U varoši koja se zvala Kafa, u Egiptu, neke godine devetog veka, čovek je čuvao koze dok se hrane. I kad god bi se nahranile brsteći jednu granu, na jednom mestu, bivale su vidno vesele. čovek je tu pojavu uočio i sam probao sitne plodove sa dotične grane. I on je živnuo a kad je čudesna zrnca i prokuvao, poradovao se da je besplatno došao do čaja, za čaj je čuo.
Nikad nije saznao šta su on i njegove koze učinili za čovečanstvo. Tad nije bilo interneta pa je potrajalo dok su njegova priča i zrnca stigli do Engleske gde se to čudo još dugo pilo kao nova vrsta čaja koji diže, smiruje, budi… Stvar se, normalno, dalje razvijala i širila, dotle da se bez kafe ne može ni da ćuti, kamoli razgovara.Ništa i niko ne može bez kafe. Ništa se od devetog veka na planeti Zemlji nije dogodilo a da nije bilo „uz kafu“. Uz kafu su počinjali i završavali se ratovi, radjale se prve i druge ljubavi, sklapali veliki biznisi, pisale poučne knjige… „Svrati na kafu“ nezamenjiva je prevodivost najšireg spektra, od poziva koji dvosmerno podrazumeva švaleraciju, do šifre koja obavezuje na po kilo rakije.
Kafa je, iako izgleda tako obično, uistinu fenomen. I kao biljka, i kao biznis, i kao napitak, i kao svekoliki ritual. Zapanjujući razvoj i dobrog i lošeg na planeti nije ugrozio prvo mesto nafte, po ukupnom obrtu, ili, kako to učeni ljudi kažu, finansijskom volumenu, ali ni drugo mesto na kojem nisu ni oružje, ni cigarete, ni kompjuteri, nego – kafa. I to suvereno, sa oko 50 milijardi dolara.
Naravno, u celoj toj kofeinskoj priči, naša ni tu nije bez samo našeg mirisa. I to ne samo zbog one višegodišnje epizode osamdesetih, kada smo, u velikoj Jugoslaviji, uredno pili Divku, pa surogat od 40 posto i kada ste sa kilogramom pravog „Minasa“ promuvanog iz Soluna mogli sebi da kupite dvomesečno primirje sa taštom. Kafa će se tek pridružiti nevidjenom jugo-cirkusu (izvinjenje pravim cirkusima), do danas kad ni TV-serije tipa „Žena sa mirisom kafe“ nisu slučajno popularne.
Pre neki dan gledamo u papir „Izveštaj o izvršenoj analizi“ sa pečatom Centra za ispitivanje namirnica Republike Srbije. Ispitivan je uzorak sirove kafe uvezene iz Brazila.Nije lepo a za priču ni važno da pominjemo imena uvoznika, ali, tu piše: plesnivih zrna komada četiri, nagriženih 58, crnih jedan, polucrnih četiri, insektom oštećenih 6,5, polomljenih osam, srednjih kamenova devet, klasa – pet! Overeno, dozvoljeno za prženje i prodaju. Uzorak je, inače, težio 300 grama, što je oko 1000 zrna. Da je pronadjen i ćumur za roštilj, takodje bi bilo odobreno, samo bi to onda bila šesta klasa.
– Kad me ljudi zamole da napravimo poredjenje maloprodajnih cena kafe u našim radnjama i onim u Zapadnoj Evropi, imam problem da im objasnim da je to nemoguće – kaže nam Dragan Erić, vlasnik IDT GLOBAL SISTEM-a i zaštićene, poznate kafe „Intermeco“ (nije reklama ali u njoj nema prženog šljunka) – Nemoguće je jer se uporedjuju iste ili slične stvari a razlika u kvalitetu kafa kod nas i u Švedskoj, na primer, tolika je da se to ne može uporedjivati. Pri tome ne mislim samo na prevare i slabu kontroli pri uvozu, nego i na dalji proizvodni proces, na asortiman, na neiskustvo i neznanje i u mojoj branši, ali i na neznanje i vrlo niske kriterijume kod naših konzumenata kafe kod kojih i dalje dominira ono – samo nek je crna.
To „samo nek je crna“ za logičnu posledicu ima da pijemo ubedljivo najjeftiniju kafu tamo gde su neka uporedjivanja, ipak, moguća. Kod nas košta 3,5 evra po kilogramu, u Hrvatskoj 10, U Bosni osam, u Makedoniji sedam… Drugim rečima, to znači da je kod nas veoma teško prodati kvalitetnije vrste kafa, naravno, ne samo zbog naviknutog pristajanja na „samo nek je crna „, nego i zbog standarda. I taj deo fenomena kafe u našem slučaju ima poreklo.
S nasilnim krajem reforme Anta Markovića i početkom kraja do tada izgledne drzave, piramide i beda naterala je ljude da se snalaze kako ko zna i ume. Jedan od načina, sve do nedavno, bio je otvarati minijaturne pržionice kafe. Sirova kafa stizala je u džakčićima, ko zna kakva i odakle, pržila se u polovnim „mašinama“, sipala u obične kesice i prodavala. Takvih pržionica bilo je do 1998. godine preko 3,5 hiljada.
I kako već rekosmo koje se pare u svetu obrću na kafi, nameće se pitanje kako u toj džungli trgovanja kod nas organizovani kiminal nije zahvatio i taj artikal, kao što se dogodilo sa cigaretama, naftom, pićima, drogom, oružjem… Nije, valjda, da se mafijaši nisu setili, da im je pomaklo?
– Naravno da nije, ali, ima tu jedna bitna specifičnost kod kafe – kaže Erić – Zbog mnogo faktora, izmedju ostalog i koliko je rodna godina u Južnoj i Srednjoj Americi, u Indiji, u Aziji, gde se kafa uzgaja, cena sirove kafe se veoma ccesto i drastično menja a tako nešto je neprivlačno i rizično za organizovani kriminal.Ali, zato je država radila nešto drugo.Kafa je l996. godine bila prvi uvozni proizvod za koji su se carina i akciza morale da plate na samoj granici. Za kamion robe vredne 100 hiljada naplaćivalo se dodatnih 150 hiljada.
Oni koji su u posao sa kafom ušli ozbiljnije i ambicioznije, osnovali su svoja udruženja, da se brane i uvedu malo reda. Neko novo vreme, ipak, dolazi, tržište čini svoje, jači se ukrupnjuju i sada je oko 1000 malih i srednjih pržionica.GRAND KAFA je prva po prometu, DON KAFE drugi a INTERMECO treći, ali i prvi u nečem drugom – specijalitetnim kafama. Dragan Erić je i predsednik asocijacije za specijalitetne kafe.
– Postepeno, sporo, ali se i kod nas probijaju razne vrste espresa, filter i aromatizovanih kafa – kaže Erić – Ako pravimo poredjenje sa mesom, instant, odnosno nes kafa vam je pašteta, tradicionalna, turska kafa kako je mi zovemo su rebarca a specijalitetne kafe su biftek. Kafa ne raste ni u Italiji a Italijani se obogatiše tako što uvoze pet puta više kafe nego što je popiju. Ostalo prerade, pakuju, izvoze… To prati industrija i opreme i aparata za kafu, pa ambalaža… Kod nas u ovom trenutku oko 10 hiljada ljudi radi direktno na poslovima vezanih za kafu. Zašto i naša država ne bi stvorila mehanizam da stimuliše proizvodnju i izvoiz kafe kakva se traži u svetu, da radimo ono što i Italijani a sve uspešnije i Slovenci, pa i Hrvati.
U jednom kafeu u Torontu stoji krupno ispisano: Za običnu kafu potrebna je džezva, za espreso civilizacija! Da li taj kanadski, ako je kanadski, kafedžija preteruje, ko će znati. Ne zna bogati svet šta više da izmišlja, pa pije kafe koje mirišu na limun, bananu, pepermint, pa kafu bez kofeina. Kao kad bi pušio cigaru bez nikotina ili pio vinjak koji ne vata. Kod nas, sve miriše da će nam „džezvuše“ još dugo i najjače mirisati.
Iako mislimo da smo kafopije, samo u nekoliko zemalja Evrope kafe se pije manje nego u Srbiji i Crnoj Gori.Trošimo, u proseku, tri kilograma kafe godišnje po glavi, Švedjani i Danci popiju po 10. Godišnje potrebe naše zemlje su 35 hiljada tona sirove kafe, što košta više od 30 miliona dolara. Izvoz je u odnosu na to simboličan i odnosi se samo na prve korake „Intermeca“ koji stiže na englesko i američko tržište. Naravno, reč je o isključivo specijalitetnim kafama.IDT GLOBAL je naša jedina privatna kompanija koja ima sasvim zaokruženu produkciju kafe. Ima svoje plantaže u Brazilu, mada, zbog asortimana, kupuje sirovu kafu i u drugim zemljama, prženje i proizvodnju u svojim pogonima, po svojim recepturama, ambalaža je takodje domaća a „Intermeco“ je i jedini domaći „brend“ koji je u Ženevi zaštićen po važećim medjunarodnim pravilima. IDT uvozi i plasira i razne aparate za kafu, zapošljava 250 radnika, prosečne plate 400 evra.
Nedavno je 40 odsto firme DON KAFE kupio izrćlski ELIT. Priča se da će i GRAND uskoro u medjunarodne ortakluke. Ljudi iz ove branše kažu da su veoma jake i skupe reklamne kampanje ovih kafa deo mehanizma koji povećanom prodajom sa ovom cenom ni izdaleka ne mogu da povrate uložene pare ali mogu i povećavaju cenu firme pri prodaji. Tako je onih 40 odsto DON-a moglo da dostigne cifru od 17 miliona dolara.
Naravno, nema ni govora o naivnosti stranih partnera i kupaca.Cilj je da se u sistemu prodaje obezbedi trajno povoljnije mesto u odnosu na druge, male, pa će tom vrstom monopola biti višestruko povraćeno ono što se, u startu, naizgled razbacuje.Mali proizvodjači kafe ne kriju strah da će, ako se i GRAND proda, za njih uslediti prava drama. Što se tiče „Intermeca“, Dragan Erić kaže da svoj brend nema nameru da „udružuje“ ni sa kim.Kada je ponudu te vrste od strane „Elita“ odbio, dobio je od izrćlskih kolega odgovor: Upotrebićemo sva dozvoljena sredstva da vas uništimo!
Mašinski inženjer Dragan Erić sasvim ozbiljno nam kaže da je to doživeo kao komplimet za sebe i svoju firmu. U svetu se, kaže još, takve stvari i tretiraju kao kompliment. Eto šta je sve moderan biznis.
