Hvali mi se prijatelj, pisac, da će čitavo leto provesti na jednom potpuno pustom mestu na obali nekog mora.
Na tom mestu, kaže, nema ni kuća, ni ljudi, ni vode, ni električne struje, ni automobila, ničega… Do tog pustog mesta nemoguće je stići kopnom, njega će dovesti barkom i ostaviti na kamenoj obali. Samo more i masline. Fantastično! Pitam ga šta će da pije, a on mi kaže da će piti vino. Loviće ribu. Dizaće se u zoru, a legati sa prvim mrakom.
Slušam ga i razmišljam koliko bih dugo izdržao na takvom mestu? Možda dva dana, ne više! Nemojte pogrešno da me razumete: nemam ništa protiv jednog tako pustog mesta u principu, pod uslovom da na njemu postoji bar kiosk, do kojeg bi čovek ujutru odšetao da kupi cigarete i dva-tri kilograma svežih novina za poslepodne. Leti mi je najteže bez novina. Živi sam dokaz za Kamijevu definiciju čoveka dvadesetog veka: „Bludničio je i čitao novine.“
Naročito volim letnje novine. Redakcije su opustele, nema velikih tema, i urednici, na rubu pameti, jure letnje novinare – profesionalce. Jer kao što postoje letnji materijali za odela, mnogo lakši od zimskih; letnja muzika na terasama, letnje ljubavi koje niko ne uzima ozbiljno jer su lakše od zimskih, onih dramatičnih (posle kojih slede razvodi), letnja obuća, lakša letnja hrana koja ne opterećuje stomak, letnji mirisi, letnje haljine – tako isto postoje i letnji pisci (jednog upravo držiš u rukama, dragi čitaoče!), koji će prvi tmurni i ozbiljni jesenji meseci izbaciti iz opticaja sa svojim težim temama.
Ali, vratimo se onom pustom mestu! Moralo bi biti dostupno mobilnom telefonu. Uz telefon se osećam nekako manje usamljenim. Idealno pusto mesto, po meni, moralo bi da ima i dobrog zubara, jer šta ako vas iznenada zaboli zub? Znam da tražim isuviše, ali Klub književnika na tom pustom mestu zaista bi me učinio srećnim! čovek bi, naime, imao da s kim popriča uveče, posle prepuštanja kamenu, maslinama, ribama, školjkama i ostalim mediteranskim metaforama. Još nešto – šta vam vredi što vam je lepo na jednom takvom pustom mestu kada vam ne zavide oni što vas ne podnose? Zbog toga, na pustom mestu trebalo bi da se nađe i izvestan broj vaših neprijatelja…
– Ali to onda više nije pusto mesto! – čujem vas kako protestujete.
– Pa, šta? Zar sam rekao da volim pusta mesta? Pripadam onoj vrsti gradskih manijaka koji obožavaju mokar asfalt, izduvne gasove iz auspuha, večernje reklame na trgovima, osvetljene izloge, grmljavinu gradskog stada… Svetina pred pozorištima čini me srećnim i neverovatno uzbuđenim, a zbijena tela u trolejbusu – ta topla i vlažna gužva kože, mirisa, znoja, dodira i erotike za mene su velika pokretna predstava gradske solidarnosti!
Grad je moja pučina i moje ostrvo, a moja Pusta zemlja gospodina Eliota: od kamena na obali više mi se dopada tesani kamen kakvog skulptora, a što se tiče maslina, njih sam pre sreo u konzervi nego na grani! Jesam li izgubljeni slučaj?
U izbegavanju letnjih gužvi, mnoštva i gradova, oduvek sam video neuspeo pokušaj lažnog bekstva iz sveta kome pripadamo. Izigravamo privremene, ziheraške Robinzone, a strpljivo nas čeka naša pisaća mašina, telefon i naš komad asfalta. Još uvek nemamo tako velike gradove da bismo imali prava da tražimo toliku divljinu! Ni toliko liftova da bismo želeli prizemlje. Nemamo još ni toliko fabrika da bismo tako histerično čeznuli za čistim, preistorijskim vazduhom. čini mi se da pretenciozno bežimo u robinzone od onoga čega još nemamo.
Ne treba biti nestrpljiv: doći će dan kada ćemo zaista morati da tražimo pusta mesa. Do tada, prepustimo se gužvi!
Mislim da sam toliko gladan grada da će tek moji unuci poželeti da žive na nekom pustom mestu.
Za sada, raspitujem se gde ima najviše sveta?
Idem tamo.
