Svedok je citave prošle nedelje, zahvaljujuci predsedniku Unije prognanih Bori Ugrinovicu, boravio na jugu Kosova i Metohije obilazeci podrucja Sirinicke i Sredacke župe.
Obe ove župe danas žive u kontrastima,okružene nasilnicki raspoloženim Albancima. Ove homogene srpske sredine opstanak na KIM vezuju za državu Srbiju.Izolovane od kosovskih institucija, izneverene obecanjima da ih Srbija nece zaboraviti, navodi ih na ogorcenje, ocaj, ali i prkos. Onaj gorštacki da, ipak, istraju do kraja.
Smeštene na obrancima Šar planine, retko su u današnje vreme dostupne. Kako stanovnici ovog dela juga Srbije kažu, osim putnika namernika a i njih je retko, niko ih ne obilazi. „Svedok“ je, vele sa tugom, jedan od retkih srpskih medija koji ih je posetio.
Obe ove župe, Sirinicka sa Štrpcem i Sredacka sa Sredskom, prestavljaju celinu sa dubokim istoriskim tragovima i bogatim nasledem.
Istorijski izvori kazuju da je ovako živopisan kraj, zdrav i povoljan za život, pored Prizrenskog polja i ravnog Kosova, jedan je od najranije nastanjenih krajeva slovenskim življem.
Prvi pomen o Sirinickoj župi datira iz 13 veka. Župa Sirinic pod ovim imenom pominje se u povelji Hilandarskom pirgu iz 1331. godine, kojom car Dušan daruje planinu Mlecni iznad Sirinica. U turskom popisu iz 1445. godine pominju se gotovo sva današnja naselja u ovoj šarplaninskoj župi.
Prvi pomen o Sredackoj župi nalazimo u pisanim dokumentima iz 13 veka, kao i u Hrisovuljama kralja Milutina i cara Dušana.
S obzirom na geografski položaj ovih terena, sa prosecnom visinom od 2600 metara nadmorske visine i izuzetno pogodnim padinama, vrhovi Šar planine svrstavaju se medu najvrednije turisticke lokalitete u Srbiji i ovom delu Evrope. Zato su, kažu stanovnici ovog dela juga KIM, ovi tereni i te kako interesantni za albansku populaciju i njihove prijatelje iz Amerike i Evrope.
Ne cudi i što pripadnici medunarodnih snaga na KIM svih ovih godina pokazuju snagu i volju za povratkom na ove terene samo za Albance. Dok su za Srbe, koji žele da se vrate, uslovi i dalje nepovoljni – tvrde stanovnici Sirinicke i Sredacke župe.
Iako je manjih nesuglasica bilo, posebno od dolaska medunarodne misije, Srbi i muslimani ovih krajeva do danas su ocuvali trpeljivost i secanje na zajednicko poreklo. Ni jedni ni drugi nisu dozvoljavali, kako kažu, da se na prostore ovih župa naseljavaju tudinci.
Od dolaska medunarodne misije na KIM, stanje se promenilo. Lokalni Albanci i oni sa strane, razlicitim metodama, kupovinom nepokretnosti, uzurpacijom zemlje i falsifikovanjem katastarske dokumentacije, prosto su preplavili ovaj kraj preteci da ga potpuno albanizuju.
I dok se Albanci iz dana u dan doseljavaju na ove prostore i grade velelepne vile, otimajuci od netaknute prirode srpsku zemlju, dotle Srbe evo punih sedam godina guraju i drže u getu. Vec sedmu godinu u kolektivnom centru LAHOR na Brezovici žive gotovo od svih zaboravljeni prognani Srbi pretežno iz susednih opština Prizren i Uroševac.
Kako za „Svedok“ kaže Boro Ugrinovic, presednik udruženja Unije prognanih s KIM, ovde se teško živi:
– Pored stanovnika koji nisu hteli da odu i ako su trpeli i dan danas trpe strašne pritiske, na prostoru Sirinicke i Sredacke župe danas živi veliki broj izbeglih Srba. Vecina sa ovih visina pogledom u dolinu gleda na svoja imanja.
Vecina je ostala na Brezovici, u kampu, jer su racunali da ce im medunarodne snage pomoci da se brzo vrate na svoja imanja.
– Sedma godina sam ovde – prica Milan Pešic. – U mom selu kraj Uroševca imam sedam hektara prvoklasne zemlje, mogao sam da hranim 3o duša bez problema, imam i šumu, da ne govorim o kuci i okucnici.Sve su to danas uzurpirali Albanci, ponašaju se kao da je njihovo. Kucu u Uroševcu su mi spalili. S obzirom na to da ovamo niko ne dolazi, nisam imao kome da se žalim.
Pešic kaže da niko od porodica u Lahoru ne razmišlja o povratku, iskidali bi nas – tvrdi on. Problema je bilo kad su tu bili naša policija i vojska, a kamo li danas kad nema ko da štiti.
Srbima je na KIM sve zabranjeno, sloboda kretanja im je potpuno ogranicena, pravo na život potpuno ugroženo. Takode i pravo na rad. Za sada im je ostavljena mogucnost da preživljavaju.
Srpska sela u okolini Uroševca i Prizrena su naselili dodoši iz Albanije. I to, kažu, oni koji su pocinili niz zlocina.
– Nakon 50 godina života proteran sam iz rodne kuce bez igde icega – kaže Jugoslav Milenkovic iz Uroševca.- Sve su mi spalili porušili i opljackali. Ja se još nadam povratku, cekam taj dan.
Sve stanovnike Lahora posebno iritiraju price o navodnom povratku, o brojnim sagradenim kucama, koje niko od njih nije video, a ako su i izgradene, još su prazne.Pravi vlasnici sumnjaju da ce se ikad u njih useliti. Krunislav Petkovic iz Prizrena kaže da su se iz izbeglištva vratila njegova cerka i zet sa decom i da danas žive u Štrpcu.
– Oni su, dakle, povratnici kojima niko nije ništa pomogao – tvrdi Krunislav.- Jednu ciglu im nisu dali, a pricaju o povratku i Albanci i predstavnici medunarodne zajednice.
Slicna situacija je i u Sredackoj župi, koju od Sirinicke odvajaju visoke i nepristupacne Šar planina, Prevalac i Ošljak, odsekle su je od svih važnih puteva. Pa ipak na ovoj relativno maloj teritoriji, koja zahvata 25 kvadratnih kilometara, smešteno je 14 sela i zaselaka.
– Ono što je ucinjeno familiji Sovtic granici se s kriminalom bez presedana na pocetku 21 veka – kaže za „Svedok“ Aleksandar Sovtic, koji danas živi u zaseoku Milacici. – Naše imanje u Trepetnici su zauzeli Albanci, oni su ga ogradili, rec je o blizu pet hektara zemlje. Pokušao sam sve i preko suda i UNMIK, ali nema vajde. Tvrde da su imanje kupili. Ko im je prodao ja ne znam.Ja dao nisam nikakvo ovlašcenje a ni ugovore.
Aleksandar pokazuje ovlašcenja koja su falsifikovana. Rec je o ovlašcenjima koja su dala njegova braca odavno – mrtva!
U selu Srecka na imanju Sovtica se grade ogromni objekti. Sve to predstavnici medunarodne zajednice mirno posmatraju. Vecina Srba tvrdi da postoji sprega Albanaca i prestavnika medunarodne zajednice. Falsifikuju dokumenta kojima se otima imovina od Srba.
U selu Mušnjikovu danas živi oko 80 Srba. Nakon pocetne euforije albanizovanih muslimana nad svojim komšijama, stanje se donekle normalizovalo. Nema više bombi, psovki i mrkih pogleda. Cini se da se svi trude da taj period bezumlja zaborave, ali Srbi i dalje žive u strahu.
Veselin Todorovic, Vladica i Nikola Ugrinovic kažu da su prepušteni sami sebi i Bogu. Sedam godina nisu otišli do Prizrena da obidu svoje kuce i ako je grad na dohvat ruke. Nadaju se da ce se Srbija izboriti da se oni vrate na svoje.
– Za razliku od 1999. godine stanje se malo popravilo – kaže Nikola Ugrinovic. – Sa komšijama Slbancima se ne mešamo, ali se bar javljamo jedni drugima kad se sretnemo. Ja pamtim i prošli rat, ali ovo nisam doživeo. I ono je bila okupacija pa sam mogao da idem u Prizren da trgujem, ovo danas nema nigde. Više ne znam kako Prizren izgleda. Kuca mi je tamo.Žena mi je išla, umalo je nisu ubili i od tad više i ne pomišljamo na takav rizik.
Mile Sovtic, iz zaseoka Milacici, nekoliko je godina kao raseljeno lice proveo u kolektivnom centru u opštini Štrpce. Vratio se u rodno mesto, uz obecanje da ce mu biti izgraden novi objekat. On, medutim, ne krije ogorcenje zbog izneverenih obecanja i loše obavljenih gradevinskih radova.
– Ovo što su mi prestavnici medunarodne zajednice izgradili nema veze sa izgradnjom – tvrdi Mile. – Ovakav fušar nema nigde. Nije slucaj samo sa mnom, ljudi nece da pricaju. Gledate novu kucu, a jedan kamen da izvucem ode sve. Pokazuju racune da moja kuca vredi 35 hiljada evra. Ja sam izvodacu radova rekao da ova zgrada ne vredi ni 5.000 evra.
Kako tvrdi Mile Sovtic, strane agencije koje grade na KIM potkradaju UN, od materijala za jednu kucu prave pet, ostalo dele.
Albansko rukovostvo sve cini na cepanju homogenih srpskih sredina. Najociglednije se to vidi na potezu prevoja Prevalac do sela Recane. Na tom prostoru nicu novi objekti Albanaca i ako je rec o zašticenom nacionalnom prirodnom ambijentu.
Treba naglasiti da su gotovo svi zaseoci u Sredackoj župi gotovo opusteli. Osim privida da se nešto radi, drugo se ništa ne dogada. Kako rece za „Svedok“ Sokol Ðordevic, kordinator prizrenskog okruga za izgradnju, u pitanju su price kojima se ubiraju politicki poeni.
– Do pre godinu dana naš Kordinacioni centar je vodio evidenciju o izgradnji kuca. Danas to nije slucaj. Povratnici se pozivaju sami da dodu u agenciju poput ASB ili UNDP, pritom oni potpisuju štetne ugovore. Apelujem na ljude da prvo procitaju ugovore. Jer tamo mora da pišu i uslovi oko povratka, a postoje ugovori u kojima piše da ce oni koji su potpisali ugovor sami bez svoih porodica živeti u tim kucama – tvrdi Ðordevic.- Na KIM treba masovni, a ne individualni povratak. Za sada se vracaju stari, povratak mladih nije zabeležen. Tvrdim da vlada KIM želi da nas protera a ne vrati na KIM.
Mnogo je dokaza o prljavim radnjama prestavnika medunarodne zajednice na KIM, sve se cini da se Ujedinjenim nacijama dostave spiskovi koji pokazuju da se Srbi vracaju na KIM, što nije tacno – tvrdi Miodrag Lazic, kordinator za povratak u opštini Prizren.
– Starci koji su vec ovde na KIM dobijaju 40 evra pod uslovom da se prijave da su povratnici, kako bi se posle tim papirom mahalo da je rec o povratnicima. Masovni povratak ne odgovara ni UNMIKU, ni kosovskoj vladi.
U selu Drajcicu „Svedok“ je obišao Tomislava Tomica koji kaže da je tu nekada živelo blizu 6oo Srba i cetrdesetak muslimana. Danas u Drajcicu živi tek nešto više od 3o starijih Srba. I Tomislav optužuje organizacije koje grade po KIM.
– Deset puta su dolazili da me pitaju da li sam ja Tomislav Tomic.Došao sam do zakljucka da nece ništa da naprave zato što nisam nikad napustio ovaj prostor. Ove belosvecke agencije prave kuce Srbima koji se nikad na KIM nece vratiti. Takvih kuca danas ima u Sreckoj koliko hocete. Vecina tih kuca bice prodato.
Mora se priznati da je podrucje Sredacke župe izloženo na prodaju. Reklo bi se da Srbi sve prodaju, a Albanci sve kupuju. Ništa bolje nije ni na obodima Sirinicke župe.
