajnjem statusu Kosova, za vreme ovih pregovora, ne daju nikakve javne izjave, one Šiptarima, uprkos tome, stalno obećavaju nezavisnost. Dosledno tome, Šiptari na tim pregovorima sa Srbima učestvuju, ali su potpuno nezainteresovani srpskim predlozima. Izgleda tako da će se, zbog SAD opstrukcionog stava po ovom pitanju i ova runda pregovora završiti neuspehom. A onda, sa desetim decembrom, počinje srpska završna bitka da se jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova -onemogući! Gde to može da odvede Kosovo, Srbiju, Balkan, ali, moguće i dalje (recimo, EU), teško je predvideti. Ako se SAD plan o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova ostvari, jedno je sigurno – celo ovo balkansko područje, u bezbednosnom smislu, postaje – bukvalna rupa odnosno vakum…
Završna bitka oko uništenja Republike Srpske
Na jednom drugom srpskom meridijanu, nešto zapadnije od same Srbije, odigrava se, baš u ovom momentu, jedna drugojačija bitka, ali koja, međutim, u izvesnom smislu, mnogo liči, onoj oko Kosova u Srbiji. Na primer, kao što bitka oko Kosova, ulazi u završnu fazu, tako i ona srpska u BiH, izgleda, primiče se svom dramatičnom raspletu.
Ove se dve bitke, međutim, drastično razlikuju svojim početkom. Ona u Srbiji, kosovska, mada je godinama tinjala, započinje tek jedno godinu dana posle Dejtona. Započinje ona zapadnjačkim obučavanjem, finansiranjem i naoružavanjem tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) 1997. Od tada počinje oružana bitka OVK za otcepljenje Kosova od Srbije. Ona druga, oko Republike Srpske (RS), u Bosni i Hercegovini (BiH), započinje sa početkom 1992. godine, ratovima oko razaranja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Ironično, ona se završila Dejtonom da bi baš ovih dana buknula svom svojom žestinom pokušajem da se Dejton razbije. činjenica, međutim, da je Dejton, s jedne, zaustavio rat krajem 1995. godine, a da se, sada, 2007, s druge strane, njegovim razbijanjem, najavljuje mogućnost novog rata, zaslužuje da se nakratko vratimo za skoro četiri predejtonskih godina unazad; tačnije, na početak 1992. godine.
Rat u BiH 1992. godine
Rat u Sloveniji je već bio istorija. Jugoslovenska narodna armija (JNA) se povukla iz nje. Rat u Hrvatskoj, stvaranjem Republike Srpske Krajine (RSK), primicao se kraju. Slovenija i Hrvatska, na ultimativni zahtev Nemačke Evropskoj zajednici (još nije postojala EU), proglašene su od strane EZ za nezavisne države.
Razbijanjem Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), u BiH već je postojao višepartijski sistem, ali na etničkoj osnovi. Srbi su pod Radovanom Karadzićem osnovali svoju Srpsku demokratsku stranku (SDS); Hrvati, po ugledu na Tuđmana u Hrvatskoj, svoju Hrvatsku demokratsku zajednicu (HDZ); Muslimani, pod Alijom Izetbegovićem, svoju Stranku demokratske akcije (SDA). Vrlo je, međutim, simptomatično da SDA nije imala svoj etnički predznak. Valjda zbog toga da se “Vlasi” ne bi “dosetili” da Muslimani imaju pretenziju na celu odnosno – kako je nazva Alija -„cjelovitu” BiH. Ovo o muslimanskoj stranci SDA bez etničkog predznaka, međutim, jeste ključni podatak za razumevanje tragedije celokupne BiH, kako one ratne, tako i ove sadašnje.
Srbi su oduvek bili većinski narod BiH. Posle, pak, Drugog svetskog rata, zbog ustaškog genocida nad Srbima, većinski narod su postali muslimani. Kad se razbijanje SFRJ prenelo i na BiH, Muslimani su, uprkos opšteg rušilačkog trenda, stali na stanovište da BiH mora ostati „cjelovita”. To, izgleda zbog toga, da bi oni kao većinski narod suvereno vladali njome. To je, naravno, odmah izazvalo podozrenje kako Srba tako i Hrvata. Pretio je etnički rat. Pri toj činjenici, srećom, hladne glave među Muslimanima, Srbima i Hrvatima, da bi se prevazišla tranzicija od komunizma, dogovorile su se, da se državna vlast BiH organizuje na etničkom principu. Ni jedan zakon ne može da prođe ukoliko u njemu nije ugrađen tro-narodni konsenzus. Sličan konsenzus je postojao i po kadrovskoj liniji u svim organima vlasti.
To je dobro funkcionisalo nekoliko meseci, sve dok nije pokrenuto pitanje nezavisnosti BiH tj. izdvajanja iz SFRJ. Srbi su bili odlučno protiv, Hrvati i Muslimani su bili za izdvajanje. Kako zakon o referendumu po pitanju izdvajanja BiH iz SFRJ, zbog konsenzusa, nije mogao da prođe, Hrvati i Muslimani, rušeći ustavni princip konsenzusa, takav zakon su proturili prevarom. „Referendumom” je tako BiH postala nezavisna; Srbi su referendum bojkotovali i osnovali svoju autonomnu republiku, koja se opredelila za ostanak u SFRJ. Ratne čarke su već otpočinjale i uzimale sve veći mah.
Rat u BiH omogućile SAD
Pred samo izbijanje punog rata, opet srećom „hladne” glave tri naroda BiH su u Lisabonu potpisale sporazum o konfederalnom uređenju BiH, po kome svaki narod ima svoju državu (entitet), sa slabom konferedalno uređenom centralnom vlašću.
Nije, pak, prošlo dugo kad je SAD ambasador Zimerman, po američkom novinaru Bajnderu, nagovorio Izetbegovića da povuče svoj potpis sa Sporazuma iz Lisabona. Otprilike jednovremeno, 6. aprila 1992. godine, tačno 51 godinu od početka raspada kraljevine Jugoslavije, otpočeo je krvavi građanski rat u BiH. Tog dana je Zapad (tačnije: EZ i SAD) priznao nezavisnost BiH.
Rat u BiH trajao skoro 4 godine – zbog SAD!
Bilo je, u međuvremenu, nekoliko ozbiljnijih pokušaja da se rat zaustavi (bivši predsenik SAD Karter, na primer, to je pokušao) ali su se svi oni razbijali o Alijinoj nepopustljivosti u pogledu „cjelovite” BiH sa dominacijom Muslimana u njoj. Ovu Alijinu tvrdokornost prema miru, omogućile su obe SAD administracije: Buša starijeg u 1992, a nastavila je, s specijalnim „žaromč u tom pogledu, od početka 1993. ona Klintonova.
Haris Silajdzić, tada predsednik vlade Alijine BiH, inače čovek koji je svoj, mislim, doktorat iz političkih nauka dobio na nekom iranskom islamskom univerzitetu, „prodao” je ideju „cjelovite” BiH Amerikancima, specijalno Klintonu, te je ovaj stao stoprocentno iza nje. Silajdzićev argumenat je – „upalio”! Naime, SAD svojskim podržavanjem Alijine „cjelovite” BiH „iskupljuju” sebe pred islamskim narodima sveta za svoj inače očevidni proizrajiljski a protivarapski stav u Palestini!? Klintonova nepopustljiva podrška Alijine „cjelovite”, nateralo je izgleda, frustriranog Dejvida Ovena, glavnog pregovorača EU za u mir u BiH, da ovog, Klintona, javno optuži da je on prepreka miru. I stvarno je tako bilo.
Do mira će, međutim, doći tek pošto se Klinton uverio da je Republika Srpska dovoljno vojnički unazađena a politički-propagandno potpuno demonizirana, te da Srbi neće imati druge već da pristanu na mir pod Alijinim uslovima – dominicija Muslimana u post-dejtonskoj BiH.
Posle trogodišnjeg rata – nazad u Lisabon?!
U Dejtonu, gde se tad ova bitka vodila 21 dan, Klinton je, najzad, 20. novembra 1995. godine, došao do uverenja da je Alijina „cjelovitost” trenutna nemogućnost (obećao je ipak Aliji da će je dobiti pod demokratskim uslovima), pošto je jedini način da se rat trajno obustavi u BiH, ako se ona ustroji na principima sličnim onim Lisabonskog sporazuma koga je, ironično, kao što smo već napred videli -omogućivši tako skoro četvorogodišnji rat tamo – „torpedovao” SAD ambasador Zimerman. I tako je bilo. Klinton je likovao – mirotvorac.
Pri tom, međutim, iako ju je stvorio, Klinton, naravno, nije sebe optužio za trogogodišnju tragediju BiH – fizičko razaranje njeno, individualne patnje preko milion izbeglica, smrt oko sto hiljada ljudskih bića, a i da ne govorimo o istom broju, ako ne i većem, unakaženih invalida. Pošto, dakle, sebe nije mogao (tačnije: nije hteo) – optužio je Srbe za ovu trogodišnju, a nepotrebnu, ratnu tragediju, koju je omogućilo Alijino povlačenje svog potpisa sa Lisa-bonskog sporazuma.
Silajdzić -1992. razbio Lisabon; sad razbija Dejton
U ovim dramatičnim danima koji se danas, tačno dvanaest godina posle Dejtona, odigravaju u BiH, vidimo da je glavni akter iza Miroslava Lajčaka, sadašnjeg nametnutog od EU „vice kralja” BiH, i razbijanja Dejtona odnosno ukidanja Republike Srpske, onaj isti Haris Silajdzić koji je zajedno sa Klintonom prouzrokovao trogodišnju ratnu tragediju BiH.
Vice-kraljevi se u BiH menjaju, ali on je, u svojoj razbijačkoj delatnosti protiv Dejtona – a da bi ostvario „cjelovituč BiH – stajao iza svih njih. Otkud mu takva moć? Naravno, iz Vašingtona! Onaj „opijum” o SAD «„iskupljenju” „cjelovitom” BiH, opio je, izgleda, i Buša mlađeg. Opet, da se «„Vlasi” ne bi „dosetili”, Silajdzić je napustio SDA (misli: podseća na rat, Aliju, Islam) i osnovao je svoju stranku; baš tako je zove – za BiH! Nije je, istina, nazvao „cjelovitom”, jer ona, pod demo-uslovima – misli – mora da dođe nekako «„spontano”.
Šapnuo je, najpre, u uho trenutnog „vice kralja” da BiH ovako nefunkcionalna – dva entiteta, tri naroda – ne može da uđe u EU. Genijalno, g. Silajdzićju, poručeno mu je iz EU. Trenutni „vice kralj” – beše to još Ešdaun – bahatno naređuje, pod izgovorom da je to zahtev EU, Republici Srpskoj da se njena vojska i policija moraju „utopiti” u centralnu vojsku i policiju BiH, a da vlasti RS donesu pismenu Rezoluciju kojom bi priznali da su počinili genocid nad 8 hiljada Muslimana u Srebrenici. Vlasti RS, šta će, pristadoše na vojsku, jer ona praktično i ne postoji više – SAD su je dejtonskim mirom temeljno razorile; za policiju, rekoše, treba pregovarati; što se tiče Rezolucije, sastaviše neku, koju je – kažu – Ešdaun odmah pocepao; tek je druga, priznavajuća, prošla.
Pre otprilike dve godine, Kondoliza Rajs je u Vašingtonu okupila predstavnike svih parlamentarnih stranaka BiH – Silajdzić je naravno bio među njima – očitala im je lekciju o nefunkcionalnosti ondašnje BiH i dala im je šest meseci da se slože o neophodnim ustavnim promenama BiH, kako bio ona postala funkcionalna. Prošlo je šest meseci, a nikavog pomaka nije bilo po zahtevanim o ustavnim promenama. Izgledalo je kao da je Vašington zaboravio šta je tražio. Negde proletos ove godine, na Silajdzićevo insistiranje, opet su u Vašington došli on i Milorad Dodik, premijer RS, da bi Kondi Rajs, izvršila pritisak na Dodika u pogledu policije RS. Oboje, Silajdzić i Rajsova, doživeli su poraz, jer im je Dodik pravo u lice rekao da uključivanje policije RS u policiju BiH pod nikakvim uslovima ne dolazi u obzir. Jer – rekao je – policija je poslednji simbol RS; a, ako RS nestane, nema ni BiH. Hteo je reći da vi – g-ce Rajs i g. Siljajxiću – stvaranjem „cjelovite” (pod muslimanskom dominacijom) BiH a ukidanjem RS, ponovo ostvarujete tačno one uslove u BiH zbog kojih je i otpočeo rat 1992. godine.
„Vice kralj”, Lajčak – stvara „cjelovitu” BiH!?
Najzad je Lajčak, trenutni „vice kralj”, bez velikih reči o potrebi ustavnih promena, tako reći, putem prakse «„malih vrata”, praktično ih je ostvario. On je samo promenio proceduru donošenja odluka u savetu ministara BiH (centralna vlada) i u Parlamentu. Naime, sednica saveta ministara, po Lajčakovoj novoj proceduri, može biti održana kad je prisutna većina njenih članova. Odluke se donose prostom većinom glasova prisutnih ministara, ukoliko prosta većina uključuje bar po jednog predstavnika (do sad je bilo dva) svakog konstitutivnog naroda. Slično je urađeno i sa Parlamentom, sem što je u Parlamentu obavezna prisutnost jedne trećina prisutnih poslanika iz svakog naroda (Primer: ako pretpostavimo da Parlamenat BiH ima, recimo, 99 poslanika; 33 poslanika iz svakog naroda; po starom poslovniku, da bi zakon prošao moralo je biti prisutno 11 srpskih poslanika; po Lajčakovoj proceduri, ako je sednici parlamenta prisutno, recimo, 12 srpskih poslanika, dovoljno je svega 4 srpskih poslanika koji bi glasali za zakon da bi on prošao). Formalno gledajući ove Lajčakove mere, nisu povreda slova Dejtonskog ugovora, ali – jer omogućuje preglasavanje – jesu povreda njegovog duha. Tako u praksi, zbog striktnog sprovođenja etničkog principa u RS, u srpskim delegacijama pri centralnim institucijama BiH, može biti ne samo Srba već, takođe, Muslimana i Hrtvata koji sad slove, jer su u srpskoj delegaciji, kao „Srbi”.
Da bi sprečio čak i teoretsku mogućnost preglasavanja, a sva ta glasanja u centralnim ustanovama BiH su isključivo uperena protiv interesa RS, Milorad Dodik je, kao Koštunica u pogledu Kosova, odbio Lajčakove mere i stvarno izneo pitanje RS na međunarodnu scenu. Srbin Nikola Špirić, trenutni premijer BiH, podneo je ostavku. Po sadašnjem Ustavu BiH, vlada BiH je pala (ne upravlja već samo vrši tehničke poslove) dok se novim izborima ne formira nova.
Dva vida uništenja Srba kao naroda
Ako sad sagledamo sudbinu Srbije od Miloševićevog pada (5. oktobar 2000) i sudbinu Republike Srpske od Dejtonskog sporazuma odnosno Pariskog mira (decembar 1995), u oba slučaja, znači, od njihovog življenja pod tzv. demokratskim uslovima, može se videti da u oba slučaja postoji identično isti trend, naravno, različito izražen u Srbiji odnosno RS. U osnovi taj se, pak, trend da okarakterisati nastojanjem tzv. međunarodne zajednice da se Srbi unište kao politički subjekt – graditelji svoje sopstvene sudbine! Potrošači mogu biti, ali politički subjekt svoje istorije ne smeju biti. Taj trend se postepeno ispoljavao, pa tek kad se jedan stepenik u tom procesu ubijanja srpskog identiteta ostvari, ide se dalje na novi zahtev odnosno novi stepenik. I tako u nedogled…
Poslušne srpske vlasti, u oba srpska entiteta – Srbiji i RS – takve SAD (jer one su u tim nastojanjima Zapada prednjačile i još uvek prednjače) zahteve su bez i najmanjeg otpora prihvatale i time ohrabrivali njihov – zapadnjački – bukvalni politički terorizam nad sopstvenim narodom.
Ozbiljni politički mislioci, stranci, među kojima na prvo mesto dolazi Hrvat, dr Emil Vlajki, s pravom, su izražavali svoje gnušanje na moralnoj niskosti srpskih vlasti; ovolikog pada – sa žalošću veli dr Vlajki – nema ni kod Hrvata ni kod Muslimana. I logično predviđali srpsku katastrofu – čak i fizičko iščeznuće Srba kao naroda.
Preokret Srba na izazov svog uništenja
Srećom, međutim, postoji jedna donja granica dokle jedan narod odnosno njegovo vođstvo može moralno da pada. Kad se ta granica dosegne, javljaju se neslućeni otpori spomenutom terorizmu. U Srbiji je ta granica dosegnuta zahtevom SAD za nezavisno od Srbije Kosovo. Da nije bilo dr Vojislava Koštunice, po ostalom srpskom vođstvu, ta bi bitka unapred bila izgubljena. On je pitanje Kosova izbacio na međunarodnu scenu, dobio podršku Vladimira Putina i to pitanje vitla sad savešću sveta i teško da će moći proći po SAD ukusu – bez velikih i violentnih poremećaja bezbednosnog sistema sveta.
I u Republici Srpskoj taj donji prag je dosegnut Lajčakovim spomenutim merama. Ovaj je, međutim, samo izvršilac, SAD politike. A ova je, kako nam je nedavno, jer on to sigurno zna, obznanio SAD ambasador Bolton, inspirasana „antisrpstvom” još od 1992. godine. U tom „anti-srpstvu” Stejt Departmana, potpuno se prepoznaje „rukopis” prikrivenog ali najtvrdokornijeg islamiste Harisa Silajxića. Varam li se? Celokupno ratno vođstvo svih naroda bivše SFRJ, uglavnom na SAD zahtev, smenjeno je. Ostao je da i dalje „vedri i oblači” sudbinom BiH još jedino taj gospodin.
I još nešto – najvažnije, možda. Ko su nosioci ovog srpskog preokreta? U Srbiji dr Voja Koštunica. Ubeđeni demokrata, unapred predodređen da prihvati sve „partnerske“ molbe Zapada. On je, pak, na pitanju Kosova prepoznao nedemokratsku suštinu SAD i uspešno joj se suprostavio celim svojim bićem. U RS to je Milorad Dodik. Zbog njegove, još iz ratnih dana, opozicije Radovanu Karaxiću, njega su SAD izgurale u prvi politički plan u RS, da bi vodio SAD politiku u njoj. I on je bio spreman na partnerstvo sa SAD. Kad se, međutim, uverio da ono vodi u uništenje same RS, i on se, kao i Koštunica, okrenuo protiv tog „partnerstva” celokupnim svojim bićem.
Njihova, dakle, istinska demokratska prošlost, tako postaje najznačajniji svedok pravednosti njihovih respektivnih „pobuna” protiv zapadnjačkog terorizma.
N. Ljotić
ISKRA
