Profesor jugoslovenske dopunske škole Violeta Brakus nedeljno pređe 360 kilometara i poseti sedam naselja u frankofonskom delu Švajcarske ne bi li deci srpskog porekla prenela što više saznanja o njihovom maternjem jeziku, kulturi, istoriji. Ova mlada žena, kao i desetine njenih kolega širom ove lepe zemlje, u kojoj dopunsko školovanje ima tridesetogodišnju tradiciju, deluje misionarski i sa entuzijazmom koji ne nailazi na pravo razumevanje u otadžbini.
„Prepušteni smo sami sebi, niko se nama stručno ne bavi, pa moramo da se snalazimo“, veli Violeta Brakus i podvlači da je tokom svog šestogodišnjeg boravka ovde shvatila da je sve „na ovom narodu ovde, koga mi animiramo, pa koliko nam poveruju toliko će i škola i ostalo biti uspešno“.
Prema zvaničnim podacima, ove školske godine u Švajcarskoj jugoslovensku dopunsku školu pohađa ukupno 1.850 dece, od kojih je 350 novoupisanih. Procene govore da je to verovatno pet-šest puta manje od ukupnog broja naše dece koja bi trebalo da na ovaj način sačuvaju kopču sa otadžbinom.
Poverenje najvažnije
„Osnovni problem je kako vratiti poverenje roditelja“, primećuje Zoran Popović, savetnik i koordinator za dopunske škole na srpskom jeziku u našoj ambasadi u Bernu, pridružujući se ostalim „Politikinom“ sagovornicima na ovu temu širom Švajcarske, koji u prvi plan ističu neverovatno slab odziv roditelja na mnogobrojne apele i pojedinačno uložen trud prosvetnih radnika da deca srpskog porekla organizovano uče svoj jezik, upoznaju svoju kulturu i sačuvaju kontinuitet sa zemljom iz koje su poreklom njihovi roditelji.
Jedni su spremni da pojavu ovakvog ignorisanja pripišu činjenici da roditelji danas moraju da učestvuju sa simboličnom sumom u troškovima dopunske škole, drugi sve vezuju za nedostatak vremena da se deca dodatno dovoze i odvoze u školu, a ima i primedaba da postojeći školski program ne prati potrebe i specifičnosti vezane za ovdašnji način života.
„Problem je u našim roditeljima, ima para za sve drugo, a za školu nema“, primećuje Trifko Marković, predsednik Školskog odbora dopunske škole u Rošahu, i napominje da je 360 franaka, koliko godišnje iznose troškovi za jedno dete, mnogo manje nego što njihovi očevi izgube za veče ili dva na tomboli.
Švajcarske prosvetne vlasti insistiraju kod naših ljudi na tome da se što masovnije organizuju u ovoj oblasti, budući da su spremni da dobrim delom to i finansiraju. U okviru ovdašnje nastave u kantonu Cirih taj model se već primenjuje, a na mnogim sastancima tim povodom i u drugim krajevima Švajcarske prigovoreno nam je da je „sa vama Srbima najteže raditi“. Portugalaca ovde ima upola manje nego naših ljudi, ali je u njihovim školama pet puta više učenika nego naših, budući da je programom povratka njihova matica predvidela dopunsku nastavu kao obaveznu.
„Švajcarci insistiraju na učenju srpskog jezika, jer deca prvo moraju da nauče koren maternjeg, da bi kasnije lakše savladali strani jezik“, objašnjava učiteljica Svetlana Ilić-Marček, koja je broj od sedam zatečenih učenika popela na dvadeset dva, to jest otvorila jedno novo odeljenje. U planu je još jedno, ali uprkos tome ističe da su „ljudi nepoverljivi“.
U novoj školi u Bijeriju, gde su u neposrednoj blizini kuća za odmor Alana Prosta i pravi dvorac ikone automobilskog sporta Šumahera, reklo bi se da deca, roditelji i profesorka Brakus nemaju problema sa međusobnim poverenjem, naprotiv. Tog subotnjeg popodneva kada smo ih posetili zajedno sa dečjim piscem iz matice Gradimirom đurovićem oni su uživali u lepom pisanju, pesmicama i recitovanju. čitali su nešto iz „Svetosavskog azbučnika“, lepo pred gostima otpevali „Hvala tebi, Bože“ od Nikolaja Velimirovića, predstavili se ponaosob i za one koji su rođeni u Srbiji stidljivo priznali da „tamo više volim da budem nego ovde“. Od njih desetak samo dvoje nije rođeno u Švajcarskoj. Uprkos tome, pišu ćirilicom.
„Deci nije teško da nauče matično pismo, jer je to deo njihovog identiteta“, primećuje profesorka Brakus i napominje da danas našu dijasporu, koja je, kako reče, „mrtvo more“, obilaze jedino prosvetni radnici i sveštenici. „Društveni život po klubovima je zamro, ta forma je prevaziđena i jedina budućnost je u animaciji dece“, zaključuje Violeta Brakus.
Šta hoće matica
Prema njenom mišljenju, sve dok država nema jasan stav o svojim migrantima “ šta hoće od njih “ ovakvi problemi, kao što je nepoverenje u dopunske škole, stalno će se ponavljati. Ipak, Švajcarska u tom smislu može da posluži kao dobar primer sa svojom tradicijom i podatkom da se od ukupno 2.800 dece širom sveta u našim dopunskim školama 1.850 nalazi u ovoj zemlji.
„Ključ svih ovih priča je školstvo, jer ako se tu ništa radikalno ne učini deca će nam se pogubiti. Šta država namerava da uradi sa generacijama koje stasavaju“, pita Violeta Brakus koja je sociološki proučavajući rasejanje utvrdila da su deca i žene dve najviše zapostavljene grupacije, iako je u njima ogromna snaga.
Delimičan odgovor na to pitanje daje Zoran Popović koji napominje da se vrlo ozbiljno razmatra predlog da se takse na konzularne usluge povećaju za jedan evro koji bi bio iskorišćen za finansiranje dopunskih škola i kulture. Kad je reč o novcu, možda je tu rešenje.
A za ostalo neka posluži primer iz Rošaha, sa obale Bodenskog jezera. Jedan švajcarski lekar, koji je oženjen našom ženom, ne samo da je upisao svoje dvoje dece nego se i sam prijavio učiteljici na nastavu, sa obrazloženjem: „Hoću da razumem svoju decu, pričam sa njima na srpskom i učestvujem u njihovom odrastanju“. Sve optužbe da „Švabe hoće da germanizuju našu decu“ padaju pred ovim što se dešava sa našim dopunskim školama. „Mi to ipak najbolje sami radimo“, veli Trifun Marković.
