Najlepše trenutke u zatvoru sam proveo u društvu Slobodana Miloševića i Momčila Krajišnika. Od njih sam čuo mnogo lepih i pametnih mišljenja. I Slobodan Miloševića i Momčilo Krajišnik svim svojim bićem osuđuju ratni zločin. Tu nema dileme. Družio sam se, naravno, i s ostalim zatvorenicima – kaže za „Vesti“ Simo Zarić iz Bosanskog Šamca, koji je 29. januara ove godine pušten iz Ševeningena na slobodu, pošto je odslužio dve trećine kazne.
Podsetimo, Zarić je proglašen krivim na osnovu individualne krivične odgovornosti za progon nesrpskog stanovništva Bosanskog Šamca, što je kvalifikovano kao zločin protiv čovečnosti. Dobrovoljno se predao Haškom sudu u februaru 1998, a vreme provedeno u pritvoru računa se u kaznu (17. oktobra 2003. osuđen je na šest godina zatvora).
Predsednik Tribunala u Hagu Teodor Meron odobrio je Zarićev zahtev za prevremeno puštanje na slobodu, uzimajući u obzir njegovu nameru da se „integriše u društvo, njegovo ponašanje u pritvoru, povezanost sa porodicom i istaknutu ulogu u zajednici“.
Sa Simom Zarićem pričamo o ševeningenskim danima i druženju sa zanimljivim cimerima.
Zahvalan sudiji Lindholmu
– Zahvalan sam sudiji Lindholmu u Tribunalu koji je smogao snage i zatražio oslobađajuću presudu za mene i Miroslava Tadića Brku. On je procenio da sam nevin i bio uporan da budem oslobođen. Meni je, inače, Tribunal ponudio nagodbu: da priznam zločin i da budem oslobođen posle dve godine koje sam proveo u istrazi. Ali, to mi nije padalo na pamet, pa makar me osudili na doživotnu robiju. Kako da priznam nešto za šta nisam kriv. Uslov je bio i da svedočim protiv drugih – kaže Zarić.
– Krajišnik je apsolutno spreman da brani srpsku nacionalnu poziciju u političkoj i društvenoj predratnoj atmosferi – nastavlja naš sagovornik. – Svestan je činjenice da su mnogi pojedinci i nekontrolisane grupe pod devizom „srpstva“ činili zločine. Kategoričan je da iza toga nije stajala nikakva politička ideja, niti odluka najvišeg političkog rukovodstva.
Ističe da su razgovori sa Slobodanom Miloševićem bili spontani i vrlo prijatni.
– U posetu su mu često dolazile supruga, snaha i kćerka. Sloba se ponaša sasvim prirodno, vrlo je smiren, kao da nije u pritvoru. Mnoge je iznenadio svojom neposrednošću, svi su mislili da će biti drugačiji. On je, jednostavno, prihvatio realnost i potpuno se prilagodio. Bilo je uživanje biti u njegovom društvu. Zauvek ću pamtiti druženje sa Miloševićem. NJegov odnos prema svima nama je bio kulturan, pitom… Dosta vremena je provodio telefonirajući…
Upravnik, stražari, prevodioci i ostali službenici su, kaže Zarić, imali korektan odnos prema zatvorenicima.
U penziju pre vremena
Pre rata Simo Zarić je bio šef atašmana Državne bezbednosti za opštine Šamac, Modriču i Odžak u Posavini. Ranije je bio načelnik SUP-a Šamac i direktor fabrike nameštaja „Budućnost“ i „Šipad“. Po struci je diplomirani ekonomista. Uoči rata u Bosni je penzionisan po hitnom postupku. Tada je imao 44 godine. Prvu penziju je primio 1991. godine.
Po pozivu iz vojske, radio je na prikupljanju obaveštajnih podataka i učestvovao u poslovima oko mobilizacije. Tokom rata mu je ponuđeno da bude komandant za bezbednost u četvrtom odredu JNA u Šamcu. Kada je formirana Vojska Republike Srpske, u jesen 1992. ponuđeno mu je da bude pomoćnik komandanta brigade za moral i verska pitanja, što je prihvatio.
– Svako od nas je život iza rešetaka preživljavao na svoj način. Ukoliko bi se i naslutilo nekorektno ponašanje, o kome god da je reč, obavljano bi premeštanje. To je rađeno iz preventive, radi očuvanja homogene atmosfere. Svi smo se družili bez obzira na nacionalnost. Nedostajaće mi moji zatvorski drugari sa kojima sam proveo tolike dane.
To su moj kum Zoran Žigić, koji se u zatvoru oženio i dobio dva sina. Svoju suprugu je upoznao preko pisama. Pitao me da li ću mu biti kum i pristao sam. Moja supruga i ja smo mu bili kumovi. On je, mislim, osuđen na 15 godina i već je izdržao pola kazne.
Ne mogu da zaboravim ni Mladena Naletilića Tutu. On je izuzetno duhovit i zabavan.
Dobri drugari su mi bili i Mario Kerkez, Zdravko Mucić-Pavo, Esad Andžo, Kvočka, Radić… Sa pokojnim Talićem sam dosta slobodnog vremena proveo u šetnji i u nezaboravnim pričama o minulim vremenima i ratnim događanjima. Ostaće mi zauvek u sećanju i susreti sa Galićem, Krstićem, dr Stakićem, koji je osuđen na doživotnu robiju, Martićem, generalom Ojdanićem, Mrkšićem, Blagojem Simićem, Miroslavom Tadićem, Miloradom Krnojelcem, Darkom Mrđom, Draganom Nikolićem i mnogim drugim.
Simo napominje da je u Ševeningenu mnogo čitao ćosića, Selimovića, Andrića, Dučića, Dostojevskog… Svakog dana je vodio dnevnik.
Dobrovoljna predaja
– U Hag sam otišao ubeđen da će naša odbrana biti istina, da ćemo dokazati da je sve što je učinjeno u Bosanskom Šamcu bilo neophodno za opstanak srpskog naroda koji je tada u bio u opasnosti – ističe Zarić. – Moja predaja nije bila plod nikakvih pritisaka i nadao sam se da će to biti početak skidanja anateme sa srpskog naroda. Napravio bih veliku grešku kada ne bi pomenuo moja dva advokata koji su me dostojanstveno branili sve vreme. To su Borislav Pisarević iz Šamca i Aleksandar Lazarević iz Beograda.
– To je dragocen dokument. Može da bude scenario za sjajan film. U zatvoru sam napisao i knjigu „Na haškom raspeću“, koja je uvrštena u dokumente moje odbrane, ali je u delovima pogrešno protumačena. Pošto sam nepravedno razapet i osuđen, moja druga knjiga nosiće naziv „Na haškom raspeću II““. U svojoj knjizi sam osudio ratne zločine, opisao događaje u ratu. Ona je trebalo da pomogne sudskom veću u procesu protiv „šamačke petorke“. Ali, nije. Verovatno zbog toga što je sud nije ni pročitao, pa i nije poslužila za odbranu.
Slepo zaljubljen u Jugoslaviju
– U optužbi protiv mene učestvovao je i Dragan Lukač, koji je uoči rata bio načelnik policije u Šamcu – napominje Simo Zarić. – On je sada na visokoj funkciji u MUP-u Bosne i Hercegovine. I on je bio svedok optužbe u Hagu. SDA i HDZ na čelu sa Sulejmanom Tihićem i Draganom Lukačem su iskonstruisali optužbe protiv mene bez ikakvog osnova. Možda su iskoristili to što sam bio slepo zaljubljen u bivšu Jugoslaviju. čitavog rata sam pomagao drugima, posebno Muslimanima i Hrvatima. Zahvaljujući nekakvom svom autoritetu, uspeo sam da čak 56 zatvorenika iz Šamca prebacim u Brčko, kod JNA, gde su imali normalan tretman bez batinanja i maltretiranja. Prvi sam digao glas protiv ratnih zločina i prvi sam oštro osudio događanja u Crkvinim, gde je pojedinac u pijanom stanju napravio masakr.
Na naše pitanje šta sad, odgovara:
– Penzioner sam, posvetiću se porodici, ali baviću se i politikom. Haški sud je u meni prepoznao čoveka koji može da pomogne u stvaranju povoljnih i ravnopravnih uslova za život u mojoj domovini. Ne priznajem podelu po nacionalnosti. Uvažavam sve ljude i sve narode. član sam Socijalističke partije i ne bih je menjao ni za jednu drugu. Energično sam bio i biću protiv svakog zla. Niko od 30 svedoka u Hagu nije rekao nijednu lošu reč protivi mene. Ja sam osuđen političkom presudom, siguran sam da ću to dokazati. Pravda je dostižna. A ko je počinio ratne zločine, ko god da je u pitanju, treba da im se sudi…
