NEKAKO baš u ovo doba godine, za Dadova života, oko podneva, poslednji tragovi jalove jutarnje izmaglice još su se po uglovima nećkali među čestarom nad mrkim srebrom jezera u Eruvalu. Na posedu velikog slikarskog majstora, tamo gde je uspevalo da razgrne tešku mrenu listoreda, nabreklo normandijsko nebo je u refleksiji mutnog ribnjaka pažljivo doterivalo jaku dnevnu impresiju. Nad vodom, mandrljali su, u niskom, nasumičnom letu, vilini konjici.
Sa štrikanom kapom neutvrđene boje urođene aristokratske prašine, i u letnje doba natučenom do gustih veđa, začkiljen kroz zasun đozluka na pola nosa, nepovratno obrastao u bradu u tonu mudre slonove kosti, stisnutom šakom niz koju se slivala krv spečnog firnajza i minijuma, Dado Đurić je dohvatio pisaljku i za tren na izvrnutoj koverti računa za struju načinio kroki svog omiljenog insekta.
Onda se, zadovoljan učinjenim, lagano pridigao i, teškog hoda, prevelikim crevljama bez vezica, u širokoj zift majici i nešto bleđim radničkim pantalonama s mnoštvom utisnutih istorijskih tragova slikarskog pokreta, uputio ka utrobi kuhinje živopisnih zidova. Sve ove blažene svetogrde ale iznad pločica iscrtao je sam. Usput su ga, nepravilnim travnatim usecima, pratile konture izvrnutih baštenskih stolica u nijansama svečane rđe i naprsli koščati blokovi njegovih slobodno pobacanih skulptura, tih dragih aveti psihološkog nadrealizma.
U dosluhu sa prečistim duhom polupraznog polihromatskog kredenca, izmunđario je po konzervu graška i sardine, a na ćesarsku trpezu na stolu od ispletenog gvožđa pod obešenim granama vrbe tutnuo je zatim i vrednu flašu jevtinog crnog vina, sa dve čaše. Dekor filmske gozbe upotpunjavali su boca razređivača, davno oglodana butna kost, skica odapelog pacova, lutka otkinute glave, kutija s raznobojnim olovkama, čekić, tupi odvijač, odvojeni listovi iz knjige, nekoliko četaka, puno veselih insekata i jedan, u saksiji, sasvim nepozvan cvet.
Dok smo se tako gozbili, zazvonio je telefon. Nije se javio. Zvonilo je još jednom. Ponovo nije mario. Kad se, posle izvesnog vremena, telefon oglasio i po treći put, nezainteresovano je bacio pogled na ekran, a onda otpio gutljaj i nastavio da u otvorenu konzervu zamišljeno umače jučerašnji hleb.
Poznati tonalitet upornog telefonskog zvona mešao se, s vremena na vreme, čitavog tog popodneva s pesmom neumornih cvrčaka, nad jezerom u Eruvalu.
– Neki ministar pokušava da mi uruči nagradu. Nisam ti ja za priznanja – prozborio je, onako, više za sebe, između dva zalogaja.
Do kraja dana, nije odgovarao na poziv. Nekuvani grašak imao je ukus jutarnje svežine, dok je sardina savršeno odisala maslinom nad ribnjakom, na raskošnom ručku za privilegiju i pamćenje.
