Guča – Završnog dana 47. Sabora dragačevskih trubača, juče u nedelju, u Guču je došao Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Srbije koja je i pokrovitelj najvećeg festivala trube na svetu i novog srpskog brenda. Takmičenje najboljih trubača zvanično je otvorio Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske. Prisustvovali su i ministri Velimir Ilić (domaćin Sabora), Predrag Bubalo i drugi. Na stadionu se okupilo više desetina hiljada ljubitelja ove muzike, koji su posle zvaničnog čina otvaranja takmičenja sačekali prvi orkestar i zvuke truba i bubnjeva, pa da počnu da slušaju, pevaju i igraju. Svi su zato došli.
Žiri je odabrao najbolje i ne treba sumnjati u njihovu nepristrasnost i poznavanje muzike. Ali uvek se oko Doma kulture (gde je stecište svih informacija i događanja pre finala) do stadiona (gde se održava takmičenje) govorka ko je ove godine favorit, zašto će pobediti ovaj, a ne onaj trubač i orkestar, ko je miljenik publike ili žirija i kakve su sličnosti i razlike između „južnjačkih” i „zapadnosrbijanskih” muzičara. Dok je žiri zasedao i odlučivao, saboraše je uveseljavao Boban Marković, trenutno najpoznatija srpska trubačka zvezda na svetskom muzičkom nebu.
Nemoguće je prebrojati koliko je saboraša došlo ovog avgusta. Kažu: pola miliona ljudi sa svih kontinenata. Kada se sa mosta na Bjelici osmotre kolone posetilaca koji kao da hodočaste ka stadionu ili se zabavljaju pod šatrama (i oko njih) u glavnim ulicama, izgleda kao da ih ima milion. Nesaglediva, kotrljajuća, šarena, bučna, pištajuća, urlajuća, pevajuća i igrajuća matica ljudi sjedinjenih trubom. Kada čovek uđe u (nikad nedoživljenu) gužvu, izgleda mu kao da je ušao u preglasnu, zatvorenu muzičku kutiju s jačinom decibela neprimerenom bubnim opnama.
Ide se mic-po-mic, svako svakog gurka, mora tako u plešućoj jurnjavi sa preprekama od preveselih ili usnulih saboraša. Nigde nema mesta za odmor, prazne klupe, stepenika, parčeta zemlje da se neko odmori besplatno. Pod šatre može. Tamo će vas dočekati brzi kelneri, a ako se zadesi, zaigraće i neka devojka. Kupus je u subotu uveče u šatri „Arilje” koštao 250 dinara (porcija manja nego u sredu), litar kisele vode – 250, pivo 250. Svakog dana, od prvog do petog, cene su rasle. Guča je očit primer poštovanja osnovnog zakona tržišne privrede – ponude i tražnje. Što je više bilo gostiju, to je svaka roba bila skuplja, bar malo. Onoliko koliko trgovac ili ugostitelj proceni da može zaraditi.
Sabornost u srpskom narodu nije nasilna. Začela se u portama srpskih crkava, kao što je to bilo i ovde, 1961. godine, a svaki izgred smatrao se svetogrđem. Događa se poneka neprijatnost, ali retko. Potrebno je veliko umeće (i sreća) da se ovoliko ljudi, obuzetih muzikom i pićem, primiri i da se niko ne potuče, ili – ne daj Bože – učini nešto gore. Saobraćaj je nadziran i usmeravan organizovano i temeljno. Doći do ogromnog parkirališta na njivama nadomak stadiona nije toliko teško, koliko izaći noću po mraku. Njive još nisu sasvim poravnate, ima džombi i rupa, ali ljubazni čuvari parkinga vode računa o svemu, usmeravaju i pronalaze mesto za hiljade automobila.
U subotu uveče, pre zvaničnog takmičenja, nadmetali su se mladi trubači, nade srpskog muzičkog podneblja. Zatekoh se u uskom prolazu iza bine kada je proglašen pobednik: orkestar Dragana Ametovića iz Bojnika. Na santimetar od mene prolazili su oni koji se nisu našli na pobedničkom postolju. Kako su samo tužni ti dečaci. Darovite treba ohrabrivati i ulagati u njih da bi jednog dana postali majstori trube.
Jedan od već priznatih trubača je Dragan Ignjić (24) iz Užica. Na prošlom saboru, 2006, dobio je „Zlatnu trubu”, kao najbolji trubač po izboru publike i novinara. Objašnjava razliku između njegovog orkestara i onih s juga Srbije: „Mi ne idemo gde nismo pozvani, a njihovi znaju da se nameću. Mi sviramo izvornu srpsku muziku koja se svira ravno i čisto, oni sviraju orijentalnu muziku, sa raznim improvizacijama. Mi smo manje zastupljeni na gledanim televizijama, njih ima svuda. Oni mogu da spavaju zajednički u školi, gde nije baš najurednije, mi spavamo privatno i plaćamo prenoćište za orkestar (10 članova) oko 700 evra za ovih nekoliko dana.”
Kada prođe Guča, trubači će se malo odmoriti. Potom će neki svirati i zarađivati po svadbama i narodnim veseljima, drugi na koncertima širom sveta, a treći po seoskim kafanama ili samo za sebe.
Sledeće godine im se pruža nova velika prilika u Guči.
Milorad ćirilović
————————————————————————–
Najbolji orkestar Demirana ćerimovića
Guča – Najbolji orkestar ovogodišnjeg Dragačevskog sabora trubača je orkestar Demirana ćerimovića iz Vranja, a prvu trubu Sabora osvojio je Ekrem Mamutović, član orkestra Nenada Mladenovića, takođe iz Vranja.
Nagradu publike, „Zlatnu trubu”, osvojio je Dejan Lazarević iz Požege, a nagrada „Politike” za izvornost „Zlatna jabuka” pripala je Draganu Ignjiću iz Užica, saopštio je stručni žiri na kraju 47. Dragačevskog sabora trubača.
Posle proglašenja pobednika i uručenja nagrada u Guči se razvilo veliko saborsko kolo, a potom je počeo koncert Bobana Markovića, višestrukog pobednika Dragačevskog sabora trubača.
Organizatori procenjuju da je za pet proteklih dana u Guči boravilo oko pola miliona posetilaca iz zemlje i sveta.
Tanjug
————————————————————————–
Koštunica: Guča prestonica Srbije
Guča – Guča je prestonica Srbije i najveći grad u ovom času, koji oličava pravo raspoloženje i ambicije naroda, izjavio je juče premijer Srbije Vojislav Koštunica. Koštunica je po dolasku na završnicu Dragačevskog sabora trubača u Guči rekao da ta varošica spaja narode iz čitavog sveta, a posebno Srbije i Republike Srpske.
Premijer RS Milorad Dodik, koji je takođe posetio Sabor, izjavio je novinarima da je Guča dokaz saradnje i prijateljstva Srbije i RS. „Ako volite Srbiju, onda volite i Guču to se ne razdvaja, ovde je mesto spajanja”, rekao je Dodik.
Manifestaciji je prisustvovao i ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Aleksejev.
Beta
