Neko ima sreću da celog života zapravo ne spozna šta su istinska patnja i bol, a nekoga tragedija uhvati u svoje čeljusti od samog dolaska na svet. Nažalost, svu gorčinu i težinu života spoznale su i sestre Dragica (63) Vasić i Gordana Mihailović (66) iz Zemun polja, rodom iz sela Cvetovac kod Lazarevca.
Dok su bile još male devojčice majka im je umrla u 30. godini. Budući da se njihov otac nakon toga ubrzo oženio i napustio ih, a proširenu porodicu sa majčine strane nisu imale, kao ni to da ih ni sa očeve strane niko nije prihvatio, to su tada trogodišnja Dragica i sedmogodišnja Gordana ostale same na svetu. Lišene roditeljske ljubavi, detinjstvo su provele po domovima i hraniteljskim porodicama, razdvojene. Tek kada su postale devojke, saznale su jedna za drugu, pa su uspostavile pravu sestrinsku vezu.
Sreća kratko trajala
– Srećom imala sam divne drugarice tokom školovanja, koje su me hrabrile i bile tu za mene u teškim trenucima. Tokom čitavog detinjstva i kasnije kada sam bila devojka, u podsvesti mi je bilo da moram da učim, da sve da znam ili ću se naći na ulici. Da mi je znanje jedini izlaz. Sve sam završila u rekordnom vremenu. Zaposlila se kao medicinska sestra u Kliničkom centru Srbije, započela sopstveni život. Jednostavno bila srećna i ispunjena, jaka i zdrava devojka od 25 godina. Sve je to palo u trenu kada sam zaražena hepatitisom A od pacijenta – započela je priču o svom hodu po mukama penzionerka Dragica Vasić.
Zbog silnih komplikacija, dugo je bila na bolovanju. Bila je suviše mlada za penziju, pa lekari nisu znali šta će sa njom. Vodila je tešku borbu za život oko pet godina zbog raznih problema. Nije mogla da jede i pije vodu, stalno je imala mučnine zbog kojih je često završavala na infuziji i antidepresivima. Tek kada je otišla u Prolom Banju, zahvaljujući lekovitoj vodi Dragica je uspela da se oporavi, a potom i nastavi rad u jednoj predškolskoj ustanovi, na pola radnog vremena. Nakon dve decenije, Dragica je i zvanično penzionisana, budući da njeno zdravstveno stanje bilo veoma delikatno i zbog drugih životnih tragedija kroz koje je prošla zajedno sa sestrom Gordanom.
Osteporoza najveća muka
– Najveći problem nam u ovom trenutku predstavlja naše zdravstveno stanje, zbog koga smo se i usudile da vam se obratimo. Obe imamo naprsnuća zbog teške osteoporoze i spondiloze, a da bismo izbegle operaciju, ili da ne bismo polomile kičmu i ostale invalidi, potrebne su nam specijalne ampule „prolia“, koje se daju za popunjavanje hrskavice. Tačnije, da bi se fiksirali pršljenovi sa kojima imamo probleme – iskreno će Dragica.
„Prolia“ ampule koštaju 21.000 dinara (oko 180 evra), a obema treba i to u narednih šest meseci, a one nisu u mogućnosti toliko novca da izdvoje budući da su im penzije već zadužene za otplatu preostalih dugova lečenja i sahrana.
– Videćemo koliko još može da refundira PIO fond. Pored ovih ampula mnogo bi nam značio i kalcijum. Nikako ovaj što se kupuje u našim apotekama. Nažalost, nisu dobri i ukoliko bi neko iz inostranstva mogao da nam pošalje, koliko god kutija, mnogo bi nam značilo. Uprkos svemu što nas je snašlo u životu, borimo se koliko možemo, jer ne želimo da padnemo u postelju. To bi nas sasvim dotuklo, jer nas dve nemamo na koga da se oslonimo. Ostale smo bez najmilijih, Gordana bez supruga i deteta, same smo na svetu. Jednostavno, sudbina je tako htela. Prihvatile smo to, najbolje što možemo. Kada bi nam još neko pružio podršku, sada kada nam je najpotrebnija, to bi nam dalo i novu snagu da preživimo nedaće koje nam je život nametnuo – istakla je Dragica.
Borci
– Koliko sam jaka, psihički ne bih mogla da podnesem da padnem u postelju. I dok sam bila bolesna, uvek sam sedela na postelji, nisam želela da ležim. Istina je da Gordana i ja pijemo šaku lekova zbog depresije i stresa koje smo preživele, izgubivši najmilije. Popile smo više pelina nego bilo čega u životu. Eto, takav vam je naš život sada, bez ikakve patetike – navodi Dragica.
Neizbrisiv trag
– Smrt Gordaninog supruga i ćerke, koja se teško razbolela i preminula u 40. godini, ostavila je na nas neizbrisiv trag. Pošto sopstvenu decu i porodici nisam imala, oni su za mene bili sve. Zajedno smo i živeli neki period i prolazili kroz lepo i ružno. Ipak, sudbina je tako htela, Gordanina ćerka se teško razbolela, kao i suprug, zbog čega smo sve što smo imale davale na njihove lekove i lečnje. Dugo je to trajalo i dugovi su bivali sve veći. Toliko veliki da je Gordana na kraju morala da proda stančić u kome su živeli i doseli se kod mene u socijalni stan u Zemun polju, u kome sam, pak završila sopstvenom nepažnjom. Ukratko, danas smo i Gordana i ja, tu gde jesmo u nimalo bezbednom naselju – ispričala je Dragica.
Чланак Samo da ne padnemo u postelju се појављује прво на Vesti online.
