Током Првог светског рата и пре тога балканских ратова, постојало је формацијско звање у српској војсци „ратни сликар”. Ратни сликари уједно су били и фотографи, које је по штабовима распоређивао Обавештајни одсек, чији је шеф био потпуковник Драгутин Димитријевић Апис. Били су у обавези да снимају војне операције и да их предају команди која је вршила одабир. При штабовима и јединицама снимали су ратни сликари Васа Ешкићевић, Драгољуб Павловић, Малиша Глишић, Владимир Бецић, Драгомир Глишић, Бранко Јевтовић. Поред ових фотографа сусрешћемо и име Ристе Марјановића, који је званично био дописник „Њујорк хералда” и „Илустрасиона” из Париза који је током Великог рата често величао победе српске војске али и храброст српског народа.
Извиђач српске војске Драгутин Матић – Око соколово, слика рађена према фотографији, аутор Самсон Чернов
Међу сликарима и фотографима сусрешћемо име једног Руса, Самсона Чернова, који је направио можда највише фотографских докумената из ратова од 1912. до 1918. године и не само то, већ и неколико документарних филмова и велики број уметничких слика.
Самсон Чернов
Самсон Чернов, кога помало и заборављамо, био је бољи представник Срба у свету него многи званичници, својим изложбама, предавањима, фотографском, уметничком и филмском активношћу, објективно је извештавао свет о догађајима у Србији и на Балкану. Био је руски Јеврејин, који је према подацима српске обавештајне службе, у Русији имао супругу и троје деце. У Србију је дошао као фотограф руских листова „Ново време” и „Руско слово”, а касније је постао дописник и француског „Илустрасиона”(L’Illustration). Рођен је највероватније око 1887. године, а са 17 година приступио је војсци као добровољац у Руско-јапанском рату.
На Балкан је стигао 1912. године, да би извештавао о Првом балканском рату. Није ни стигао да оде из Србије, а почео је и Други балкански рат. Снимао је велике напоре српске војске, патње народа и последице бугарских злочина над војском и цивилима. Поред тога, у Скопљу је снимао и прве српске аероплане. У Другом балканском рату је осим фотографија снимио и ратни филм „Битка на Брегалници”. Од око 400-500 фотографија из балканских ратова, Самсон Чернов је сложио причу коју је показао јавности. У августу 1913. године организовао је изложбу у Београду у Официрском дому (данашњи СКЦ), а фотографије су потом видели и Лондон и Париз, где је држао и предавања о Србији и њеној херојској борби. Управо су те изложбе Самсона Чернова стварале нову слику о Србији и јачале симпатије према земљи којој је била потребна подршка.
Српски војник на Калемегдану у очекивању напада Аустијанаца, 1914.
У пролеће 1914. године, у Петрограду, у тада веома угледном хотелу Асторија, Чернов је поред фотографија изложио и велика уља на платну за које је мотиве користио са својих фотографија. Непосредно после атентата у Сарајеву, Самсон Чернов се поново нашао у Србији као дописник. Чернов се нашао на првој линији фронта, пратио је трупе, снимао разарања, без разлике фотографисао и обичне војнике и самог краља Петра I Карађорђевића на првој линији фронта.
Краљ Петар на бојишту код Даросаве, 1914.
Исте године у септембру, Врховна команда српске војске прикључила је овог необично пожртвованог фотографа и сликара филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа Касина. Они снимају догађаје на фронту према Сави, разарања Београда, прелазак српске војске преко Саве, дејства у Срему, разрушени Шабац… Ни после слома 1915. године и повлачења према Албанији Самсон Чернов није отишао из Србије. Са војском и народом и он је прешао албанску голготу, а на том мученичком путу направио је најпотресније фотографије изгладнелих војника, снежне бескрајне белине која се са муком и последњим снагама савлађује.
Пешице од Грамаде до Албаније, 1915.
На Крфу је Никола Пашић, председник српске владе, одлучио да Самсона Чернова пошаље у Европу како би приказао патње српске војске и народа. Чернов је већ у јуну 1916. године у Галерији Краљевског института у Лондону отворио изложбу акварела и фотографија са мотивима из српских ратова од 1912. до 1915. године.
Мужеви на фронту, а жене у позадини
Изложбу је отворио велики кнез Михаил Романов, стриц цара Николаја II. Чернов је том приликом више од сат и по говорио о патњама и борбама српског народа, испред шест стотина званица. Ова изложба потрајала је до августа и забележено је да је посета била изузетна и да је албум са двадесетак фотографија штампаних као разгледнице, а који је био уједно и каталог изложбе, морао да се доштампа у још једном тиражу. После ове изложбе Чернов се вратио на Крф и ту је пожелео да пређе у православље, окумивши се са српским министром војним, генералом Божидаром Терзићем, и узевши крштено име Александар, по српском регенту.
После Октобарске револуције, Самсон Чернов, као присталица „белих” није више могао да се врати кући, остао је без домовине те је примио француско држављанство. Пред сам крај рата, Никола Пашић шаље Чернова у Америку и он у марту 1918. године излаже фотографије и аквареле у Њујорку и поново држи потресна предавања.
Границе издржљивости, платно
Колико је његова активност оставила утисак на Американце говори и податак да је “Њујорк тајмс“ 17. марта 1918. године објавио са њим интервју на читавој страни у коме Чернов више говори о напаћеном српском народу и старом краљу Петру I него што говори о себи. По повратку из САД, Чернов поново у Паризу 1919. године држи серију предавања о Србима и њиховој борби, некако баш у време припрема за мировну конференцију. После ове серије предавања, поново гостује у САД, где на једном пропутовању упознаје младу глумицу са којом ступа у брак. Од 1920. њих двоје живе у Бијарицу где су купили кућу, али не задуго. Самсон Чернов умро је 1929. године.
Самсон Чернов је аутор и једне од најславнијих фотографија из Првог светског рата. То је портрет извиђача, познатији као „Око соколово”, који приказује српског војника-извиђача Драгутина Матића. Занимљиво је да сам Драгутин Матић није знао за постојање ове фотографије која је обишла свет и која је објављена у многим листовима. Тек пола века касније он је први пут видео себе на фотографији и чуо име фотграфа који га је прославио.
Сузана Спасић
Извор: Авант Арт магазин
