Kad je knjaz Miloš Obrenović poslao emisara u Užice da sprovodi njegovu politiku i autoritet, ovaj ga je pitao koga da izabere za predsednika opštine.
Koga prvog sretneš – uzmi njega, jer su svi dobri političari i dobri uopšte.
E, tako i ja mogu da kažem iz ličnog iskustva da sam kao najbolje ljude sreo iz okoline Valjeva i Užica. Barem ja, a kako će drugi da kažu i kako su doživeli, to je opet nešto drugo.
Ako uzmemo za primer Milenka hadži Milosavčevića, videćemo da nisam daleko od onoga što rekoh.
Milenko ti je mladić od oko 80 godina. Dakle, poodavno se rodio u Sevojnu kod Užica grada. Otac Miloš zemljoradnik, a majka Grozda domaćica. Ima Milenko dva brata i jednu sestru. Sada usnuli u Gospodu.
Milenko završava u Beogradu VEKŠ, tj. Višu ekonomsku školu, dakle prvi stepen fakulteta i vraća se u svoje Užice gde radi u opštini.
Odslužio je vojni rok u Prizrenu i onda ga životni put vodi u Brizbejn kod strica Miladina.
Nakon kratkog vremena Milenko odseljava za Sidnej, gde se i sad nalazi.
Spomenik stricu
Zapošljava se Milenko u Vojnoj bolnici u Sidneju, Konkord predgrađe. Danas se ta bolnica zove Konkord hospital. Tu Milenko radi preko 25 godina i odlazi u staračku, ali i zasluženu penziju. Tom prilikom dobija Medalju, kao poklon pri ispraćaju.
Milenko počesto odlazi kod strica Miladina u Brizbejn u goste. Svakako da mu je bio na opelu i sahrani. Stric Miladin je umro 1982. u Brizbejnu. (Dolazi pop kod prijatelja, a ovaj ima automehaničrsku radnju. Ide Ciganin automehaničar i veli popu: „Zdravo, kolega“. Pita ga pop: „Od kuda smo ti i ja kolege? Veli mu Cigo: „Ja radim opela – marka automobila, a ti radiš opeeela – sahrane“).
Posle je Milenko svom usnulom stricu podigao i nadgrobni spomenik i sve što je trebalo. Bog da ga za to nagradi. Tako da Milenko kao pobožan čovek odlazi u Jerusalim i s pravom nosi titulu hadžija, tj. onaj koji se poklonio. (U ovom slučaju najsvetijim mestima hrišćanstva, mestima vezanim za sve najvažnije u Hristovom životu na Zemlji).
Od 1975. godine Milenko živi na istoj adresi, nedaleko od bolnice u kojoj je zaradio penziju , i sad tu provodi staračke i penzionerske dane. Vremenom je Milenko kupio i stan kod Liverpula te se lakše živi tako, a Poreska uprava sve nadgleda i sve ide kako i treba – Bogu Božije, caru carevo.
Voli knjige i Rusiju
Milenko dosta čita. Možda više nego i jedan koga poznajem u Australiji. Nekad je primao iz Patrijaršije „Pravoslavlje“, „Misionar“ i „Svetosavsko zvonce“. Ovde čita sve listove koji izlaze u Australiji, svakako srpske listove. A ima dosta knjiga koje je pročitao i podelio.
Jedne prilike, pre petnaestak godina, uzeh ga sa ostalima te se poklonismo manastiru Pokrova Presvete Bogorodice u Talongu. Bio je Milenko i u našem Novom Kaleniću, tj. manastiru kod Kanbere.
Odlazio je i u manastir Hilandar. U Hilandaru je vrlo lepo primljen i iguman mu je nudio monaški život u manastiru, ali se Milenko zahvalio rekavši:
– Ne, Oče, više volim civilni život nego monaški.
Odlazio je Milenko i u Rusiju. Pun je priče o Rusiji, svetinjama, Borodinskoj bitki i drugom. Seća se spomenika Kutuzovu i drugog. Dva puta je bio u Rusiji kao turista i poklonik svetinjama Rusije.
Kad smo vec kod Borodina, da kažemo i ovo. Napoleonova vojska je napala Rusiju 1812. Vojske su se jednom sudarile na Borodinu. Istorija kaže da je poginulo oko 110.000 – sto deset hiljada vojnika, oko 50 hiljada Rusa i oko 60 hiljada Francuza. I Rusi i Francuzi su potraživali da su pobedili. Bilo kako bilo. Više je koštalo snimanje filma o toj bici nego li sama bitka, kažu ljudi.
Red i poredak
Milenko počesto odlazi u Srbiju. Možda u proseku svake tri godine. Ima tamo sinovce, te im često pošalje pomoć, a o Vaskrsu i Božiću obavezno po 500 dolara, na čemu su mu sinovci zahvalni do neba, kako se sami izražavaju. I ja se ponekad čujem sa sinovcem mu Miloradom, koji je fini gospodin, pravi onaj mudri Ero, a svi su Ere mudri, kako nam veli i knjaz.
Naš junak iz ove priče Milenko odrekao se miraza materinog i očevine. Sve je velikodušno poklonio svojima. Pre nekoliko godina smo Milenko i ja dobro razgovarali o svemu, pa i o njegovim planovima za dalje. Onako samo koliko je pristojno razgovarati u tom pravcu.
Znate, vrlo je nezgodno pričati sa nekim čeljadetom o njegovim planovima šta će to čeljade da uradi sa imanjem, kome će to da ostavi. Pa, onaj ko je bio pametan da stiče lepo i veliko imanje, pa valjda zna i kako će s njim da okrene pre nego ga Gospod pozove. Tako mi pre desetak i više godina reče Milenko da će kad proda kuću da pravi manastir u rodnom mestu, na svojoj livadi u selu Gajevo, šest kilometara od Užica.
Milenko zna za red i poredak, te će u dogledno vreme da se obrati gde treba i kome treba i da sve bude potaman. Neka mu Gospod blagoslovi dobre namere.
Čitao apostole
Redovno odlazi na sveta bogosluženja i čita apostol za vreme liturgije. Pre dvadesetak godina sam redovno služio u Lazarici, a Milenko je redovno dolazio. Bio je uvek fini gospodin. Voleo je da čita Simbol vere i apostol, ali je to činio samo kad mu se obrati sveštenik. Iako je voleo da čita nikad nije bivao nametljiv. Kad mu se ponudi, odradio je časno i sa voljom, ali nenametljivo. Od tada sam u njemu video pravog Izrailjca, kako reče Sveto pismo Novog zaveta.
Uvek je bio i ostao skroman po svakom pitanju, pa i po ponašanju u svetom hramu.
Tako naš brat Milenko uživa staračke dane i redovno odlazi do svoje parohijske crkve u Flemingtonu i moli se sa ocem Sašom i svima kojih nije mali broj, Bogu neka je hvala.
Da Gospod i sveti pravedni Lazar, Milenkov patron, blagoslove njegove dobre namere i da nam Milenko poživi u zdravlju i veselju. Amin. Bože daj!
Чланак Sanja manastir u rodnom Gajevu се појављује прво на Vesti online.
