Devet meseci ratnog pakla u Iraku deo su biografije Gordona Jončića, a samo mu je 27 godina. Srbin je i američki vojnik. Rođen je u NJu DŽersiju, a odrastao u Lapovu. Školovan po Šumadiji, prvi posao našao je u Majamiju. U Srbiji je proveo 23 godine, a više puta bio u Seulu, nego u Beogradu. Otišao je bez žaljenja iz otadžbine, sa željom da se vrati pod stare dane, ali ga je usud posle samo četiri godine vratio u Srbiju . Dok je bio u Lapovu, roditelji su živeli u Americi, sada su oni u zavičaju, a on se pita da nije postao stranac svuda: Srbin u Americi, a Amerikanac u Srbiji.
Sve je nekako stalno išlo na dva koloseka i unakrsno u životu ovog mladića. I ime mu je takvo, dvostruko: Gordon (Gordan) Jončić. čoveku se zavrti u glavi. I Gordonu bi, da u svemu nije i jedna konstanta – pravoslavlje. Prvo je, kaže, pravoslavac, a posle sve ostalo. Tako su ga, u Lapovu, gde je stigao kao beba od 15 meseci, vaspitali deda i baba, tako on sada sebe izgrađuje.
LJubav među šljivicima
Gordonu su bile dovoljne i četiri godine odsustva da poželi šumadijske šljivike. Sa Surčina je otišao pravo na grob svoga dede, a potom drugarici iz školske klupe hrabro priznao svoja oduvek nežna osećanja.
– Ameriku sam ponovo video kao diplomirani inženjer elektrotehnike 2000. godine, a u međuvremenu, sa roditeljima sam u životu proveo ukupno 23 meseca, uključujući i tih prvih petnćst, kojih se i ne sećam. Sreo sam ih svake druge godine, kad bi dolazili na odmor. Hteli su oni da me vode u Ameriku, ali ja sam bio jako vezan za baku i dedu koji je bio heroj mog detinjstva. Odveli su me u crkvu na veronauku, zbog čega sam im večno zahvalan – priča novinarki „Vesti“ ovaj neobični mladić koji je davno zacrtao svoj put.
Sa još „vrućom“ diplomom u džepu i američkim pasošem, napušta zavičaj 2000. godine i odlazi kod sestre u Majami. Ispostavlja se da u Americi, bez radnog iskustva i preporuka i nedovoljnim znanjem jezika, nije lako naći posao. Menja ih nekoliko i, na kraju, vojska se čini kao pravo rešenje. Potpisuje šestogodišnji ugovor sa firmom koja za američku vojsku servisira vojne helikoptere. Ideja o vojnoj službi na mah ga je toliko ponela da je hteo da postane oficir. Dao je i neke ispite, a onda se desio Irak. Pre toga se obreo u Južnoj Koreji. Daleki istok mu se učinio suviše daleko i obradovao se kada je prihvaćena njegova molba da pređe u Nemačku.
Sutra pametnije od danas
– Sve ono što ne moram danas, ostavljam za sutra. Sutra je uvek pametnije, a i sve je inače u Božjim rukama – veruje Jončić koji više ne pravi dugoročne planove u svom životu.
– U početku je bilo podozrenja u vojsci zato što sam Srbin, ali kasnije sve manje. Kada sam 18. jula prošle godine došao u Frankfurt, u bazu kraj Hanua, sačekali su nas rečima: „Dobrodošli u Nemačku. U narednih četiri do šest nedelja bićete na međunarodnom ćrodromu u Bagdadu“ – kaže Gordon koji nije znao da ga čekaju najteži dani u životu. Otišao je na šest, a ostao punih devet meseci u paklu.
– Iako su nas čuvali, jer smo radili na održavanju letilica, nismo bili pošteđeni iračke vatre. Najteže je bilo na Vaskrs, kada je ćrodrom bio prekriven dimom. Vera me održala, u Bagdadu sam tremu razbijao čitanjem Biblije. Uz Božju pomoć, živ i zdrav sam se vratio odande – veli Gordan kome je dramatično iračko iskustvo pomoglo u odluci da, čim isekne ugovor, kaže vojsci – zbogom.
Tajna
– Iako se tvrdi da nikakvo hemijsko oružje za masovno uništavanje nije otkriveno, ipak ono oružje koje je pronađeno u Iraku nije nikad prikazano ni na jednoj televiziji, zato što bi se videla oznaka da je proizvođač SAD – tvrdi Gordon.
