Jelica Petrović i Goran Grozdanović dvoje su od šestoro naših zemljaka – stjuarda zaposlenih u kanadskoj aviokompaniji „Er Tranzat“. Mada su njihovi životne priče, kao i motiv za dolazak u ovu daleku zemlju različite, zajedno dele hleb nasušni, radosti i muke, i sanjaju isti san.
Porodica Petrović je u Kanadu došla pre tačno deset godina. Prvo je bila u Holandiji, gde je Jelicin suprug Zoran, nekadašnji jugoslovenski reprezentativac u vaterpolu, imao ugovor sa jednim klubom.
– Kada smo se vratili u Beograd, počela je mobilizacija. Zoran je, kao veliki patriota, bio spreman da se odazove pozivu, ali ja sam se uplašila celog tog ludila. Naš sin je tada imao četiri, a ćerka dve godine, i nisam htela ni da čujem za tako nešto.
Srećom, dobio je poziv da otvori vaterpolo školu u Južnoj Africi i taman kada je trebalo da mu se pridružimo, rekao mi je da je tamo nephodno da se nosi pištolj, kao i to da su rešetke na prozorima obavezna sigurnosna mera. Sve mi je preselo i na moj nagovor rešili smo da dođemo u Kanadu. Svi su tamo išli, a pošto je Zoran saobraćajni inženjer rekli su nam da za tu struku ima posla. Na to smo gledali kao na probu. Sve smo ostavili u Beogradu da bismo imali gde da se vratimo ako nam iz bilo kog razloga ne bude išlo – priča Jelica, koju svi zovu Lela, a Kanađani DŽelika.
Posao me usrećio
Za ostanak na američkom kontinentu dugo su se lomili. U prvih pet godina Jelica nije mogla da se zaposli pošto su im deca bila mala.
– Nisam mogla nikome da ih ostavim jer maltene nikoga nismo znali. Nije to kao u Beogradu gde poznaješ svog lekara, apotekara, mesara… Ovde ni prvog komšiju ne znaš. Kada su malo porasli, počela sam da radim u jednoj radnji kao prodavačica i već posle šest meseci mušterija mi je predložila da konkurišem za stjuardesu jer je primetila da osim engleskog govorim i nemački i francuski jezik. To je za mene bilo neverovatno, jer to je bio moj san. Svojevremno sam konkurisala u JAT, ali nisam primljena i digla sam ruke od toga. U ovo nisam poverovala pošto mi je već bilo 33 godine. Ispostavilo se da one ne znače ništa, kao ni to da li imaš govornu manu, 600 kg ili šepaš, ako položiš test.
Klavir na dar
Goran Grozdanović već osam godina svira dobrotvorne koncerte u domovima staraca u Torontu i od jednog je u znak zahvalnosti dobio klavir koji je pravi umetnički raritet.
– Saznali su da sviram kod kuće na starom instrumentu. Jedva sam uspeo da ga kupim, na uštrb kola koja ni dan danas nemam, i rešili su da mi ga poklone, jer je kod njih trunuo. Onda sam ja svoj klavir poklonio talentovanoj učenici čiji roditelji nisu mogli da joj to priušte i tako smo svi bili zadovoljni.
Primljena je u „Er Tranzat“ i već posle dve godine postala je član komisije koja je zadužena za prijem novih kadrova.
– To već nisam mogla ni da sanjam. Sada se ja pitam ko će raditi za ovu kompaniju, biram, ali držim se onoga da su godine nevažne.
Nedavno sam primila u radni odnos jednu Poljakinju koja ima 53 godine i nisam se pokajala.
Vremenom je, kako kaže, sve došlo na svoje mesto. Navikla se na ovdašnji život i sada, kada se vraća sa puta u Toronto, zna da stiže kući, što joj je nekada bilo nezamislivo.
– Moj suprug je veliki nostalgičar. Svake dve godine je išao u Beograd, a ja sam prvi put bila tek prošle godine. Tada sam shvatila da to više nije onaj grad i oni ljudi, da sam tamo stranac. To mi je pomoglo da podvučem crtu i sebi priznam da je moj dom u Torontu, tu gde su mi deca srećna. Mene je ovaj posao potpuno usrećio, putujem po celom svetu, dao mi je sigurnost, sva vrata mi otvorio. Nažalost, od 11. septembra je to dosta promenjeno, ali još uvek dosta letimo, odsedamo u najboljim hotelima. Nekada se dogodi da budemo na vrhu sveta ili na -30 stepeni, a već za nekoliko sati smo okupani suncem na plažama iz snova. Privilegija je što mojoj porodici sada mogu vrlo povoljno da obezbedim putovanja širom sveta.
Radost susreta sa zemljacima
Po njenim rečima, najlepše je kada se dogodi da naša ekipa radi zajedno, a posebno kada sretnu zemljake u avionu.
– Obavezno ih iznenadimo i obratimo se putnicima i na srpskom jeziku. Tada nastane oduševljenje, aplauzi, prave ovacije. To ne može rečima da se prepriča – kaže Jelica i naglašava da ima sreće da često radi u posadi u kojoj je i njen prijatelj Goran Grozdanović. On je po mnogo čemu zanimljiva osoba.
Ovaj rođeni Nišlija magistrirao je na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, na odseku za teoriju i etnomuzikologiju.
Međutim, njegova najveća ljubav – muzika, moraće da sačeka neku drugu zemlju i bolja vremena.
Bend bez povratka
Vojsku sam služio u Petrovcu na Mlavi kada je počo raspad SFRJ. Svirao sam u malom vojnom orkestru i tada sam komponovao pesmu „Sloboda spaja ljude“, koja je postala hit, a ubrzo ironija od koje je i danas teško pobeći. Svi moji drugovi iz benda su poslati na front, jedan po jedan, i svi su poginuli. Do kraja vojnog roka ostao sam samo ja, svirao organe i pevao od bola ostatku vojske. Posle toga mi je bilo svejedno na kom kraju planete ću da živim, kaže Goran Grozdanović.
– Narodna pesma je od detinjstva bila moja strast i sasvim je bilo logično da to bude moje životno opredeljenje – priča Goran. On je u Srbiji ostavio dragocenu zbirku dečijih pesama od petog do jedanćstog veka, koje je skupljao po našim selima, a potom napravio aranžman za dvanćstoglasni dečiji hor, što je zabeleženo na kaseti „Sačuvaj me od zaborava“.
– To se dopalo Poljacima i pozvali su me da tri nedelje predajem našu metodologiju solfeđa, ali ostao sam dve godine. Preko nedelje sam predavao tinejdžerima, vikendom svirao u najelitnijem restoranu u Varšavi i imao TV emisiju o folkloru, a i danas je moja kompozicija odjavna špica državne televizije.
To mu je bio, kako kaže, najlepši period u životu, tako da mu se i danas događa da misli i sanja na poljskom jeziku. Ali, njegova supruga, sada bivša, nije bila zadovoljna i rešili su da idu dalje.
– Sasvim slučajno smo došli u Kanadu za koju sam greškom čuo da je obećana zemlja u kojoj stručnjaci dobro zarađuju, a da su ljudi koji mnogo rade i imaju mozga – multimilioneri. U Beogradu sam paralelno radio u šest osnovnih škola, jednoj srednjoj i puno radno vreme kao asistent na FMU, dirigovao u četiri hora, imao muzičku radionicu na TV, držao školu mimike, a zarađivao sam ukupno tri marke mesečno. Normalno je da sam mislio da će mi Kanada doneti uspeh, jer sam čak u Poljskoj uspevao pristojno da zaradim i da pomognem majci.
čežnja za Beogradom
U „obećanoj zemlji“ to nije mogao. Započeo je pranjem posuđa, 16 sati dnevno. Ruke su mu propadale, ali nije gubio nadu. Počeo je, koliko je mogao, da drži privatne časove klavira, a potom da radi u video-klubu, gde je, igrom slučaja, upoznao ženu koja je htela da ga zaposli u svetu parfema i kozmetike.
– O tom poslu ništa nisam znao. Upao sam u biznis, brzo napredovao i danas sam regionalni menadžer za „La Mere“ i „La Prairier“, koje su među najskupljim kozmetičkim linijama u svetu.
Da sam znao da u Kanadi godine ništa ne znače, odmah bih aplicirao za stujuarda, posao koji sam radio i u Jugoslaviji za „Adriju“. Na to me je nagovorila jedna mušterija, potom i koleginica u „Er Tranzatu“. Prijavio sam se, položio test, a prolaz mi je bio zagarantovan pošto govorim engleski, fransucki, poljski i, naravno, srpski jezik.
I svađa na srpskom
Moj suprug i ja smo iz sportskih porodica, ali deca nisu „povukla“ na nas. Naš sin Nemanja (15) kobajagi trenira košarku i želi da bude advokat, a Jelena (13) svira klavir i mašta da bude veterinar, priča Jelica Petrović.
NJen otac je bio prvak Srbije u gimnastici, svekar poznati košarkaški radnik, a suprug zlatni olimpijac u vaterpolu.
– Dobra su deca i ponosna sam što odlično govore i pišu srpski jezik, bilo bi sramota da je drugačije. čak se i svađaju na srpskom.
Posla je bilo sve više – četiri dana u avio kompaniji, tri u svetu kozmetike, ali istrpela je muzika kojoj je hteo da posveti svoj život.
– Radim mnogo dobrotvornih koncerata, proglašen sam umetnikom godine u čikagu, ali ne od Srba nego od Poljaka, jer moj narod nije odreagovao na ono što sam nudio – kaže Goran koji je svom imenu dodao umetničko Fabio, kako su ga zvali Poljaci. – Muzike se nisam odrekao, iako obožavam posao stjuarda. Svim akademijama u Kanadi šaljem svoju biografiju i nadam se da će jednom neko reći:
„Što je dosadan, hajde da vidimo šta zna“. Jer oni u svom programu nemaju osnovne predmete kao što su solfeđo, harmonija, istorija muzike, pedagogija, a ja to mogu da im pružim. čak sam iz šale poslao molbu u Nunavat, kanadsku provinciju na kraju sveta. Odbili su me s obrazloženjem da su sva mesta popunjena, a ja znam da oni tamo nemaju nijedan klavir.
Danas, pored ova dva posla, Goran radi i muziko-terapiju, aroma-terapiju, kozmetičke tretmane, komponuje, slika, piše knjigu… Pasija mu je fotografija, za koju je već osvajao nagrade, volontira u domovima za nesposobna i stara lica i mašta da se u potpunosti vrati muzici.
– Vratio bih se odmah u Beograd kada bih imao posao u struci od kojeg mogu da živim. A sanjam da radim za UNICEF, da putujem svetom i podučavam decu muzici.
I njegov i Jelicin san je da budu prva posada „Er Tranzata“ koja će leteti za Beograd.
– Priča se da će naša kompanija da uvede tu liniju, ali u to ćemo da poverujemo onda kada se dogodi. Ako tako bude, mi ćemo sigurno raditi na toj relaciji.
