„Ja sam davne 1978. godine otišao u Nemačku na privremeni rad. Tamo sam se zadržao nekih 6 godina, oženio sam se Nemicom, sa kojom sa posle svadbe živeo u Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji, u Zemunu, sve do 2001. godine.
U Nemačkoj sam radio u Mercedesu, na sklapanju menjača. Moj sin Konstantin je tamo rođen, u Štutgartu.
Ja sam 88. otišao za Italiju, radio sam kao šofer. 2001. godine sam se vratio ponovo u Srbiju, pa sam otišao na Tenerife, na godinu i po dana.
Ovo je moja unuka Sara, majka joj je Peruanka, rođena je u Štutgartu, i ona je već svetski putnik. Ja sam njome presrećan, to mi je najomiljenija unukica…“, kaže Petko Šabanović.
„Nakon razvoda mojih roditelja, brat i ja smo se sa majkom vratili u Nemačku. U početku nisam znao nemački jezik, pa sam morao to da savladam, zatim sam završio zanat, automehaničarski. Radio sam u raznim firmama dok se nisam zaposlio u gradskom saobraćajnom prevozu. Sa Sarinom majkom sam se upoznao tamo, dok sam učio nemački…venčali smo se i bili u braku oko 12 godina, prošle godine smo se razveli…
Sara, na žalost, ne zna dobro srpski, trenutno ga uči…to je moja krivica, jer se ja nisam puno angažovao oko toga…mislio sam da je važnije da nauči nemački, jer tamo živi. Sada vidim da je to bila velika greška…“, iskren je Sarin otac Konstantin.
„Znam španski, srpski, nemački i engleski. Treći sam razred „, kaže mala Sara, uz dedinu pomoć.
Polako nabraja reči i rečenice koje je uspela da savlada:
„Idemo, konj, koliko imaš godina, kako se zoveš, ćao, jesi gladna, do viđenja“.
