U proseku sam slao jednu prijavu dnevno
Moje ime je Dalibor Mihajlović, u Leskovcu sam poznat kao rekorder po broju prijava za posao na jugu Srbije. Imam 34 godine, završio sam gimnaziju i Višu školu za tekstil i dizajn, a zatim Fakultet za menadžment, smer međunarodni marketing. Govorim dva strana jezika, radim na kompjuteru, posedujem vozačku dozvolu, povremeno sam radio na brojnim stručnim poslovima, ali nisam uspeo da nađem stalni posao. Autor sam ili koautor više stručnih publikacija, učestvovao sam u nekoliko domaćih i međunarodnih istraživačkih projekata.
Za nešto više od dve godine poslao sam 713 prijava na konkurse. Prijavljivao sam se čak i za vozača, prodavca, magacionera, za tkača, ali sam dobio samo pet odgovora u kojima uglavnom stoji da imam previsoke kvalifikacije. Samo jednom sam pozvan na razgovor, i to u leskovačku firmu Zlatan trag gde sam primljen kao animator, jer tada nije bilo odgovarajućeg mesta za moju struku. I mogu da kažem da je to bio jedini pravi i profesionalni izbor radnika za ove dve godine. Nažalost, i to je bio samo privremeni posao. Velike firme kao što su Merkator i Falke primaju radnike po preporukama iz opštine, i to naravno po političkoj liniji. Zavod za zapošljavanje samo vodi evidenciju i sudeći prema mom iskustvu, ta ustanova i nije potrebna.
U proseku sam slao jednu prijavu dnevno. Neke sam slao preko Interneta, a neke preko pošte. Pojedine ustanove, kao, recimo Fond za razvoj u Nišu, tražile su i lekarsko uverenje za koje sam morao da platim oko trideset evra. Konkurisao sam i kod NSZ za sredstva za pokretanje sopstvenog biznisa i tražili su da prođem obuku za pisanje biznis plana, iako sam dve godine ranije lično držao takvu obuku.
Imam suprugu i ćerkicu, da bih prehranio porodicu bavim se fizičkim poslovima i nadničarenjem. Učesnik sam rata i 35 puta dobrovoljno sam dao krv. Posle 254 dana provedena po kosovskim planinama i spavanja po rovovima, imam samo jedan zdrav bubreg.
Poslednji oglas na koji sam se javio kao da je bio pisan za mene. Centar za razvoj jablaničkog i pčinjskog okruga tražio je dva konsultanta za izradu ličnih karata sela u leskovačkoj opštini, a ja već imam iskustva na takvim poslovima. Odgovorili su mi i-mejlom u kojem navode da nisam dovoljno kvalifikovan. Nisam mogao da se složim s tom činjenicom, pa sam zatražio uvid u konkursnu dokumentaciju iz koje sam video da sam rangiran kao treći i da su mi bodovi oduzeti jer u biografiji nisam naveo da posedujem sopstveni auto i digitalni fotoaparat, kao i da nemam dovoljno iskustva. Sve bi to, možda, bilo u redu da kandidat sa većim brojem bodova nema samo srednju školu i manje iskustva na poslovima razvoja lokalne zajednice. U poslednjih deset godina radio sam na više od trideset projekata upravo na razvoju lokalne zajednice i objavio niz brošura o tome.
Na pitanje zašto me nisu pozvali na razgovor, ako sam bio treći na rang listi, odgovorili su da su u užem izboru bila dva kandidata za dva mesta, da su obavili razgovor sa njima i da su oni prihvatili posao. E, tu nastaje problem. Jedan od kandidata, inače član Demokratske stranke, nalazi se u Briselu na obuci koja traje od 16. aprila do 16. jula ove godine. Dakle, primljeni kandidat uopšte neće biti u zemlji dok ovaj projekat traje, niti je bio u mogućnosti da dođe na razgovor.
U oglasu je stajalo da se izbor kandidata vrši u skladu sa procedurama propisanim u Smernicama Svetske banke iz maja 2004. godine. Centar za razvoj uopšte nije bodovao kandidate po ovim kriterijumima.
U Leskovcu su retki oni koji se zaposle preko konkursa. Zbog svega ovoga rešio sam da odem iz zemlje sa kartom u jednom pravcu.
*Nezaposleni diplomirani ekonomista iz Leskovca
