Evropska ideologija ostavlja mnoga pitanja nerešena
Ne volim dogme.Liče mi na sekularnu religiju, kompletnu veru sa prorokom, svetim knjigama i obećanjem raja obavijenog misterijom.Kada sam bio u osnovnoj školi i gimnaziji učili su me da bratstvo i jedinstvo nemaju alternativu, da Jugoslavija nema alternativu. I većina ljudi u Jugoslaviji je mislila, ili zaista mislila, ili verovatno mislila, ili najverovatnije mislila da je to postulat naše budućnosti.I ja sam tada verovao da je to tako. Posle je život pokazao da Jugoslavija ima alternativu…
Zapravo, u pravu je britanski ambasador u Beogradu, gospodin Stiven Vordsvort kada kaže da za sve postoji alternativa, samo je pitanje koliko smisla ima. Naime, on smatra da realna alternativa ne postoji, pošto izolacija nikako ne može da bude dobro rešenje.Što bi značilo da oni koji misle kako EU ima alternativu nisu to i razradili, nemaju jasan oblik te alternative, bave se Utopijom koja nema stresova koji potiču iz okruženja, socijalne nepravde i poznatih sportskih marki, vraćajući se na zlatno doba pre raspada Jugoslavije, za koje opet ovde svi složno tvrde da nije ni postojalo.
Onda uključim TV i vidim da dva miliona ljudi u EU štrajkuje, protestuje, opkoljava državne institucije da bi odbranili svoj tradicionalni socijalni model, onaj koji je određen običajima, uverenjima i zakonima, a koji se, iako varira od zemlje do zemlje, zasniva na stavu da je društvo bolje ako se predstavnici rada, kapitala i naroda u širem smislu, odnosno vlada, slažu kako treba upravljati privredom. Radnici u EU ovih dana pokazuju da je alternativa reformama zapravo konfrontacija. Možda i nema smisla, ali makroekonomsko stezanje kaiša nešto je sasvim drugo u odnosu na bolne strukturalne mikroekonomske reforme koje su potrebne da bi se otvorila nova radna mesta. Ne možete teret nezaposlenosti neravnomerno rasporediti na četiri grupe: one koji su dugo nezaposleni, mlade, nekvalifikovane i one koji žive u nerazvijenim područjima. Kada sve to vidim strah me je da san o EU ne uguši demokratiju.
Dakle, evropska ideologija ostavlja mnoga pitanja nerešena. Nemac ili Italijan može da živi u Francuskoj uz puno pravo građanstva, Romi iz Rumunije to očito ne mogu i proteruju se. A Rumunija je članica EU. I ko je tu ksenofob, introspektivan, isprazan, totalitaran? Je li sloboda kretanja unutar EU rezervisana samo za bele Zapadnoevropljane? Zatim, jedni su primljeni u evrozonu, drugi nisu.
Nemački kancelar Helmut Kol još je pre 13 godina rekao da je jedina alternativa EU nacionalizam, a to s druge strane znači rat. Kol je time formulisao i suštinski princip determinističke evropske ideologije: u ime mira proces ujedinjenja je neizbežan. Nacionalna država označena je kao pretnja za mir i previše skučen prostor za ekonomiju planetarnih razmera, raznolikost predstavlja nered, a red zahteva uniformnost. Zaboravlja se da je jasna teritorijalna situacija osnovni preduslov neplemenskog ustrojstva ljudskog društva, da su istorija pravne države i istorija nacionalne ideje nerazdvojne, da grčka reč polis, latinska urbs, engleska town, imaju isti etimološki koren kao i nemačka reč zaun koja znači ograđen prostor.
Predrasude nostalgije? Može biti. Nikada nisam voleo dogmu, nekada partijski kursevi i škola u Kumrovcu, sada kursevi Maršal centra u Nemačkoj. Vidite da ima alternative. Zavisi znate li da je pronađete i iskoristite. Ovih dana, u okviru svega što se dogodilo i događa na Kosovu Moskva se proziva zašto je svojevremeno povukla ruske vojnike iz sastava Kfora. Kao, eto vidite i Rusi su nas tada ostavili na cedilu i sada zaista nemamo alternativu.
Bio sam te 1999. godine u javnim nastupima vrlo kritičan prema potezima Moskve sa slanjem onog izviđačkog broda Liman u Jadran, pa oni kozaci sa šubarama po Beogradu. Istorije i istine radi, Rusi su hteli da ostanu u sastavu Kfora na Kosovu, ali im to NATO nije dozvolio. Prethodno je Viktor černomirdin dogovorio sa Beogradom da ako se pristane da strane trupe uđu na Kosovo, onda će Rusi prvi ući na Kosovo i formirati svoj sektor sa 7.000 vojnika na severu Kosova sa nezavisnom ruskom komandom. To je ličilo na podelu Kosova, Beograd je pristao, ruski su vojnici iz baze Ugljevik u BiH prvi stigli na prištinski aerodrom. Kada je trebalo da stigne pojačanje iz Rusije, Rumunija i Bugarska nisu dale prelet preko njihove teritorije. Nešto kasnije ruskim vojnicima nije dozvoljeno ni stacioniranje pored Orahovca, gde je tada živelo dosta Srba. Komandant holandske jedinice, koja je bila u Orahovcu, podržao je lokalne Albance koji su blokirali put ruskim vojnicima. Rusi nisu dobili ni svoj poseban sektor u okviru Kfora što im je ranije NATO obećao. A neki kažu mi smo posle 5. oktobra 2.000. godine spoljnopolitičku aktivnost usmerili skoro isključivo ka Vašingtonu i Briselu…
