Ovih dana jedna od najvećih pariskih aktivistkinja Danica – Dana Dodić je vidno raspoložena. Volim da radim, da organizujem i da okupljam naše ljude, pa ni povratna reakcija ne izostaje – stižu nagrade i priznanja.
– Uzela sam slobodan dan sa posla da bih u prvom danu podnela zahtev za novi biometrijski pasoš. Bilo nas je dosta, ali je iz matice meni prvoj stigao pasoš. Prilikom uručivanja nije bilo svečanosti, ali nisam je ni očekivala. Meni je dovoljna čast što mi je kao prvoj Srpkinji u Francuskoj uručen pasoš.
Podeljeni u srcu
Kao stipendista Titovog fonda, Dana je u Parizu boravila od 1972. godine, u Beograd se vratila da nastavi studije, a 1986. godine pohitala natrag u „grad svetlosti“.
– Svi mi koji živimo daleko od matice u sebi smo podeljeni. Jeste, prva mi je zemlja Srbija, a druga Francuska. Ali, kad sam u Srbiji, pa čujem francuski – drago mi je, a kad sam u Francuskoj, pa čujem srpski – srce mi zaigra. A ove nove generacije će biti neki budući svet. Gde god se budu našli biće njihovo – države će nestati, nacije i nostalgija.
Drugi događaj koji je Danu mnogo obradovao je „Zlatna značka“, koju Kulturno prosvetna zajednica iz Beograda dodeljuju u saradnji sa Ministarstvom dijaspore.
– To je nagrada za moju aktivnost na polju kulture, a najviše za naša pesnička druženja. Evo, sada će „Osmi sabor pesnika dijaspore“, a mnogi tvrde da je to moja „beba“. Dovodila sam Slobodana Rakitića i ruske pesnike. Sa Ministarstvom kulture Rusije pravila njihovu promociju Srpske antologije koju mi ne uspevamo da uradimo. Na jugu Francuske Kolja Mičević je organizovao Festival pesnika, doveo Milovana Marčetića, a ja sam uspela da mu, na povratku, organizujem pesničko veče u sali sabornog Hrama sv. Sava.
Dijasporci – prilagodljivi
– Mi dijasporci smo vrlo prilagodljivi ljudi, pa Srbi u Nemačkoj liče na Nemce, u Holandiji na Holanđane, a čini mi se da smo mi u Parizu najsrčaniji i da se najviše družimo, pa i naša Skupština diajspore najbolje radi. Bez obzira na krizu, negujemo prijatelje. Evo, znam da će mi uvek ljudski u pomoć priskočiti Rada Sekulić i Mića Aleksić. A istekla bih i kustosa Kulturnog centra Srbije Mihaila Papazoglua, ambasadora Predraga Simića i konzula Sinišu Pavića. To su ljudi koji uvek više daju od onoga za šta su plaćeni – analizira Dana.
Dana želi da se posebno zahvali našoj crkvi na razumevanju. Kaže da je prota Nikola Škrbić nikad nije odbio, ali ni ona se nikad nije obrukala. Pre nekoliko dana vodila je promociju knjige o bivšem velikom srpskom diplomati Milenku Vesniću koju su predstavili ambasador Predrag Simić i dr Stanislav Sretenović. Naša sagovornica ističe da je lepo što su naši Parižani konačno naučili da crkvu doživljavaju kao drugi Kulturni centar.
Novi Danin zadatak je dovođenje LJubivoja Ršumovića na Sabor pesnika.
Odlazak Bata LJube
Svestrani Bata LJuba Petrović je na planu naše parisko-dijasporske kulture bio „mali bog“, a da njegov odlazak na večni počinak ne ostavi prazninu potrudila se Dana Dodić. Istina, naše pariske pesnike prvi je organizovao Vlastimir Stamenković Šarkamenac, a posle su se svili u neformalnu grupu pod imenom „Pariski krug pesnika“, sa „Bata LJubom“ na čelu.
– čekam odgovor. Inače, za sva ta gostovanja o smeštaju se brinem ja, njihovo je samo da plate putne karte. Nadam se da će velikanima našeg pesništva u toj kupovini pomoći Ministarstvo dijaspore – kaže Dana. – Na redu je i Svetosavska akademija. Za sada je u planu 24. januara dečji program ispred crkve Sv. Sava i 31. januara u Kulturnom centru Srbije. A planiram da u Pariz preselim i „Jefimijine dane“. Jefimija je bila prva srpska pesnikinja iz manastira LJubostinja, kod Trstenika, koja se, posle Kosovskog boja, zamonašila sa kneginjom Milicom. U njenu čast osnovani su „Jefimijini dani“.
I dok to nabraja, pesnikinja Dana diskretno kroz prste provlači poslednji broj „Književnih novina“, gde joj je objavljena pesma „Grob neznanom junaku“.
