čelnici koalicije koja na predstojećim parlamentarnim izborima nastupa pod sloganom „Evropska Srbija”, ovih dana su upoznali javnost sa svojim imovinskim kartama. Za njihovim primerom su se zatim poveli predsednik LDP-a čedomir Jovanović i potpredsednik SRS-a Dragan Todorović. Inicijativu za medijsku prezentaciju imovinskih karata pokrenuo je predsednik G17 plus ministar Mlađan Dinkić.
Ne ulazeći u verodostojnost prezentovanih podataka, činjenica da se ovim pitanjem bave sami funkcioneri predstavlja zloupotrebu borbe protiv korupcije u predizborne svrhe i suštinski je obmanjivanje, a ne informisanje javnosti. Tim pitanjem se, naime, u razvijenim demokratijama bave institucije u čiju nadležnost spadaju imovinske karte, a ne sami funkcioneri koji bi trebalo da budu predmet kontrole.
U Srbiji je za vođenje imovinskih kartona nadležan Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa. Odbor je osnovan Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija aprila 2004, a konstituisan januara 2005. Međutim,već početkom 2006. Ministarstvo pravde je pripremilo nacrt zakona o agenciji za borbu protiv korupcije kojim je predviđeno ukidanje pomenutog odbora, dok je tadašnji ministar Stojković javno iznosio ocene da ova institucija ne radi dobro. Septembra 2006. odbor je dostavio vladi svoje predloge za izmene i dopune Zakona o sprečavanju sukoba interesa koje bi im omogućile efikasniji rad, ali vlada na ovaj predlog nije odgovorila.
Juna 2007. javnost je imala priliku da se uveri da u delu zakona koji reguliše podnošenje podataka za imovinske karte postoje ozbiljni nedostaci: Božidar đelić je izbegao da pomene akcije koje de fakto poseduje u Meridijan banci, izgovarajući se da ga propisi obavezuju da prijavi samo imovinu koja se vodi na njegovo ime, ali ne i onu koju poseduju njegove firme. A kako zakon pod povezanim licima podrazumeva i strine i zaove, ali ne i pravna lica sa vlasničkim udelom funkcionera, Republički odbor je protiv gospodina đelića obustavio postupak. Međutim, na istoj sednici, odbor je doneo pravni stav da funkcioneri u svoje imovinske karte, osim podataka o pravnom licu u kom imaju akcije, ubuduće moraju navesti i svoja imovinska ili upravljačka prava s obrazloženjem da se ovi podaci ne podnose samo zbog praćenja stanja imovine pre i posle vršenja javne funkcije već i radi identifikovanja povezanih lica.
Nekoliko meseci kasnije, Ministarstvo pravde je pripremilo novi nacrt zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, koji ponovo predviđa ukidanje Republičkog odbora.
Pre osam godina, DOS je uoči dolaska na vlast ponudio građanima ugovor kojim se obavezao na izgradnju institucija demokratske države. Danas, umesto da instituciji nadležnoj za imovinske karte podnesu valjan izveštaj, funkcioneri koji godinama otežavaju rad Republičkog odbora sazivaju novinare kući na kafu, i pokazuju kako su im stanovi skromni, a žene ljubazne. Pritom je ministar, kome fali jedna soba da bi razvio svoj muzički talenat, u proteklih sedam godina raspolagao praktično celokupnim finansijama države, a da skupština nije usvojila nijedan završni račun budžeta niti građani imaju verodostojne informacije kako su u tom periodu trošene javne finansije; iako je Zakon o državnoj revizorskoj instituciji usvojen još novembra 2005. ona do danas nije počela sa radom, pa je Srbija još uvek jedina evropska zemlja koja nema eksternu reviziju javnih finansija.
Onda građanin izađe na ulicu i vidi basnoslovno skupe predizborne kampanje, mitinge na koje se stranački aktivisti dovoze autobusima iz cele Srbije, događanja naroda za koja se đaci puštaju sa časova, tabloidne reportaže sa džet-set prijema na kojima ministri i njihove supruge nose večernju toaletu skuplju od prijavljene imovine.
Sutra će političke partije podneti izveštaje o finansiranju tako što će lideri provesti novinare kroz skromne stranačke prostorije, upoznati ih sa ljubaznim sekretaricama i pokazati filadendron koji tu stoji još od Koalicije „Zajedno”, telefonski aparat preko kog su branili univerzitet od Šešeljevog zakona, stari dobri „pentijum 1” sa kog su probijali medijsku blokadu.
Ove 2008. godine mediji za čiju nezavisnost smo se borili, umesto da prate uspostavljanje i rad institucija, vode abrove po ministarskim stanovima. Ugovor sa građanima iz 2000. godine nije ispoštovan, funkcioneri odbijaju da polože račune za svoj osmogodišnji rad, a nude nam novi ugovor za put ka evropskoj Srbiji. Ko će pristati da ga potpiše?
