Samo mrtav kralj Aleksandar je dobar kralj Aleksandar

Kontroverze, mitovi, istine i laži oko atentata na Aleksandra I Karađorđevića, pre 77 godina 9. oktobra 1934. u Marselju

Kralj Aleksandar Karađorđević prihvatanjem poziva da poseti Francusku, stvorio je privid da je uzmakao, iako je bilo jasno da je ključne karte ostavio za raspre u Ke d’ Orseju jer mu opojna Bartuova obećanja nisu zatvorila sve vidike.
Put u Pariz bio je tako isplaniran da je kralj brodom trebao otići u Marselj pa odatle u Pariz. Marselj je bio grad iz kojeg su francuski vojnici krenuli na solunski front i tamo je postojao spomenik palim francuskim borcima gde je kralj trebalo da stavi venac i oda im poštu. Odatle je put trebalo da nastavi i u Parizu da pokrene veoma osetljive teme. Pucnji u Marselju nikada nisu dozvolili da se važan i dugo očekivan susret Bartu-Aleksandar održi.
Zanimljiva je činjenica da je kralj u Marselj išao brodom, razaračem Dubrovnik. Na taj način želeo je da pokaže Musoliniju da je Jadransko more i naše more.

Predstojeća poseta bila je objavljena i u štampi. Aktivna ustaška organizacija pratila je svaki kraljev korak. Kada su u štampi bile objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, iz različitih izvora sam dobio brojne informacije da je ustaški centralni komitet u Bolonji započeo grozničave pripreme atentata na kralja, piše Vladeta Milićević. Mihajlov je što je pre mogao došao u Rim. U hotelu Kontinental vodio je razgovore sa Pavelićem u kojima je učestvovao i Konti. Ova činjenica pokazuje da je Italija znala da se sprema atentat, i da su tolerisali, međutim neizvesno je u kolikoj meri je Italija bila umešana u izvršenje i pripremu atentata i kolika je biia njena uloga. Mihajlov se protivio da se atentat izvede u Sofiji. Kada je kralj sa kraljicom Marijom otišao u posetu kralju Borisu, bio je protiv toga jer bi mogao biti ubijen i bugarski kralj ili bi to dovelo do rata sa Bugarskom. Poštujući Mihajlovljevu želju grupa je odlučila da se atentat izvrši na drugom putovanju koje je bilo u planu. To je bio Marselj.
Ovo je momenat gde počinje operacija Tevtonski mač.

Osnovu operacije činila je informacija koju je Gering, glava Gestapoa, dobio od jednog svog agenta na Balkanu – Vanča Mihajlova. On mu je saopštio da ustaše planiraju zajedničku akciju sa VMRO da se izvede atentat na Aleksandra. Obzirom da su Nemci i ustaše smatrali neefikasnima i nepouzdanima, svi kontakti su išli preko Mihajlova. Instrukcije o pripremi atantata je razradio istraživački biro, a odobrio je Hitler lično. Instrukcije su sadržavale tri stvari:
– prvo, da VMRO prihvati ustaški plan o zajedničkom atentatu,
– drugo da Mihajlov ode u Pariz i da sa Špajdelom uspostavi kontakt,
– i konačno da Špajdel treba da obezbedi celokupnu organizaciju.

Ustaše o ovim pripremama nisu ništa govorile Italiji jer bi Italija to pokušala da onemogući zato što bi političke posledice po Italiju bile velike. Znači, sve ovo je rađeno u tajnosti bez učešća Italije i njenog znanja.
S druge strane, VMRO i nemačka obavaštajna služba su i svoj sopstveni dogovor za koji nisu ustaše znale i… ustaše nisu ni bile potrebne, jer su bili određeni samo kao žrtveni jarci – da privuku pažnju svetske javnosti i da francusku i jugoslovensku službu bezbednosti usmere na pogrešan put i da atentatu daju politički ton.
Špajdel je odmah stavio u pokret svoju mrežu agenata. Počeo je da prikuplja podatke i da preduzima mere da se oslabe mere bezbednosti. Sav posao bio je završen početkom oktobra. U pismu od 3. oktobra Špajdel saopštava Geringu da su on i V. Mihajlov rešili da operaciju sprovedu u Marselju i da je Vlada-šofer spreman
U daljem su sve verzije saglasne: detaljan plan posete Francuskoj bio je poznat pa su se Pavelić i Mihajlov dogovorili da prikupe više grupa i da ih pripreme.

Prva grupa je trebalo da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj.
U slučaju da prva grupa ne izvrši svoju misiju, druga je trebalo da pokuša ubistvo sa bombom u određenom trenutku.

Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu. U slučaju da nijedna od tri grupe ne izvrši misiju, za delovanje u Engleskoj je bila pripremljena četvrta grupa.

Kralj je posle posete Francuskoj trebao da ode i u Englesku da se sastane sa sinom i prestolonaslednikom Petrom koji je bio na koledžu u Saseksu. Ovu grupu je vodio Andrija Artuković, kasnije jedan od lidera Nezavisne Države Hrvatske. Pošto je ovo bilo dogovoreno, Pavelić se vratio u Bolonju i tamo pozvao Miju Bzika da organizuje grupe. Mijo Bzik je bio logorski sekretar. On je otputovao u Beč a iz Beča je otišao u Janka Pustu da odabere teroriste i da izvrši zadatak. U Beču i Budimpešti tajno su započele pripreme za atentat. Ustaška štampa je, zatim počela psihološki pripremu za atentat, sastavljane su i objavljivane rezolucije o neophodnoj potrebi radikalnog zahvata; u užurbanom pripremanju odnosno planiranju onoga što bi imalo uslijediti nakon atentata kao da se zaboravilo na pravilo konspiracije i vijest o pripremanju atentata na kralja procurila je i iz više izvora dospjela do jugoslovenskih vlasti.

Slutnje i upozorenja

Kralj se spremao na put u Francusku. Posle neuspelog atentata u Zagrebu kralj je sve to primao sa nevericom i bio je zabrinut. Evo kako je svedočanstvo Ivana Mažuranića, koji je zabeležio svoj poslednji razgovor sa kraljem:
Ja, među nama rečeno, imam predosećaj da ću biti ubijen; kad, kako i od koga, to ne znam. Po svoj prilici će biti talijanski prsti po srijedi. Svejedno, pripravan sam i na to. Uz ovaj predosećaj, seća se Meštrović, imao je i dokaze, kao onaj s Orebom, da se negdje to snuje. To ne znači ništa drugo nego da su ga njegovi obaveštajci upozoravali da ustaše spremaju nekakvu zaveru i da bi trebao da se pripazi kada krene na put u Francusku. Slično se poneo i prema knezu Pavlu Karađorđeviću, njegovom bratu od strica. Prilikom dve poslednje posete -Sofiji i Parizu, Aleksandar je izričito tražio od Pavla da bude pripravan. Rekao je Pavlu da ako se njemu išta desi, treba odmah da ode na Dedinje, gde će u njegovom pisaćem stolu naći dva testamenta jedan za predsednika vlade i drugi za njega. Kralj je,kada je bio i sam uveren da je pokušan atentat na njega, otišao iz Zagreba na Bled. Tamo je u svojoj vili napisao politički i lični testament.

Iako je slutio da će biti ubijen, a na to su ga i upozoravali, kralj je krenuo na put 6. oktobra 1934. godine isplovivši razaračem Dubrovnik iz Zelenike u Boki Kotorskoj. Ispratili su ga kraljica Marija, knez Pavle i kneginja Olga sa omanjom svitom. Kraljica se vratila u Beograd, da bi vozom krenula, takođe za Francusku i tamo se pridružila kralju. Pre nego što je iz Boke Kotorske isplovio za Francusku, kralj Aleksandar je iz Ministarstva inostranih poslova kraljevine Jugoslavije dobio obaveštenje da ustaše na njega spremaju atentat.

Na brodu, kralj prima još sigurnije i preciznije obaveštenje radio vezom. To obaveštenje dobio je Milićević i on je kralju preneo poruku… da ne atentatori, njih pet ili šest, pokušati atentat u Marseju, a da je druga grupa otišla u Pariz da tamo pokuša atentat, ako ne bi uspeli na obali. Zabrinuti dvorjani predlagali su Aleksandru da se ne iskrcava nego da ostane na brodu dok se ne poduzmu sve mere opreza, ili, da uplove u ratnu luku Tulon, a ne Marselj. No, Aleksandar izmoren putovanjem i rezigriran – odgovorio je da je sad prekasno za sve. čak je odbio molbu svog sobara Zečevića da uzme pancir i rekao je: Ostavi se toga, Zeko, nema smrti bez sudnjega dana.

Da ironija bude veća, Pavelićevu nameru da konačno ukloni kralja otkrio je jugoslove
nskim vlastima, uz ostale, stari frankovac i bliski saradnik Ive Franka, Vladimir Saks Petrović. On je pod šifrom prijatelj obavijestio o tome dra Ivana Subotića, stalnoga delegata kod Društva naroda u Ženevi. Ovaj je opet javio to Milićeviću, a Milićević kralju.

Francuska štampa bila je prepuna tekstova o mogućem atentatu i prepuna priča o ustaškim logorima i njihovoj aktivnosti. Glasine o mogućem atentatu su se prenele po Parizu, pa su čak dospele i na stranice štampe. 0 njima su pisale 9. oktobra, na dan Aleksandrovog dolaska, podnevna izdanja listova.Pari-midi i Pari-soar i oba su pominjafa terorističku organizaciju ustaša – hrvatskih nacionalista i navodila su citate iz njihovih emigrantskih izdanja.
Mnogo radoznalog sveta izašlo je tog 9. oktobra da vidi kralja i da pozdravi saveznika i velikog prijatelja francuckog naroda, kako je bio najavljivan. Ulice su bile pune sveta i svečano okićene. Kralj je u luku uplovio popodne. Kada je stupio na tlo, prvi ga je pozdravio ministar spoljnih poslova, Luj Bartu. Intonirale su se himne i kralj se pozdravio sa delegacijom francuskih boraca sa Solunskog fronta. Miroslav Spalajković, poslanik u Parizu, našao se uz kralja i molio ga je da promeni maršrutu, ali je Aleksandar ostao pri svome i rekao je da se program mora izvršiti. Verovao je francuskoj policiji i obezbeđenju. Oni su ih uveravali i pre polaska da su preduzeli sve mere opreza. Njihove greške i krivica koju snose za atentat pokazaće se kasnije prilikom detaljnije istrage. Ili je kralj Aleksandar onog kobnog marsejskog dana bio umoran od svega – i od dvorske kamarile, izazova diktature, dugotrajnih trvenja sa Hrvatima – kad je olako prenebregao i poslednje upozorenje da ulazi u zločinačku pećinu, odakle mu nema povratka.

Pucnji u kralja Aleksandra

Na Belgijskom keju, gde se kralj iskrcao stajala je kolona luksuznih automobila. Za kralja i ministra Bartua bio je spremljen automobil delaž, pozadi otvoren i sa volanom na desnoj strani. Sa Belgijskog keja svečana kolona vozila krenula je bez pratnje 12 žandarma na motociklima, koji su povučeni sat vremena pre nego što je Dubrovnik uplovio u luku. Kolona se kretala veoma sporo ulicom La Kanenbjer. U autu u kojem je sedeo kralj bio je Bartu, general Žorž i jedan agent. U koloni su bila još dva automobila. U jednom su sedeli Pjetri, ministar mornarice i Jevtić, jugoslovenski ministar spoljnih poslova. Bio je još jedan automobil gde je bio Aca Dimitrijević, upravnik dvora, koji je sa kraljem krenuo na put. Auto kojim je išao kralj, bio je na čelu kolone. Ispred kraljevog auta išao je polueskadron konja, s obe strane, a iza auta dva oficira na konjima. Sve je delovalo mirno. Svet je izlazio na put da vidi kralja. Oni su klicali, a kralj je otpozdravljao i na licu mu se video poluosmeh.

Bilo je 4 sata i 2o minuta kada je neki čovek istrčao iz gomile prišao autu sa buketom cveća u ruci. Vikao je na francuskom: Živeo kralj. U deliću sekunde on je skočio na papuču automobila, iz buketa je izvadio pištolj i počeo da puca. Prva dva metka su pogodila kralja u grudi. Pred ubicom se postavio general Žorž koji je pao pogođen. Vozač, Foasak je skočio i uhvatio atentatora, a major Piole je sa konja zamahnuo sabljom dva puta i atentator je ubrzo bio linčovan od gomile. U ovoj opštoj gužvi, počela je da puca i francuska policija, pa je više ljudi nastradalo. Spiskovi povređenih koji su kasnije sastavljani su nejednaki. Vidna je razlika u imenima i prezimenima, što samo svedoči o panici i neorganizovanosti samih Francuza, koji nikad do kraja nisu sredili spisak povređenih, i naravno odgovorili na pitanje ko je sve pucao?

Kada je francuska policija počela besciljno da puca iz svojih službenih revolvera, želela je da prikrije da je zbog nje stradalo nekoliko građana. To su pripisali atentatoru. Međutim, čaure koje su pronađene i koje su bile izložene u vojnom muzeju jasno su ukazivale na vinovnike dodatne tragedije. Atentator je koristio pištolj marke MAUSER 7.63 mm. serijski broj 7391, a policija je koristila revolvere 8 mm LEBEL M – 1892. Sve oružije, rezervni okviri, preostala municija, prikupljene čaure i delaž, predati su 28. aprila 1936. Vojnom muzeju u Beogradu, gde je bilo izloženo. U periodu 1941 – 1947, oružije, čaure i auto su jednostavno nestali. Dugo se vodila polemika. Šta je bilo sa tim? Može li se pretpostaviti da su to uradili oni kojima nebi išlo u prilog da se uporede kalibri sa metaka koji su završili u telu Luja Bartua i kralja Aleksandra, kao i oni meci nađeni u Delažu Tada bi se sigurno znalo ko je pucao i u koga. Do tada ostaju samo nagađanja i pretpostavke.

U opštoj gužvi Luj Bartu je izašao iz auta i držao se za levu ruku u koju je bio pogođen. I atentator i Bartu su odvedeni u bolnicu. Luju Bartuu je prva pomoć ukazana još na licu mesta. Povez koji je trebao da zaustavi krvarenje bio je postavljen ispod, a ne iznad rane pa je u bolnici umro usled krvarenja. Volkov smatra da je ovo bio deo zavere i da je neko namerno pogrešno stavio povez. Ovde ima dosta nejasnih stvari zbog kojih istoričari pokreću mnogo kontraverzi.
Linčovanje atentatora takođe spada u veliku zagonetku, jer se smatra da je on jedini od četvorke koja je bila spremljena, znao prave nalogodavce, pa da je i ubijen da ne bi otkrivao identitete koje je poznavao. Kraljevo telo nije dato na obdukciju tako da se ne zna da li su on i Bartu bili ubijeni iz jednog pištolja ili više. Kalibri koji su pronađeni na licu mesta bili su različitog porekla. Kada bi se sve ove stvari povezale, zaista ostaje misterija i pitanje: ko je sve pucao u Marselju i na koga?

Zavera
Snimak atentata postoji. Tokom posete snimljen je na filmskoj traci. Operater, koji je snimio film drame, umro je pod misterioznim okolnostima 24 časa posle tragedije. Skoro se svi slažu u tome da je na snimku, koji je u jednom delu isečen, nalazi lice koje bi atentat moglo da poveže sa pravim nalogodavcem. To je verovatno lice koje je Bartuu dalo pogrešno prvu pomoć. Zbog toga je snimatelj i ubijen jer je on mogao da identifikuje to lice, zato je deo trake i uništen. Zaista, kada se pogleda film, može se zapaziti da nedostaje deo samog pucnja u kralja.
xxx
Luj Bartu i atentator preminuli su u bolnici uveče. Jedini koji je preživeo bio je general Žorž koji se hrabro isprsio da zaštiti kralja i dobio metak u grudi. On se posle 5 meseci oporavio. Kraljevo telo je preneto u prefekturu. čitav tim lekara je probao da ga vrati u život, čak su mu dali inekciju pravo u srce. Međutim, on je već bio mrtav. Zatim je, isto u Prefekturi, položen na jedan divan i bio je prekriven zastavom i cvećem. Tamo su mu građani odavali počast.
Veće od ustaške zavere
Ali nije ni sva štampa izveštavala isto. List Tajms je u broju od 13 i 14 februara 1936. godine ovako komentarisao prilike koje se tiču marseljskog atentata da se iza izvršenog zločina skriva nešto mnogo veće od čisto ustaške zavere, da opasno pokroviteljstvo prema hrvatskim teroristima nije ograničeno samo na Mađarsku i da druge tajne organizacije mogu biti povezane sa odvratnim ubistvom.
Povodom smrti kralja Jugoslavije, Aleksandra I Karađorđevića, iz celog sveta stizali su telegrami saučešća.
Reakcije na atentat
Nemačka dimna zavesa
Celokupna Jugoslovenska štampa prenela je ovu vest. Na svim naslovnim stranama bilo je krupnim slovima napisan amanet koji je kralj ostavio svome narodu čuvajte mi Jugoslaviju.
Ove navodne kraljeve reći preneo je javnosti budući predsednik vlade, Bogoljub Jevtić, koji je bio kraj Aleksandra dok je bio u samrtnom ropcu. Ova rečenica prvobitno se završavala …i prijateljstvo sa Francuskom, ali je naknadno skraćena kao preduga za trenutno usmrćenog suverena. Očigledna namera nove vlade je bila da se nastavi sa politikom pokojnog kralja koja je zagovarala integralno Jugoslovenstvo i centralizam. Koliko god da je narod bio tužan i u velikoj žalosti za svojim kraljem, ova ideja nije još dugo živela. čim su stigle prve vesti o istrazi i da je Keleman bio u ustaškoj organizaciji, kao i to da je u atantat umešana ustaška organizacija, istog momenta je izazvala provalu nezadovoljstva i napada na Italiju i Mađarsku kao glavne krivce, obzirom da su oni tolerisali i pomagali ustaški pokret. Vlada je organizovala velike demonstracije protiv Italije i Mađarske. Štampa je bila puna teških reći za Musolinija, tražila se odgovornost. Međutim do većih incidenata nije došlo sem razbijenih prozora na italijanskoj ambasadi. Meštrović se seća ovih prvih reakcija. čim je čuo za atentat on je otišao do Mačeka koji je tada robijao u Mitrovici.
Maček mu je rekao: Al ja mislim, da su tu stranski prsti… Kaj bi vraga ustaše same. Mussoliniju su Pavelić i njegove ustaše samo sredstvo, samo daska da dojde na naše.
Vlada je odmah održala sednicu na kojoj je rešeno da se Aleksandrov politički testament uzme kao osnov za sastavljanje regentstva. Javnost je već sutradan bila obaveštena da je novi kralj, naslednik Aleksandra, Petar II, a da će do njegovog punoletstva postojati namesništvo u sastavu: knez Pavle Karađorđević, brat od strica pokojnog kralja, Ivan Perović, ban savske banovine i dr Radenko Stanković, senator i ministar prosvete.
Ubrzo se u Francuskoj pojavila i jedna brošura Antija Robera Petija pod nazivom Kralj Aleksandar I od Jugoslavije kao žrtva masonske zavere gde je optužio francusko ministarstvo unutrašnjih poslova i francusku policiju da je učestvovala u scenariju ovog zločina. U ovoj brošuri bili su prozvani šefovi masonerije cele Evrope.
Većina savremenika smatrala je da su za atentat odgovorne Italija i Mađarska. Nemačku je retko ko spominjao. Francuska štampa nije u zvaničnim krugovima digla veiiku prašinu oko celog događaja, a posebno oko pitanja da li je Italija bila nalogodavac. Francuzi su smatrali da ubistvo kralja Aleksandra i Luja Bartua ne treba da se odrazi na francusko-italijanske odnose. Italijanska, kao i mađarska štampa su ove događaje komentarisali vrlo uzdržano i zauzimale su pomirljiv ton i sa Francuskom i sa Jugoslavijom. Nije želela veće incidente.
Međutim, sva svetska štampa ističe odgovornost Italije i Mađarske, odnosno njihovih vlada, u atentatu. U tome se ističe naročito nemačka štampa. To je uostalom, tvrde pristalice Volkova, i bio drugi deo plana Tevtonski mač koji je trebao da širi dezinformacije i protivitalijansku kampanju. Gering je doputovao u Beograd, na sahranu kralju sa jasnim ciljem da naglašenim prijateljstvom prema Jugoslaviji odvuče sve sumnje u vezi nemačkog učešća u atentatu. To je bila nemačka dimna zavesa.
GERINGOVO PISMO ŠPAJDELU OD
1. SEPTEMBRA 1934. GODINE

Poznata kleveta kaže
Marsejsku tragediju izazvala je velika loža pariškog Grand Orijent-a. Razlog tome bio je što je Grand Orient video u kralju Aleksandru I najveću prepreku u uspostavljanju odnosa sa sovjetskom Rusijom, iako je Beneš 1933. godine, a gospodin Barthou 1934. godine poslati u Beograd da pripreme teren za upoznavanje sa Rusima. Kako je kralj Aleksandar I kategorično odbijao tu saradnju, došao je u sukob sa Grand Orient-om. Velika loža ga je zbog toga osudila, a velike lože u Pragu i Varšavi su to znale.