Ni sekunda nisam pomislio da će se u mejnstrim medijima pojaviti nešto što imalo miriše na kritički osvrt na lik i delo Ričarda Holbruka. No, srećom imamo (još uvek) alternativne medije. Moj gost je dr Stiven Zunes, profesor političkih nauka i šef katedre za bliskoistočne studije San Francisko univerziteta. Tekst je izašao juče na truth-out.org.
Mnoge pohvale koje prate iznenadnu smrt diplomatskog veterana Ričarda Holbruka ignorišu njegovu dosta prljavu istoriju podržavanja diktatora, ratnih zločinaca i vojnih rešenja kompleksnih političkih problema.
Holbruk je počeo spoljnopolitičku karijeru tokom šestdesetih notornim programom pacifikacije u delti Mekonga u južnom Vijetnamu. Taj ambiciozni civilno-vojni pokušaj nije samo podrazumevao jeziva kršenja ljudskih prava, nego se pokazao kao notorni neuspeh u suzbijanju pobune protiv režima u Sajgonu podržanog od strane SAD. To je bio zlokobni početak karijere nekoga koga je Obama postavio za specijalnog izaslanika za Avganistan i Pakistan da pomogne suzbijanju pobune protiv tih vlada podržanih od strane SAD.
Kasnih sedamdesetih Holbruk je bio asistent državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika. Na toj poziciji je igrao glavnu ulogu u formulisanju politike podrške Karterove administracije indonežanskoj okupaciji Istočnog Timora i krvave protivustaničke kampanje koja je odnela do četvrt miliona života. Pošto je uspešno progurao dramatično povećanje vojne pomoći Suhartovom diktatorskom režimu bavio se sakrivanjem indonežanskih zločina. Svedočio je pred kongresom 1979. da masovni pomor od gladi nije bio posledica kampanje „spržena zemlja“ indonežanskih snaga na najplodnijem ostrvu, nego jednostavno posledica portugalskog kolonijalnog zapostavljanja.
Kasnije pominjući prijatelja Pola Volfovica, tada ambasadora SAD u Indoneziji, Holbruk je priznao: „Pol i ja smo bili često u kontaktu kako bi osigurali da pitanje Istočnog Timora ostane van kampanje za predsedničke izbore, jer to ne bi bilo dobro za američke niti indonežanske interese.“
U posebno notornoj epizodi, dok je bio šef odseka Stejt dipartmenta za istočnu Aziju, Holbruk je ubedio Kartera da trupe južno-korejske vojske, koje su bile pod komandom SAD, oslobodi za potiskivanje pro-demokraskog ustanka u gradu Kuangdju [Kwangju]. Holbruk je, navodno, bio među zvaničnicima Karterove administracije koji su dali O.K. generalu čan Du-hvanu [Chan Doo-hwan], koji je neposredno pre toga zgrabio kontrolu nad južno-korejskom vladom vojnim pučem, da počisti pro-demokratske pobunjenike. Stotine su pobijene.
Takođe, on je ubedio predsednika Džimi Kartera da nastavi sa davanjem vojne i ekonomske pomoći diktatorskom režimu Ferdinanda Markosa na Filipinima.
Kao specijalni predstavnik na Kipru 1997. Holbruk je neuspešno pokušavao da gurne Evropsku Uniju da primi Tursku, unatoč njenom utamničenju novinara, izvršavanju smrtne kazne, čestom ubijanju civila u protivustaničkom ratu u kurdskoj regiji i drugim kršenjima ljudskih prava.
Holbruk je verovatno najpoznatiji zbog vodeće uloge u sklapanju Dejtonskog sporazuma, kojim je formalno završen konflikt u Bosni i Hercegovini. Iako naširoko hvaljen u određenim krugovima za taj učinak, Holbruke ostaje dosta kontroverzan u toj ulozi. Na primer, sporazum je dozvolio bosanskim Srbima da zadrže skoro sve zauzete i etnički očišćenje teritorije tokom tog krvavog rata. Osim toga umesto da se prihvati sekularni koncept nacionalnog državljanstva, koji vlada u Evropi generacijama, Holbruke je pomogao nametanju sektaških podela koje čine zemlju – za razliku od većine njenih postepeno liberalizovanih balkanskih suseda – nestabilnom i svadljivom, a njome dominiraju neliberalni ultra-nacionalisti.
Kao i prethodni zvaničnici SAD glede njihovih odnosa sa iračkim Sadamom Huseinom i panamskim Manuelom Noriegom, Holbruk otelotvoruje neuspešne politike SAD prema autokratskim vladarima koje idu od zadovoljenja [appeasement] do rata. Na primer, tokom pro-demokratskih demonstracija 1996. u Srbiji, Holbruk je uspešno tvrdio da Klintonova administracija treba da da podršku Miloševiću kao priznanje za njegovu ulogu u uspešnom mirovnom dogovoru o Bosni, a ne da reskira nestabilnost koja može proizići iz pobede srpskih demokratski orijentisanih snaga. Milošević je inicijalno slomio pokret. Kao odgovor na pojačanu srpsku represiju na Kosovu, samo par godina kasnije, Holbruk je, međutim, postao bučni zagovornik bombardovanja pod vođstvom SAD 1999. koje je izazvalo nacionalističku reakciju i opet unazadilo regrupisani pro-demokratski pokret. Pro-demokratski pokret je najzad oktobra 2000. uspeo u nenasilnom zbacivanju režima ,posle Miloševićevog pokušaja da pokrade parlamentarne izbore, ali mladi lideri tog pokreta su i dan-danas gorko ljuti na Holbruka.
Skot Riter, bivši glavni inspektor Specijalne komisije UN (UNSCOM), koji je tačno procenio nepostojanje oružja za masovno uništavanje u Iraku i predvideo katastrofalan ishod invazije SAD, je primetio da „ne samo da je on pokazao nedostatak razumevanja kompleksnih realnosti Avganistana (da se ne govori o Pakistanu), Holbruk je češće preferirao vojna rešenja od finesa diplomatije.“ Podvlačeći da je Dejtonski sporazum izgrađen na pretpostavci neograničenog prisustva NATO-a, koje bi bilo mnogo problematičnije u Avganistanu i Pakistanu nego u Evropi, Riter je dodao: „To nije dobar omen za Obaminu administraciju.“
Ironično, kada su SAD trenutno uspele u marginalizaciji talibana i snaga al-kaide, 2002-2003, Holbruk je snažno podržavao preusmeravanje američkih vojnih i obaveštajnih resursa radi invazije i okupacije Iraka. Obama i mnogi drugi demokrati, anticipirajući da će to dovesti do pogoršanja bezbednosne situacije u Avganistanu i preporoda ovih ekstremističkih grupa, su kritikovali to preusmeravanje resursa, ali Holbruk je bio na strani Bušove administracije podržavajući katastrofalnu invaziju i okupaciju.
Bilo je nejasno zašto je Obama postavio nekog poput Holbruka na tako osetljivo mesto. Stvarno, kako su protekle dve godine pokazale Holbrukov trud u Avganistanu i Pakistanu nema plodova. Možda više nego ijedno drugo postavljenje, Holbruk ovaploćuje tragediju Obamine spoljne politike: umesto donošenja nade i promene on je doveo neke od najnotornijih predstavnika spoljnopolitičkog establišmenta, da nastave da slede neuspešnu i nemoralnu politiku.
Stiven Zunes [Stephen Zunes]
Prvobitno objavljeno na www.truth-out.org.
********************************
Beleške na margini
Pitan o najtežim pregovorimau životu Holbruk je redovno izdvajao onu predbombašku sesiju sa Smiloševićem. Nije za iznenaditi se. četrnaestočasovno šljoparenje viskija na čuvenom kanabetu nije šala. Dva (nezavisna) izvora su mi potvrdila da Dik nije bio u stanju da potrefi vrata, a silazak niz glavne skupštinske stepenice nije dolazio u obzir. Otud ono išunjavanje na stražnji izlaz uz ceđenje rečenice: „No comment. Konferencija za štampu ujutro u devet.“, medijskim radenicima, koji su provalili da Holbruk neće izaći na ista vrata kroz koja je ušao 14 sati ranije.
***
Kada sam objavio tekst o čalmersu Džonsonu, bilo mi je žao što bar u beleške na marginama nisam ubacio koju rečenicu o Holbruku i njegovim nedelima u Južnoj Koreji, o čemu je čalmers pisao dealjno. No, evo prilika se ukazala da nadoknadim propušteno. Pišući o reakciji portparola Stejt dipartmenta na presudu smrtne kazne (1996.) generalu čanu Du-hvanu, a koja se svodila na floskulu o „unutrašnjim poslovima“, Džonson piše: „Niko u vladi SAD se izgleda nije sećao umešanosti u događaje u Kvangđuu i da gospoda Glejstin, Vikhem, Holbruk, Kristofer i drugi možda treba da dele optuženičku klupu sa korejskim kolegama.“ (Blowback, str. 121)
***
Kako god, barem je jedno sigurno Ričard Holbruk neće dobiti Nobelovu nagradu za mir (bio ozbiljan kandidat 1996.), a baš ju je zaslužio.
