Predstavnici dijaspore mogu biti samo oni ljudi u rasejanju koji su dobili mandat većine svojih članova da ih predstavljaju.
U sklopu nekih predizbornih i izbornih aktivnosti i svih drugih događanja u Srbiji, poslednjih meseci se takvi tonovi jasno osećaju i reflektuju i na evropsku dijasporu. O tome smo razgovarali sa Nikolom Janićem, predstavnikom Srpskog saveza Švedske.
-Dijaspora je jedno vrzino kolo. Niko nikada nije želeo ili pokušao da makar malo rasplete to vrzino kolo. Moramo zato već jednom da raščistimo šta je to dijaspora. Vlada mišljenje da su dijaspora Srbi koji žive van zemlje, ali se pitam da li su to, recimo, Majkl đorđević, Jasmina Vujić ili Mila Alečković, koja je još 4.maja smenjena kao član uprave u njenoj organizaciji, ili Nikola Janić? Ja nisam dijaspora, već samo predstavljam najbrojniju organizaciju u dijaspori a to je Srpski savez Švedske, koji je prešao 13.000 članova, i koordinator je ujedinjene srpske dijaspore Evrope, u čijem je sastavu više od 80.000 članova.
Znači, predstavnici dijaspore su oni koji su dobili mandat od članova da to budu. Mi smo iz Švedske još pre dve godine inicirali to ujedinjenje, tako da ne funkcioniše kao jedna organizacija, već da na čelu bude predsedništvo, koje čine predstavnici iz svih zemalja članica.
Da li postoji i na kojem je stepenu saradnja i dijalog sa vlastima u matici?
-Posle 37 godina provedenih u inostranstvu, odgovorno mogu da tvrdim da dijaloga sa vladom nije bilo, postoji dijalog sa pojedincima, ali ta neka međusobna saradnja nije nikad zaživela. Saradnja koja je negde i postojala, svesno je razbijana iz matice. često se ima utisak da dijaspora stalno nešto traži. Ja pripadam onim ljudima koji misle da dijaspora ne treba ništa da traži, naročito ne u ovim teškim vremenima. Ona jedino može da traži svoje pravo da glasa i učešće u izradi ustava. O tome se dosta govorilo u medijima, ali je važno istaći da dijaspora mora da glasa, a moguće je to i organizovati.
Na primer, ako je u Nišu, u prethodnim izborima moglo glasačko mesto da bude u kafani, zašto onda ne bi moglo da se to glasanje u dijaspori organizuje u klubovima, školama ili drugim organizacijama. Predlog da se glasa u konzulatima i ambasadama je nerealan, zato što je to teško izvodljivo. Ne žive svi u mestima u kojima su konzulati i ambasade, nekad je ta razdaljina veća nego što je od Beča do Beograda.
Možda bi u savremenim uslovima bilo moguće glasanje preko Interneta. Što se tiče izrade novog ustava, smatram da se dijaspora mora uključiti, ali da na vreme bude obaveštena, kako bi mogla da se adekvatno pripremi. Ne sme da se desi kao zakasneli poziv za izradu ustavne povelje, kada se već rad na tome završavao.
Ko su, po Vama, pravi predstavnici dijaspore, jer je očigledno da tu ima nesuglasica?
-U Americi živi Majkl đorđrvić, koji je predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, koje ima 1.000 članova, dok recimo Srpski savez Švedske ima 13.000 i USDE 80.000 u Evropi. Ako Nikola Janić kao predsednik organizacije sa 13.000 članova i momentalni koordinator USDE-a sa 80.000 nije predstavnik dijaspore, kako je onda to g. đorđević sa hiljadu članova? Ja mogu da predstavljam samo deo evropske a on deo američke dijaspore, za koju inače smatram da je bliža američkoj administraciji nego nama.
Na koji način je dijaspora spremna za lobiranje u svetu, koje bi donelo neke rezultate, jer je očigledno da je do sada to bio loš posao?
– Shvatanja o lobiranju su vrlo različita. Neki smatraju da je to potkupljivanje značajnih ljudi kako bi oni bili uz vas. To je sasvim pogrešno shvatanje. Deo organizovane dijaspore smatra da je neophodan temelj korisnog lobiranje iznošenje globalne istine o dešavanjima na ovim prostorima. Nedavno je objavljena fotografija o odsečenoj glavi mladića koju u ruci drži jedan terorista UčK. Njegovo ime je poznato i ja se pitam da li je moguće da niko ne diže glas protiv toga niti pokreće optužnice. Na Zapadu smatraju da smo mi jedini ubijali, silovali, klali. Tu sliku moramo promeniti tako što ćemo stalno objašnjavati da su zločini činjeni i prema Srbima.
Naša obaveza je da iznesemo istinu šta su Srbima radili Hrvati, Muslimani i Albanci, a ne da uporno ponavljamo da mi nismo ništa činili. Treba reći da većina onih koji su do sada predstavljali dijasporu nisu ništa uradili u rasvetljavanju te istine. Smatram da je najvažnije da se uspostavi veza između dijaspore i naše vlade, jer na kraju krajeva ona potpisuje završne dokumente. Ako mi nešto sami uradimo, može da se kaže “ ma šta to oni mute“. Zato je ta saradnja neophodna, a mi od vlada ne dobijamo nikakve podatke. Recimo, egzistirao je Komitet za prikupljanje podataka o stradanju srpskog naroda, koji se prošle godine gotovo ugasio. Imao je na raspolaganju oko 200.000 dokumenata. Danas je sve to stalo i situacija sa Komitetom je neobjašnjena.
Takva koordinacija, naprimer, mora da funkcioniše na profesionalnom nivou. To je mozajik koji ne može da postavi jedan čovek, već u tome moraju da učestvuju svi zajedno, vlada, dijaspora, mediji.
Ko se plaši glasova dijaspore?
-Dos se plaši glasova dijaspore, jer da se ne plaše iskrenih demokratskih stavova i patriotskih osećanja oni su mogli do sada da uspostave dijalog sa dijasporom. Taj dijalog inače ne može da utiče na ovo glasanje. Mene prosto iznenađuje ovoliko novih parija sa predznakom dijaspore, a da mi nismo ni čuli za njih. I inače naš stav ne može nikako da utiče na stav naroda ovde u zemlji, sve do momenta dok mi imamo 20 puta veće plate od vas, i sve druge privilegije, a ovde se kuburi sa preživljavanjem. Jako tužno deluje kada se čovek seti koliko je ranije bilo smeha na ulicama Beograda, a danas vidite te mlade ljude kako zamišljeno prolaze, sa brigom i vidnom tugom u očima.
Mi razmišljamo da se osnuje jedan nezavisni savet u kome će biti ljudi iz dijaspore i iz matice, različitih profila, od intelektualaca, biznismena do običnih čistača ulica, koji mogu da pomognu da se svačije mišljenje čuje i eventualno uvaži. Smatram da taj savet treba stalno da kontaktira sa maticom i da se na svaka dva tri meseca utvrđuju prioriteti. Recimo, ako je pomoć izbeglicama neophodna onda treba u sledeća tri meseca aktivnost u zemljama, članicama USDE-a, usmeriti u tom pravcu. Mi smo i inače pružali pomoć izbeglicama i raseljenim licima bilo da se radi o novcu, lekovima, pomoći u zapošljavanju ili nečem drugom.
Saradnja sa maticom, tj. sa predstavnicima vlasti trebalo bi da bude usmerena na blagovremeno informisanje, a ne da mi moramo stalno da tragamo po internetu tražeći potrebne informacije. U tom kontekstu bili bi naprimer dobro došli i neophodni stalni bilteni koji bi bili nama dostupni, kako bismo mogli tamo vani da plasiramo i informišemu o svemu što je aktuelno i korisno za nas i našu zemlju. Mađutim, i neke naše ambasade izgleda imaju kontakt sa dijasporom samo do onog momenta dokle misle da pripadaju njima.
Ja pripadam samo sebi i svom narodu i umesto da na najsuptilniji način koriste tu snagu predstavnici ambasada se odriču toga ponekad i zbog različitih političkih shvatanja. To je zaista neshvatljivo za nas.
Naše male avlije
-Poručio bih ljudima u dijaspori, i američkoj i evropskoj, da se okanu toga da grade svoje male avlije, već da se udružimo i da delujemo u korist svoje države i naroda. Ako već žele da rade samostalno, neka kupe medije i neka se u njima slikaju, a drugima koji žele iskreno da rade u korist svog naroda neka omoguće da obavljaju taj posao. I kada uspemo da svetu objasnimo šta se, u stvari, dogodilo našem narodu, da opišemo njegove patnje i stradanja, onda možemo govoriti o ulasku stranog kapitala, o privrednom napretku i svemu ostalom.
Glas istine
-Organizovana srpska dijaspora ne sme da ćuti kada su u pitanju istina i stvari koje su od opšteg interesa za sve nas. Imamo pravo i obavezu da tražimo odgovore na sve što nam je neshvatljivo i neprihvatljivo. Na primer, za koga je vlada Srbije štampala „Belu knjigu“ o Kosovu? Da li samo da bi je predsednik vlade Živković, uz veliku medijsku kampanju, promovisao srpskoj javnosti, ili da ovom knjigom iznese istinu i činjenice o teroru koji je i dalje stalno prisutan na Kosovu i Metohiji. Ako je cilj ovo drugo, a trebalo bi da bude, kako je onda moguće da retko ko može da dođe do ove knjige.
