S KAKVIM DIPLOMATSKIM KADROVIMA SRBIJA I CRNA GORA ULAZI U PRELOMNU, 2006. GODINU
Stranački atest za svet
Svilanović: Sve je uvek bilo stvar političkog dogovora, pa čak i ucene. – Drašković: Nema ucene, ali kompromisi su neizbežni
U godini u kojoj bi diplomatija SCG trebalo da odigra ključnu ulogu u nekim od najbitnijih pitanja za sudbinu države, kao što su pregovori o statusu Kosmeta, dalje približavanje EU i okončavanje saradnje sa Hagom, više pažnje u javnosti izazivaju kadrovska rešenja za nove ambasadore i druge diplomatske predstavnike državne zajednice, nego sama strategija za rešavanje ovih problema.
Poslednje uzbuđenje izazvano je najavom da bi Danka Kojadinović, supruga republičkog ministra kulture Dragana Kojadinovića, trebalo da ide za savetnika u ambasadu u Otavi. Savet ministara predložio je, u međuvremenu, tek imenovanog savetnika u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Miodraga Isakova za ambasadora u Izraelu, 77-godišnjeg akademika Nikšu Stipčevića za ambasadora u Vatikanu, a profesora japanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu Ljiljanu Marković za ambasadora u Japanu.
Stipčević, koji je i predsednik UO RTS, ima doduše izvesno diplomatsko iskustvo – od avgusta 1992. do maja 1993. bio je specijalni izaslanik predsednika SRJ Dobrice ćosića u Rimu, a zanimljivo je da je Markovićka, prema nezvaničnim informacijama, član PSS-a Bogoljuba Karića.
Pitanje je, dakle, da li će šarenoliki diplomatski kadar, sastavljen dobrim delom i od mašinskih i elektroinženjera, književnika, novinara i umetnika, u čije se diplomatske kvalitete sumnja, a za neke je sporno i vladanje stranim jezicima, biti u stanju da se nosi sa tako ozbiljnim zadacima pred kojima se diplomatija SCG nalazi.
Šizofrenoj situaciji u kojoj se nalazi srpsko-crnogorska diplomatija doprinosi i činjenica da ambasadori imenovani kao kadrovi Ministarstva inostranih poslova Crne Gore svaku priliku koriste da, iako zvanično predstavljaju državnu zajednicu, lobiraju za nezavisnost Crne Gore. Na sve to, međutim, Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG, odgovara da je njegova koordinacija s crnogorskim kadrovima vrlo dobra.
A što se samog izbora kadrova tiče, Drašković tvrdi za „Politiku” da su „najvažniji kriterijumi za sva postavljenja stručnost i opredeljenje za novu politiku saradnje sa svetom, a ne izolacije i sukoba” i dodaje da ne razume ove polemike, jer „nova politika traži nove ljude”.
– Postojeći kadrovi u Ministarstvu spoljnih poslova su, uglavnom, nasleđeni od prethodnog režima JUL-a, SPS-a i SRS-a. Naravno da oni nisu dovoljni za novu politiku prema svetu i da diplomatija mora da se menja. Da sam za sva mesta u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima predložio isključivo postojeće kadrove iz MSP-a, očigledno ne bi bilo nikakvih problema ni polemika, što je tragično – naglašava Drašković.
Na primedbu da je utisak kako je u mnogim postavljenjima bio presudan politički faktor, a ne stručni, šef diplomatije SCG odgovara da „nema nijednog primera da je na funkciju ambasadora otišao čovek koji nije ispunjavao sve stručne kvalitete”.
– A za ljude izvan kuće, kao i za ljude iz kuće, odgovarajuće je i političko opredeljenje za novu politiku – dodaje on.
Draškovićev prethodnik u ovom ministarstvu, Goran Svilanović, kaže, međutim, za „Politiku” da je svako postavljenje gotovo uvek stvar političkog dogovora, ponekad čak i ucene. Na pitanje da li to znači da su pojedinci, u doba dok je on bio ministar, ultimativno zahtevali da njihove partijske kolege dobiju ambasadorska mesta, Svilanović odgovara:
– Upravo je tako bilo. Moglo je negde i da se izvrda, ali ne uvek. Sve je zavisilo od toga koliko je ko bio spreman na dogovor. Svaki od 18 ministara mogao je tada da uceni predsednika vlade – dodaje Svilanović, ali ne želi da komentariše da li su pojedina postavljenja, poput Svetislava Basare na Kipru i Milivoja Glišića u Australiji, bila plod ucena. Nezvanično, međutim, na imenovanju Glišića u Kanberi insistirao je lično Vojislav Koštunica, tada predsednik SRJ.
Drašković, za razliku od svog prethodnika, negira da je ikada bio suočen sa ucenama tog tipa, ali priznaje da su kompromisi neizbežni i normalni.
– Niko me nije ucenjivao, zato što nisam nisam čovek koji se može ucenjivati, a mislim da od predsednika vlada republika i predsednika državne zajednice nemamo nikoga ko bi ličio na ucenjivača – kaže Drašković.
Svilanović ističe da bi bilo idealno da su svi ambasadori kadrovi MSP-a, ali i da načelno podržava sve kadrove koji dolaze izvan Ministarstva, jer je, kako kaže, „priča o našoj karijernoj diplomatiji velika bajka”.
– Postoje mnogi ljudi van Ministarstva koji mogu dobro da rade taj posao, ali ipak treba voditi računa o nekakvim kriterijumima. Ovako, jedan zaposli ženu, drugi ćerku, treći porodičnog lekara… – kaže Svilanović.
