Posle dramatičnog završetka nedavno odigrane NBA utakmice između torontskih Raptorsa i ekipe Dalasa, na teren u centru „AIR Canada““, u srcu Toronta, istrčalo je 150 devojčica i dečaka, članova košarkaškog kluba Trojka. Iako je većina njih već ranije u ovoj sali sa tribina gledala profesionlnu košarku i hokej, ovo je bio poseban događaj jer drugačije je, ipak, stajati na parketu između koševa.
Mali Aleksa je bio ushićen činjenicom da je „veliki“ Dirk Novicki pucao na isti koš kao i on, a 13-godišnjeg Luku Bjelakovića zanimalo je da li je osoblje sale spustilo koševe zbog njih. Jer, nekako mu se učinilo da i nisu tako visoki kao kad posmatra utakmice sa tribina.
Bio je to redovan trening kluba osnovanog početkom 2003. godine, kada je grupa ljudi koja se redovno sastajala u crkvi Svetog Save na Riveru poželela da svojoj deci priušti druženje sa vršnjacima, zabavu, ali i nešto što će voleti i što će ih „odvući od ulice“. Klub je startovao sa četrdesetoro mališana koji su se prve večeri pojavili na treningu.
– Prvu sezonu završili smo sa 60 malih košarkaša, ove godine ih je već 150. Brojnost je sada zadovoljavajuća, mi ćemo dalje forsirati kvalitet – priča nam Veselin Bjelaković, predsednik ili, kako on to više voli da kaže, domaćin kluba („kako ja da budem predsednik nekome, kad u klubu rade treneri, roditelji isključivo na volonterskoj bazi“).
– U 80 odsto slučajeva košarkaški pokret u ovoj zemlji zasnovan je na volontiranju, to jest dobrovoljnom radu, i tek negde kada mladi košarkaši dođu do koledža ili univerziteta, sve to postaje profesionalnije – objašnjava Bjelaković, bivši Sarajlija čije troje starije dece takođe trenira u Trojci.
Trojka je naš nabrojniji sportski klub u čitavom Ontariju. Deca su podeljena u šest različitih grupa, a dečaci i devojčice uzrasta do osam godina treniraju zajedno. Glavni trener je Zoran Piljević, nekadašnji košarkaš sarajevske Bosne i član kadetske reprezentacije Jugoslavije. Kaća Mitić i Radoš Radonjić takođe su nekada aktivno igrali košarku. Mali košarkaši za sada treniraju jedanput nedeljno, a od februara će dva puta sedmično izlaziti na parket.
– Želja nam je da početkom iduće sezone napravimo jedan ili dva tzv. rep tima koji će moći da se takmiče u torontskim ili ontarijskoj ligi. Do sada smo igrali na kartu omasovljenja i stvaranja atmosfere, da klinci uživaju dok igraju i, što nam je najvažnije, da se zbliže međusobno i stiču nove drugare. Sada je vreme da počnemo da razmišljamo i o kvalitetu tima i uspehu naših košarkaša.
Susret sa Nesterovićem
Posle završetka meča između Raptorsa i Dalasa poznati košarkaš Rašo Nesterović, koji ove sezone igra u torontskom timu, nakratko je ušao u salu da se pozdravi sa decom iz Trojke. Razgovarao je sa mališanima i njihovim roditeljima i, pored ostalog, odgovorio i na pitanje odakle vodi poreklo. Tako smo saznali da su Nesterovići poreklom iz Tešnja, iz Bosne i Hercegovine. Gavrilo Milanov i Krstinja DŽombeta su u ime dece iz Trojke uručili Nesteroviću poklon – dres Dejana Bodiroge iz njegovog košarkaškog kampa u Trebinju.
Trening u sali gde Raptorsi igraju svoje utakmice, takođe i sva ostala klupska događanja organizuju se kako bi se mališani motivisali da se trude, napreduju, postaju sve bolji i bolji i da uz sport nauče da se „nose“ i sa životnim problemima. Jer i život je, kao i sport, sačinjen od pobeda i poraza, pa se valja na to navići i naučiti kako da savladaju prepreke. Uz organizaciju zajedničkog skijanja na Blue Mountaiin, odlazaka na kuglanje i bazen preko leta, kako bi se u deci učvrstio „taj tako potrebni klupski duh“, Trojka organizuje i ligu unutar samog kluba pod nazivom „Koš više“. Od polovine februara do polovine juna timovi iz kluba se međusobno nadmeću u više starosnih grupa. Na kraju se proglase pobednici, održi takmičenje u šutiranju trojki, slobodnim bacanjima i svim detaljima koje navijači vole i u NBA ligi. A deca zaista uživaju u tome, bore se svim snagama da baš njihov tim bude najbolji.
Roditelji finasijeri
Klub se finansira od članarine koju plaćaju roditelji, u iznosu od 150 dolara godišnje. Lopte i sale gde vežbaju plaća klub, a dresove kupuju roditelji.
– To, zaista, treba videti – uverava nas Veselin Bjelaković, koji kaže da i oni u klubu imaju svoje snove i želje, ali da izbegavaju naglas da ih govore. – Sve je to još uvek neizvodljivo, ali nadamo se da ćemo jednoga dana biti u mogućnosti da imamo svoje vlastite prostorije. To nam je veliki, zajednički san do čije je realizacije zaista dug put i zato se bavimo onim što možemo sada da ostvarimo, a to sanjamo.
