Priklonivši se ideji osnivača kolonije „Biseri Srbije“, da se naši biseri i putem kičice prikažu svetu, na put u svetu zemlju kreću: Aleksandar Luković-Lukijan, Slavoljub čvorović i Branko Miljuš profesori u penziji, Stanko Zečević, Ratko Lalić i Milan Stašević redovni profesori na akademiji u Beogradu kao i Javor Rašajski, Milan Miletić, Vlada Janković i Vasa Dolovački poznati srpski slikari. Prva stanica na putu za Hilandar je Solun: Srpsko vojničko groblje. Slikari, paleći sveće, odaju poštu srpskim ratnicima iz prvog svetskog rata.
Sutradan se iskrcavamo u hilandarsku luku Jovanica i kamionom krenćemo u Hilandar. Koja radost, koje oduševljenje kada se sa brda na putu Jovanica-Hilandar prvi put ukaže ova svetinja. Osim Organizatora i Vase Dolovačkog ostali prvi put vide (uživo) Svetu srpsku carsku lavru. Stižemo.Gostoprimnica ratluk i voda kao i rakija cipora pravljena po Hilandarskom receptu ko zna od kada (nesto kao makedonska mastika). Slikari daju priloge koje su doneli: Miljuš 100 grafika na temu Hilandara, Zečević ikonu „Beli anđeo“ …
Izlazak iz gostoprimnice u prostor manastira… Ne moze da se primi i obradi svo to oduševljenje pri pogledu na glavnu crkvu, pirg Svetog Save, lozu Simeona mirotočivog …
Prolaze Hilandarski monasi pored slikara, blagi, smireni gotovo sveti, navikli na ovakve prizore ushićenja lepotom i večnošću. Muk, niko ne progovara. Zar je moguće da idemo stopama Svetog Save? Zar hodamo po zemlji po kojoj su hodala ta sveta stopala? Da li stvarno pijemo vodu sa Njegovog bunara? Ulazak u Katalikon (glavnu crkvu) …
čudotvorna ikona Bogorodice trojeručice…poklonjenje. čin koji kod svakog izaziva strahopoštovanje. Zaneseni i opijeni prizorom slikari ne znaju kuda bi pre. Sta pre videti. Kad bi moglo sve odjednom da se vidi, obuhvati, shvati …
Pet sati po podne, počinje molitva. Nestrpljivi, ulazimo pre monaha.Posle molitve, večera. „Ovo je najbolja večera u mom životu“ kaže Stanko. Kako i ne bi bila kada se odvija posle molitve i uz čitanje žitija svetih? Posle večere otac Nikanor nas poziva u podrum da se „počastimo“. Prihvatamo, naravno. Vino manastirsko, osveštano, liturgijsko a mi putnici, tek pristigli i žedni.
Uveče, pred spavanje u spavaonu nam dolazi otac Kirilo.
Duhovno veče sa Hilandarcem.
Sutradan slikari jedinstveni u sledećem: nećemo ovde slikati već u ateljeu kad se vratimo. Nema improvizacije kad je u pitanju ova tema. Ovde doživljavamo i beležimo. Što na papir što u dušu.
Sledeća tri dana upoznavanje sa okolinom, životom u manastiru, skiciranje, fotografisanje. Ulazak u riznicu, biblioteku. Razgovori sa Hilandarcima. Otac Jovan devedesetsedmogodišnjak koji radi u bašti po ceo dan a uveče piše pesme. Govori nam o potrebi jedinstva svih Srba, o veri, Svetosavlju. Slušamo ga otvorenih usta i duha. Gotovo zaprepašćeni svezinom duha i bistrinom uma ovog najstarijeg monaha. Organizatoru poklanja nekoliko svojih knjiga pod naslovom „Tudjinče“.
Pred polazak u Kareju sakuplja nas otac Metodije, jeromonah Hilandara. Uz isticanje značaja dogadjaja kako za Hilandar tako i za srpsku kulturu i umetnost poziva nas da dođemo i dogodine, u maju.
U Kareji prvo posećujemo isposnicu Svetog Save. Najsvetije mesto za Srbe. Zovu je i mlčinica. Mesto gde se ćuti. ćutimo. Celivamo čudotvornu ikonu Mlekopitateljicu i štap Svetog Save osvećenog. Otac Nikodim nas ispravlja: „Braćo Srbi ovako se celiva ikona …“ Sutradan, posle molitve u Protatskoj crkvi prijemom nas udostojava Prot Svete gore, srbin, hilandarac, otac Stefan. Fotografiše se sa nama. Nama za uspomenu i za istoriju srpskog slikarstva.
Vraćamo se brodom iz Kareje zagledani u belinu vode koju brod ostavlja za sobom. ćutimo i svi mislimo isto. Doćićemo opet. U maju.
čvorović Radosav, organizator kolonije „Biseri Srbije“
