Dok njihovi koraci odzvanjaju pistom Vojne akademije, Miša Živković, Milan Mihajlović i Damir Nađ znaju da su najbolji i da će već za nekoliko dana, sa sveže prišivenim činovima, u praksi morati da pokažu šta zaista znaju i umeju preuzimajući komandovanje nad nekim od jedinica Vojske Srbije.
Ova trojica mladića su najbolji studenti upravo završenih 127. i 128. klase Vojne akademije, ili, da budemo precizniji – najbolji u drugoj generaciji školovanih oficira Vojske Srbije.
U centru Beograda, na platou ispred Doma narodne skupštine oni će danas, u kasnim popodnevnim časovima, svečano biti proizvedeni u čin potporučnika. Da „na šlagu bude i jagoda“, tek predsednik Srbije Boris Tadić uručiće svakome od njih po sablju, a državna televizija će direktno prenositi ovaj događaj.
– Osećaj je naravno fenomenalan. Za ove četiri godine sam imao i uspona i padova, ali uz čvrstu volju sam dokazao da se trud isplati – priča 23-godišnji Miša Živković, rodom iz Leskovca – najbolji u generaciji sa prosečnom ocenom 9,83.
„Nismo medicinske sestre“!
Niko od naša tri sagovornika nema dilemu ili strah šta mu je činiti u slučaju izbijanja nekog oružanog sukoba ili zadatka da kao pripadnik mirovne misije UN ode u neku ratom zahvaćenu zemlju.
– Pa nismo se valjda školovali za medicinske sestre. Zna se šta sve nosi vojnički poziv i prihvatićemo svaki zadatak ili obavezu koju pred nas stavi državni vrh – pričaju ovi mladići.
Miša je po završetku gimnazije kao odličan učenik mogao da bira koji će fakultet, ali nije imao dileme – Vojna akademija i cilj – da postane vojni specijalac. Roditelji, majka Mladenka, otac Dragan i stariji brat Davor najpre su se čudili takvoj odluci. Sada nema ponosnijih od njih ne samo zato što je njihov Miša najbolji već i zato što će mu se ispuniti dečački san. Posle dve godine „stažiranja“, biće prekomandovan u Pančevo, rame uz rame sa najboljima u sedištu Specijalne brigade Vojske Srbije..
Odgovornost
Sva trojica su kao najbolji u rangu dobili i mogućnost da biraju gde će započeti vojnu karijeru. Svi su odabrali garnizon Beograd, i svi su veoma oprezni u priči o tim prvim radnim danima.
– Svesni smo da to što smo najbolji u klasi velika čast, ali još veća obaveza, zato što će sve oči biti uprte u nas – pričaju mladi oficiri.
Drugi u rangu ove generacije je 24-godišnji Milan Mihjlović iz Vranja. Kada je pre četiri godine rekao roditeljima da „ide u vojsku“, pogledali su ga u čudu. Niko im iz familije nije bio oficir.
– Majci Vinki naravno da nije bilo sve jedno. Majka ko majka je brinula, ali i ona i otac Budimir i sestra Ivana dobro su znali da ne mogu da me odgovore od ove odluke.
Roditelji sada uveliko pripremaju čast za prijatelje i komšije. A ko i ne bi, kada im je sin završio školovanje na jednom od najtežih fakulteta u Srbiji sa prosečnom ocenom 9,38. Milanu je ideja da karijeru nastavi na nekom položaju u logistici, ali i da nastavi sa usavršavanjem. Planovi su da upiše specijalizaciju na Ekonomskom fakultetu.
Treći u rangu druge generacije srpskih oficira je 24-godišnji Damir Nađ iz Vrbasa. Budući komandant u intendantskim jedinicama.
– Hteo sam da ostvarim san i postanem vojni pilot, ali nije mi se dalo. Ipak, to me nije pokolebalo da upišem Vojnu akademiju i nisam se pokajao – priča Damir koji je završio školovanje sa prosečnom ocenom 9,28. Ovaj mladić takođe planira da nastavi usavršavanje, odnosno da upiše master studije na nekom ekonomskom fakultetu.
– Posle ove četiri godine osećam se dobro. Znam da se trud isplatio.
Za javnost je i lep podatak da su sva trojica mladića svoje devojke „osvojili“ upravo u Beogradu, studirajući na Vojnoj akademiji. Da li se to vraća ona stara narodna „žene vole oficire“?
– Biće da je tako – smeju se sva trojica, objašnjavajući da su među lepšim polom uglavnom nailazili na oduševljenje kada bi rekli šta studiraju.
– Naravno, bilo je i onih devojaka kojima je ova profesija smetala. Na sreću, mnogo je više onih drugih.
