Gospodin Vojislav Simeonovic, stanar Doma za starije osobe u Peningtonu u Adelejdu, proslavio je osamdeset i osmi rodendan na neuobicajen nacin. Umesto šampanjca, pozvao nas je, i ponudio pricu o dogadaju od pre skoro sedamdeset godina, sahrani kralja Aleksandra, koja je Srbima zauvek ostala u secanju.
– Nedavno sam, kao i vecina našeg naroda, na televiziji pratio prenos sahrane ubijenog premijera Zorana đindica. Tad sam se podsetio na one, takode tragicne dane, kada je ubijen kralj Aleksandar i kada sam kao mladi potporucnik Cetvrtog artiljerijskog puka iz Zajecara, nosio krst na njegovom ispracaju iz Beograda na Oplenac – rekao nam je gospodin Simeonovic.
A bilo je, kaže, ovako:
– Devetog oktobra 1934. godine, do nas je stigla vest da je kralj Aleksandar ubijen u Marseju. Secam se kao da je juce bilo, da smo bili redovno obaveštavani o prenosu njegovih posmrtnih ostataka, razaracem „Dubrovnik“ do Splita, a onda vozom do Beograda.
Narod klecao na kolenima
Pomalo su on i njegova porodica „zaslužni“ što je odlucio da za Vesti“ isprica ovu pricu, a za to je, kaže, došlo i vreme.
– Glavom mi i sada prolaze slikea s ulica Beograda – nastavlja cika Voja. – Narod kleci na koljenima, odaje poštu tragicno nastradalom kralju, a po zgradama vijore crne zastave. Hteo sam da ne placem, ali nisam mogao zadržati suze.
Po dolasku u glavni grad Kraljevo, priseca se Simeonovic, telo bilo je izloženo u Starom dvoru, narod je defilovao i odavao mu poslednju pocast.
– Dan sahrane pokojnog kralja bio je 18. oktobar, a njegovo telo je tog dana bilo preneseno u Sabornu crkvu. Obred je obavio patrijarh Varnava uz cinodejstovanje svih episkopa Srpske pravoslavne crkve. Posle toga, kovceg je bio postavljen na lafet koga su vukli pripadnici kraljeve garde, krecuci se Knez Mihailovom ulicom, Terazijama, ulicom kralja Milana, te Miloša Velikog do železnicke stanice.
Celim putem od Saborne crkve do železnicke stanice Simeunovic je, kao najbolji pitomac Vojne škole, klasa 60-ta, nosio krst s imenom kralja Aleksandra, ispred dvojice kolega, cijih se imena više ne seca, a jedino zna da su se prezivali Mijuškovic i Ivaniševic.
U Ilajnu posle smrti supruge
Pre nekoliko godina Vojislav Simeonovic vratio se iz manastira u Ilajnu, u kojem je živeo posle smrti supruge Marije 1996. godine. Od rastanka sa suprugom ni do danas se nije potpuno oporavio.
Uz zvuke posmrtnog marša, dvorski voz je, noseci kraljevo telo, napustio Beograd na putu za Mladenovac, a onda su posmrtni kraljevi ostaci, posebnim teretnim autom, prebaceni u kriptu hrama Sv.đorda na Oplencu, u kojem je i sahranjen.
Od dolaska u Australiju, maja 1951. godine, vitalni starina nikada nikome nije ispricao ovu pricu. Ni njegovi najbolji prijatelji nisu znali da je Vojislav bio nosilac krsta na sahrani kralja Aleksandra.
– Možda zato što je moj život, kao i životi mnogih Srba, posebno ratnih zarobljenika, bio toliko težak, povremeno i surov, da smo ostali nekako zatvoreni, izgubili smo veru u dobro i trebalo nam je dugo vremena da shvatimo da prošlost treba ostaviti za nama i da život ide dalje – prica sagovornik „Vesti“.
Danas je Vojislav srecan, što u poodmaklim godinama, živi medu svojim narodom, okružen pažnjom.
– Srecan sam i da moj sin Dušan, koji se rodio za vreme mog zatoceništva u Osnabriku, diplomata od karijere, sada posle godina u inostranstvu, živi i radi u Beogradu, kao šef Odeljenja za Bliski istok u Ministarstvu inostranih poslova.
Porucnik Kraljevske jugoslovenske vojske, gospodin Vojislav Simeonovic ima i sada pred ocima i sledecu sliku:
– Posle defilea oružanih snaga, došlo je do odavanja pošte ubijenom kralju, naših i stranih predstavnika, medu kojima francuskog predsednika Lebrena, rumunskog kralja Karola i nemackog maršala Geringa.
Ovaj poslednji, s isukanim macem, stao je pred lafet i pozdravio mrtvog kralja. Na vencu koji je poslala Nemacka pisalo je „Jedinom dostojnom protivniku u prvom svetskom ratu – nemacki rajh“.
– Verujem da je ova poruka uticala da Hitler 1941. godine pošalje onolike divizije da slomi Jugoslaviju. Ali, nije bilo potrebe, 1941. godine, nije bilo srpske vojske.
Srecan rodendan i dobro zdravlje, gospodine porucnice Simeonovicu!
Prošao pakao zarobljeništva
Vojislav Simeonovic prošao je pakao zarobljeništva. Sa Ilidže je, ne priznavajuci kapitulaciju, sa svojom jedinicom, preko Kalinovika i Milica stigao do Bilece. Tada je shvatio da je svemu kraj. Završio je u logoru Osnabrik, gde je bio od aprila do septembra 1941. godine, a do kraja rata proveo je kao logoraš u Nirnbergu i Vircburgu.
