Da ljubav prema rodnoj grudi ne poznaje granice i ne pada u zaborav pokazuje zbornik „Sa oltara rodne grude“, koji je izašao 2015.godine u izdanju izdavačke kuće SVEN iz Niša. Priređivač Milan R. Kosanović, je okupio svoje prijatelje, pisce i pokrenuo ovu divnu knjigu, čijom prodajom se pomaže obnova crkve Vavedenja presvete Bogorodice u Plaškom. Auori su iz Srbije i dijaspore, a to su: Božidar Boško Korzalko-Amerika,
Daliborka Pešut Mandić-Kanada, Ђорђе Латас-Srbija, Dimitrije M. Kosanović-posthumno objavljene priče, Milan M.Kosanović-Srbija, Milan R. Kosanović-Srbija
Nebojša Vukas-Srbija, Vladimir Vukelić-Italija.
RJEČ PRIREĐIVAČA
Ovaj Zbornik „SA OLTARA RODNE GRUDE“ je nastao kao izraz ljubavi, čežnje, želje i nastojanja da našima potomcima prikažemo i pokažemo, kako se nekada živjelo, kako se danas živi na prostoru Plaškog i plaščanske doline. Što je najvažnije tko je i koji je narod tu živio i živi. Da čuvamo i sačuvamo našu tradiciju i ono što u sebi nosimo–neko pjesmu, neko osmjeh, neko suzu za rodnom grudom… Sve ono što nas vezuje za rodni kraj. Jer to što nosimo, to je specifično i po tome se razlikujemo od drugih naroda srpskih i tu različitost treba da njegujemo i u sreći i u tuzi. Da se ne zaboravi naš jezik, da se ne zaborave naša kola, da se ne zaborave lička prela, lička odjela, posjela i riječi kao što su: kruu, graa, njesam, esam, oje, ralo i sve druge rječi specifične za naš kraj, kako se nekada govorilo u Plaščanskoj dolini. Da se ne zaboravi ni naša patnja, a ni naša ljubav. A naša je ljubav najveća… Zarad te ljubavi i iz te ljubavi, mi smo i napisali ovaj ZBORNIK.
… Saborni hram Vavedenja Presvete Bogorodice podignut je u periodu od 1755-1763 kao zadužbina tadašnjeg Episkopa Danila Jakšića i drevno je sjedište gornjokarlovačkih episkopa.
… Dok ima pravoslavnih crkava i hramova u našem zavičaju, ima i nas… U našem zavičaju, ma gde da se nalazimo na kugli zemaljskoj i lakše se podnose i suza i patnja zbog daljine, dok znamo da naši korjeni, srca naših predaka biju i dalje, ali sada kroz zvona plaščanske crkve i kroz prostor i vreme kao da nose reči: „Nismo, i nećemo zaboraviti.“
… Zahvaljujem se i svim autorima koji su uzeli učešća u stvaranju vrijedne knjige i odazvali se humanitarnoj akcji da zavidan broj knjiga poklonimo, kao naš prilog, za obnovu naše Svetinje… Naročito bih se zahvalio Ljubiši Pavlović na nesebičnom i pregalačkom radu, davanju podrške, savjeta u usmjeravanju izrade Zbornika u željenom pravcu i ostvarenju da se ova knjiga uradi. Potrebno je reći i riječ hvale gospođi Gordani Goci Pavlović na toploj, iz srca i duše biranoj riječi, o našem milom Zavičaju u njezinoj recenziji knjige…
Milan R. Kosanović
Deo recenzije
„SA OLTARA RODNE GRUDE“
Ono što je od posebnog značaja je očuvanje prvenstveno govora i izražavanja u tom kraju, a zatim i običaja, navika, tradicije. Ovaj zbornik „Sa oltara rodne grude“, iako humanitarnog karaktera i posvećen crkvi u Plaškom, je veliki dar za svakoga ko je bude imao u svojim rukama. Dar za sadašnje, ali i generacije koje dolaze. Pravi način da se sačuva sećanje na sve ono što je posebnost tog kraja, na ljude, velikane koji su rođeni u Plaškom i na sve one koji su i koji će biti upamćeni, način da se prenese mladim naraštajima, čiji su koreni u toj zelenoj dolini, na obalama Dretulje, kako se nekada živelo, stvaralo i kako se voli zavičaj. Baš, ta ista ljubav i odanost, koju su pisci iskazali, bez obzira na sve nedaće i golgote kroz koje su prošli, je najupečativljija i ona je simbol ovog zbornika- da se upamti, da se ne zaboravi, da živi kroz mladost koja stasava i što je najvažnije prenosi dalje.
Ljubav prema rodnoj grudi ne poznaje granice i prepreke, a miris hleba koji je majka umesila, očevi saveti, prate nas ceo život i ostavljaju trag u nama, kao i knjiga „Sa oltara rodne grude“.
Preporučujem od srca…
Gordana Pavlović, srpska književnica
(član UKS-a i redovan član Matice srpske)
BIOGRAFIJA
MILAN R. KOSANOVIĆ
Milan Kosanović, rođen 12. jula 1947.godine, od majke Milke, rođene Vukas, i oca Rade, kao osmo djete, četvrto muško u jednom seocetu Kosanović brdo. Osnovnu školu završio sam u rodnom selu Janja Gori, a osmogodišnju od petog do osmog razreda u Plaškom. Nastavio sam školovanje u Željezničkoj industrijskoj školi u Srpskim Moravicama, gdje sam završio zanat strojobravara.
1967. godine i iste godine otišao na odsluženje vojnog roka u JNA, u Lovran, Pulu i Bitolj. Po odsluženju vojske zaposlio sam se na elektrifikaciji pruge Zagreb-Beograd i ubrzo nastaradao na poslu. Ostao sam bez lijeve šake i lijeve noge gotovo do kuka.Nisam se predao. Završio Višu školu za Organizaciju rada. 1975. kada sam se i oženio sa Dragicom Krnić, sada Kosanović. Iste godine upisao sam Ekonomski fakultet. 1977.g. rađa nam se prva kćerka Sonja, zatim 1978.druga kćerka Milka. Studiram Ekonomiju i pohađam paralelno Republičku političku školu. Uključujem se u rad raznih invalidskih, sportskih i političkih organizacija. Vozim auto-reli. Postižem ekipno prvo mjesto na Sutjesci 1984. god. sa SDI „HRABRI“ Zagreb. Počinje rat. Prve mogućnosti odlazim u Invalidsku mirovinu. U želji za boljim životom i slobodom dolazim u Beograd, gdje i danas živim. Ovdje smo napravili kuću, kćeri su završile Master studije. Stvorile svoje porodice. Operisao sam Aneurizmu Abdomenalne Aorte 2011. Uz pomoć i podršku porodice, a naročito unučice Sare brzo se oporavljam.
Do sada sam objavio tri samostalne knjige „Zavičaj u duši“, „Zavjet krajiških rana“ i nedavno „Na megdanu“-epika o Novaku Đokoviću. Priredio sam zbornik „Sa oltara rodne grude“, čiji je prihod od prodaje namenjen obnovi crkve Vavedenja presvete Bogorodice u Plaškom. Moje pesme i priče su objavljene u nekoliko zbornika i antologija.
*DALIBORKA PEŠUT MANDIĆ
TRAGOVI DJETINJSTVA
Tražim izgubljene snove u vihoru rata
pretvorene u pepeo i prah
i staru majku što mi otvara vrata
da opet svoj kućni pređem prag.
Idem putevima starim
koji su trnjem posuti,
priroda mi govori da ih ostavim
a srce će opet čežnju prosuti.
Nema više ni ptica,
kažu da su na jug otišle,
čuje se samo zvuk tamburica
sa neke slike prošle.
Više nema ni cvijeća
koje se nekad rosom umivalo,
sad tu raste šaš i kopriva
i sve je već odavno izumrlo.
Bio je tu i potok
što je nekad žuborio,
imao je neki čudan tok
to mi je moj djed govorio.
Tužan je krajolik mog djetinjstva,
samo je nebo plavo kao nekad,
tu su mi ostala sjećanja sva,
jedino mi to uzeti neće nikad.
*MILAN. R. KOSANOVIĆ
CRKVA VAVEDENJE PRESVETE BOGORODICE U PLAŠKOM
Ovako nešto u svjetu nema,
lijepa je ljeti, lijepa kad je zima.
Napraviše je naši stari, prije dva i po vjeka,
strpljivo ona vremenu prkosi i čeka
potomke naših pradjedova,
da što prije počne joj obnova.
Ustanimo zato, hitro i svestrano,
koliko tko može, za obnovu da skupljamo.
Tu su naša prva napisana slova,
učinimo sve da postane ponovo
kao nekad, kad je bila nova…
Ako su je naši stari bili kadri napraviti,
možemo je i mi valjda obnoviti.
Opravdajmo obraz pradjedova,
pokažimo ponos i naših djedova,
podržimo htjenja i naših otaca,
prilažimo već od danas što više novaca.
Da naš narod ima negdje da se druži,
da se služba u crkvi dugo, dugo služi.
U njenom cimiteru da se kolo vije,
neka bude slično k’o što bješe prije.
Plaščani, koliko nas ima sad po svjetu,
smanjimo samo dnevno jednu cigaretu
nedjeljno ne kupujmo pivo
i po jednu kavu dnevno manje,
umanjimo time svoj „užitak“ i manu,
a te pare skupljajmo na stranu,
obnovit ćemo sve crkveno imanje!
Koliko naših ljudi vozi: Opele, BMV-e, Audije,
a dolazit ćemo u naš Plaški prije il‘ kasnije,
kad vidimo obnovljen naš sveti hram,
ponosit ćemo se i neće nas biti stid i sram,
kako sija kao nekad prije,
bit će nam u duši i oko srca toplije!
*VLADIMIR VUKELIĆ
LIKO MOJA
Liko moja, zavičaju mili,
Plaški, vele, ne pripada tebi,
kažu oni što tu nisu bili,
a ni htjeli da otiđu ne bi.
Ličanin je onaj koji voli
i poštiva svoju rodnu Liku,
što bi dao i svoj život goli
da sačuva o njoj barem sliku.
Odredi nam koga briga nije
da odemo ko kuda po svijetu
i ne mari što nam srce bije
za plaščansku našu grudu svetu.
Ne pravi se pripadnost za stolom,
već je stvara osjećaj u duši,
mi gledamo sa velikim bolom
onu našu crkvu što se ruši.
Napravi je Jakšića Vladika,
ono vrijeme kad je teško bilo,
da nam bude i ponos i dika
što ostade našem srcu milo.
Puno ljeta od tada je prošlo,
priča o tom još u nama živi,
nije vrijeme zaborava došlo,
svaki vjernik još se njemu divi.
Što’no reče jedna mudra glava
kakve, možda, više neće biti:
„Blago onom ko dovijeka živi
imao se rašta i roditi“
Аутор: РТС
Један Зборник привукао је пажњу читалаца, у коме је седам аутора из Србије и расејања, приповедало и певало о свом родном крају, Плашком. Иницијатор књиге је Милан Косановић, а приход од продаје намењен је обнови цркве Ваведења пресвете Богородице у Плашком.
Зборник Са олтара родне груде изашао је из штампе 2015. године у издању нишког Свена.
„Овај Зборник Са олтара родне груде је настао као израз љубави, чежње, жеље и настојања да нашима потомцима прикажемо и покажемо, како се некада живјело, како се данас живи на простору Плашког и плашчанске долине…Да се не заборави наш језик, да се не забораве наша кола, да се не забораве личка прела, личка одјела, посјела и ријечи као што су: круу, граа, њесам, есам, оје, рало и све друге рјечи специфичне за наш крај, како се некада говорило у Плашчанској долини. Да се не заборави ни наша патња, а ни наша љубав…Нетко је у пјесми опјевао, нетко у причи испричао о нашем Плашком, о људима, о нашим обичајима о цркви Ваведење Пресвете Богородице у Плашком. Ова је црква изграђена прије нешто више од два и по стољећа, што је јако дуг временски период и сврстава је међу најстарије православне храмове на овим просторима! Штампањем Зборника радова аутора Плашчанске долине Са олтара родне груде ми желимо прикупити одређена финансијска средства да придонесемо обнови овог светог Храма који је у јако дерутном стању и мора се хитно обнављати, а можда и потакнути оне који ће читајући овај Зборник да се утопе у нашу љубав, почну и сами размишљати слично нама“, истиче у предговору Милан Косановић.
Живот без предаје
Милан Косановић је објавио и две књиге „Завичај у души“ и „Завјет крајишких рана“. Његове песме и приче су објављене у неколико зборника и антологија. Рођен је 1947.године у сеоцету Косановић брдо. Основну школу завршио је у родном селу Јања Гори, а осмогодишњу, од петог до осмог разреда у Плашком. Наставио је школовање у Српским Моравицама. Радећи на електрификацији пруге Загреб-Београд доживео је несрећу на послу, и остао без леве шаке и леве ноге, али се није предавао. Завршио је Вишу школу за Организацију рада. Студира економију и похађа паралелно Републичку политичку школу. Укључује се у рад разних инвалидских, спортских и политичких организација. Возио је и ауто-рели. Постиже екипно прво место на Сутјесци 1984. год. са СДИ Храбри Загреб. Када почиње рат, сели се у Београд, где и данас живи са породицом. Иако је у трећем животном добу, и даље пише песме и припрема нове књиге.
Аутори који су се представили својим причама и песмама су Божидар Бошко Корзалко (САД), Далиборка Пешут Мандић (Канада), Владимир Вукелић (Италија), Ђорђе Латас, Димитрије М. Косановић, Милан М. Косановић, Милан Р. Косановић и Небојша Вукас из Србије.
„Иако су аутори, чија су дела у овој књизи, раштркани по целом свету, то их није спречило да се окупе и својим лепо бираним речима створе ово необично мало, слободно могу рећи, ремек дело.
Онај ко није из Плашког и околине, читајући доживљаје, догађаје, обичаје, описе природе, имаће осећај да је тамо, у тој прелепој и пребогатој природи, да се умива на Дретуљи, присуствује изградњи кречана или је у лову. Љубав, чежња према Плашком, претопила се у најлепше речи, искрене, спонтане, а ипак толико живописне.
Оно што је од посебног значаја је очување првенствено говора и изражавања у том крају, а затим и обичаја, навика, традиције. Овај зборник Са олтара родне груде, иако хуманитарног карактера и посвећен цркви у Плашком, је велики дар за свакога ко је буде имао у својим рукама. Дар за садашње, али и генерације које долазе. Прави начин да се сачува сећање на све оно што је посебност тог краја, на људе, великане који су рођени у Плашком и на све оне који су и који ће бити упамћени, начин да се пренесе младим нараштајима, чији су корени у тој зеленој долини, на обалама Дретуље, како се некада живело, стварало и како се воли завичај“, истиче рецензент књиге Гордана Павловић, књижевница, члан УКС-а и редован члан Матице српске.
Пшеница једна ријеч која подсјећа и значи много за живаљ Плашчанске долине.
Ближио се крај школске године, ближило се љето, а ја сам као и сва дјеца радовао се школском распусту или како смо га тада звали „ферију“, јер сам моје ферије проводио у селу Језеру код моје баке Паве и деде Николе и мојих тетака, Зорке и Јеке и мојих братића Милана и Пере. Сјећам се моје баке која је била мршава „као чачкалица“, а ходала је усправно као свијећа. Супротно њој, деда је био пуначак, са бијелим брковима које сукао, а „шкрљак“ који је био вјеровано старији и од њега самога, од којег се није одвајао. Кад сам имао око десет или једанаест година деда је умро и на баби Пави је остало да води цијело имање, да се брине о свему што је захтјевао сељачки живот.
Тако је организовала са осталим сељанима када треба покосити ливаде, када треба купит, свозити. Приморана животним потребама морала је да води бригу о цијелој љетини, сијену, кукурузу, просу, крумпиру, граху, масирачама и другом, али је посебну пажњу посвећивала пшеници.
Скоро сваког дана у предвечерје одлазила би на једну њиву, коју је звала Мркокалуша, која се протезала до испод Вукаса, да обиђе златно-жуто класје пшенице, убери по један клас, па га протрљај у длановима да види је ли зрело за жетву. Када би пшеница сазрела, она би послала моју тетку Зорку да се договори са другим женама из села за жетву. Знала је рећи:
-Нека понесу оштре српове, више ће пожњети.
Дани су били топли и спарни, па се са жетвом почињало касно послије подне. Жетва би трајала до касно у ноћ, по мјесечини. Село се спремало да утоне у добро заслужени сан, из далека се чула пјесма жетелица. Кад би нека од дјевојака започела пјесму, моја бака би рекла:“ Ено Цвијета Благојева пјева к’о славуј“.
Пшеница се пожела, довезла и ставила на бркље да се још мало присуши, а онда би дошао дан вршидбе. Како?
Свака кућа у селу имала је „гувно“, округла површина земље добро утабана, пречника отприлике десет метара који је имао стожер у средини. Пшеница би се прострла по цијелом гувну, а онда би моји рођаци Перо и Милан довели волове, које би привезали за стожер и волови би ишли у наокруг од вањске линије круга према средини, кад би дошли до средине волови би се окренули, па хајд‘ назад, и тако док сва пшеница не буде извршена.
Ту, поред гувна, увијек је била једна стара канта која је служила, ако би вол почео да балега, да се ухвати балега, да не падне на пшеницу.
Овршену пшеницу требало је очистити. Гледајући небо према Плашком на заласку сунца, знала је рећи: „Ако се небо буде црвенило, биће вјетра, требаће пшеницу превијати.“ Пшеница са пљевом би се ставила у четвртинку, четвртинка би се дигла изнад главе и полако сипала, а вијетар би односио пљеву или би се са лопатом бацала из вијетра који би односио пљеву. Тако превијану пшеницу би односили на Дретуљу испод Јакшића да би се опрала, а она би се простирала на чисте плахте да се суши. Кад се пшеница довољно сасушила носили би је у млин у Ражуље. И ја сам ишао у млин, јер се добро сијећам мириса мљевене пшенице и топлине брашна које излазило испод жрвња. Много пута сам појео парче погаче коју је моја бака испекла испод пекве, од такве пшенице.
За вријеме мога боравка код баке спавао сам на штали, на мирисном сијену, тек покошеном и спремљеном за зиму. Комин је био отворен, па се лако чуо лавеж сеоских паса, а понекад се зачула клепка са оваца или звоно са крава или бронзе са волова.
Кад би полазио назад кући у Плашки, бака би ми спремила мало пшенице да дам мајци.
Мајка би ту пшеницу чувала и за Светог Николу би ту пшеницу посијала у стакленке, за нас укућане, које би ставила на стол око Божићњака за Божићне празнике.
Ето, једна ријеч…Пшеница.
Божидар Бошко Корзалко
