Poštovana Redakcijo,
Prisustvovao sam „Saboru dijaspore u otadžbini“ koji se održavao u Beogradu od 7. do 10. maja ove godine.
Mislim da je Sabor po svojoj koncepciji totalno promašio svoj cilj. Jednostavno, na ovom skupu nisu tretirani goruci problemi naše dijaspore, nego se prakticno sve svelo na to da otadžbina iznosi svoje probleme dijaspori.
Po mom mišljenju, goruci problem dijaspore je opet naša podela na Sabor dijaspore i Savet dijaspore.
Medutim, za organizatore Sabora glavna tema je bio u stvari „kontroverzni“ Fond dijaspore i oni su pokazali osnovno neznanje, pocev od trenutka osnivanja tog fonda.
I ovog puta su iskorišceni naivnost i neznanje naših ljudi u dijaspori. Novac je skupljan širom dijaspore i prebacivan u otadžbinu raznim kanalima.
Fond nije imao predsednika, upravni odbor, nadzorni odbor, a vrhunac je predstavljala mogucnost da samo jedan covek, a to je gospodin Ž. Jovanovic podiže novac. Isto tako, jedan od osnovnih postulata pri osnivanju Fonda nije ispoštovan, a to je da osnivaci Fonda budu i prvi ulagaci, to jest da ulože izvesnu sumu u Fond. I sada, na Saboru dijaspore, gospoda Milentijevic najavljuje da ce osnivaci sudskim putem pokušati da dodu do novca koji je, sa pravom, Savezna vlada blokirala.
Da bi nekako dokazali da taj novac treba da služi srpstvu predlaže se zidanje nekakve srpske kuce u Beogradu. Dakle, hoce taj novac da ulože u cement i ciglu, hoce da dignu sebi mauzolej, nešto slicno kao što je Kuca cveca.
Nama je potrebna srpska kuca, ali ne u Beogradu, vec u Nemackoj, a ta srpska kuca trebalo bi da pokrije nebo nad celom Nemackom.
Trebalo bi da razotkrije sve laži i izmišljotine muslimansko-hrvatske propagande protiv Srba. Trebalo bi da dokaže prof. dr Laueru da Srbi nisu genocidni narod, da nisu razbojnici, lopovi i teroristi, da nisu silovali 60.000 muslimanki, da im nisu u matericu ugradivali embrione pasa, trebalo bi da dokaže da Srbi nisu Albankama vadili decu iz utrobe, grilovali i ponovo zašivali u utrobu…
Da ne nabrajam dalje, ali vrh te srpske kuce ne može se sagledati. Po mom mišljenju u njene temelje treba ugraditi, odnosno izdati i odštampati dve knjige Leopolda Rankea: „Srpska revolucija i Srbi i islam“, kao i knjigu Karl-Hajnc Dešnera: „Vatikan i hrvatska zverstva“.
Te knjige bi trebalo pokloniti svim nemackim školskim bibliotekama, svim kulturnim ustanovama i svim poznatijim politicarima sa kojima budemo dolazili u kontakt. Na takav nacin bi naša srpska kuca u Nemackoj odgovorila svojoj nameni – borbi za spas srpstva.
