Bilo da su hteli da nešto steknu, ili izgube, hiljade Srba pokušalo je da pronade svoju srecu ovde na ogromnom prostoru izmedu Pacifika i Atlantika koji je na mapama sveta upisan kao Kanada. Od polovine devetnćstog veka pa do danas, taj egzodus ne prestaje. Nekada sa manjim ili vecim intezitetom, ali bez prekida, dostigao je kulminaciju pocetkom devedesetih prošlog veka, kada je za samo nekoliko godina srpska zajednica u Kanadi doživela enormno povecanje. Oni koji su se tada osecali kao stranci u sopstvenoj zemlji, zamenili su svoju tudinu onom pravom i poceli da sanjaju kanadski san. Danas, skoro deceniju od kada je najviši talas srpske emigracije zapljusnuo ove obale, malo je onih koji ce vam odgovoriti na pitanje u cemu se, zapravo, sastoji taj san, a još je manje onih koji mogu da tvrde da su ga dosanjali. Najzadovoljniji su oni ciji se ideal sastoji u tome da za relativno kratko vreme dostignu materijalni standard o kome u svom zavicaju nisu smeli ni da maštaju. Ukoliko je to cilj, Kanada je, svakako, pravi izbor. Ocas posla, i uz malo srece, možete postati imucni, debeli i zadovoljni, kao što je i vecina stanovnika ove zemlje. Oni, pak, koji postadoše dobrovoljci u stranstvovanju sa ciljem da nadu svoj mir i spokoj još uvek sanjaju o tome otvorenih ociju.
Odgovor na ovo pitanje prilicno je prost i verovatno ce svaki emigrant koji je ovde došao reci da je izbrao ovu destinaciju iz prostog razloga što je relativno lako dobio vizu za stalni boravak i rad. Odmah nakon toga možemo govoriti o visokom standardu, socijalnoj sigurnosti (koja se ne može uporediti sa vecinom evropskih zemalja, ali u odnosu na Ameriku predstavlja cist socijalizam), niskoj stopi kriminala, zdravoj životnoj sredini i ostalim razlozima za dolazak. Kanada je zemlja koju su osnovali emigranti i koja i dalje funkcioniše iskljucivo zahvaljujuci njima. Godišnje ovde pocne novi život više od 300.000 ljudi iz svih krajeva sveta i ceo sistem je i zasnovan na tome da se oni što pre osposobe za rad, postanu korisni clanovi društva i, naravno, pocnu da placaju porez državi koja im je tako velikodušno otvorila vrata.
Ukoliko zanemarite cinjenicu da ste jednostavno samo delic pogonskog goriva za mašineriju zvanu kanadska privreda, ovde se možete osecati kao svoj na svome, jer je skoro nemoguce osecati se strancem u zemlji gde su svi, manje – više, stranci. Treba odati priznanje tvorcima ovog društvenog uredenja koji su izabrali najbezbolniji nacin da tu masu ljudi razlicitih po rasi, veri, kulturi, obicajima i navikama, spoje u prilicno jedinstvenu i nekonfliktnu celinu sposobnu da zadrži i svoje specificnosti i prilagodi se anglo-saksonskom poimanju reda, rada i discipline. Za razliku od americkog „melting pot“ sistema, koji malte ne na silu topi sve što upadne u njihov lonac i stvara kompaktnu i bezbojnu masu, kanadske vlasti insistiraju na ocuvanju nacionalnog identiteta, kulture i poštovanju razlicitosti. Taj osecaj da uvek i na svakom mestu možete da sa sobom nosite i parce rodne grude, da se ponosite svojim nasledem i da to niko nece shvatiti kao provokaciju, cuva mir u kuci i daje Kanadi specificnu boju po kojoj je i poznata u svetu.
Taj kolorit se nabolje može videti i osetiti u tri najveca grada koja su i krajnji cilj za vecinu emigranata: Montreal, Toronto i Vankuver. I dok Montreal i Vankuver zbog svojih karakteristika (frankofonsko podrucje za jedan i blizina Azije za drugi grad) privlace samo odreddenu vrstu useljenika, za Toronto se može reci da predstavlja klasican i najplasticniji primer pecalbarske Kanade. U njega godišnje ude (sa željom da ostane) oko 100.000 ljudi iz 116 zemalja sveta. Na njegovim ulicama možete cuti više od 100 razlicitih jezika i dijalekata, a medu njima, naravno, i srpski (u svim varijantama, od kojih je ona prekodrinska najzastupljenija) kojim, po najnovijim istraživanjima kanadskih vlasti koje je objavio „Toronto Star“, u ovom gradu govori 16.658 ljudi.
Govoriti o srpskoj zajednici u Kanadi ili o njenoj najvecoj ekspozituri u Tornotu, težak je i nezahvalan posao iz prostog razloga što nije nimalo lako odrediti šta (ili koga) ona predstavlja, koji su joj ciljevi, kakva joj je struktura i koliki je njen uticaj na državu. Ukoliko „zajednicu“ shvatimo kao prost zbir pojedinaca koje povezuje jezik, vera i nacionalna pripadnost, onda možemo govoriti o tome da u Kanadi egzistira prilicno jaka srpska komuna koja se iz godine u godinu širi i razvija. Medutim, ukoliko pojam zajednice pored ovih karakteristika proširimo i na druge vrednosti kao što su ocuvanje nacionalne kulture, zaštita nacionalnih interesa, lobiranje za interese matice, prodor u najuticajnije politicke strukture, uticaj na ekonomsko povezivanje nove i stare domovine, onda, na žalost, možemo konstatovati da srpska zajednica u tom smislu skoro i da ne postoji.
Kulturni život i ocuvanje jezika, koji predstavljaju dva osnovna postulata svake etnicke zajednice u Kanadi, u našem slucaju sveden je na individualne, obicno loše osmišljene i sprovedne akcije lokalnog karaktera koje imaju kratak dah i uocljivo nepostojanje generalne strategije koja bi na duži rok garantovala uspeh na tom polju. Otuda i agresivna navala šunda i kica koji se pod formom „kulturnih dogadanja“ potura našim ljudima, a koja služi da zadovolji odredenu grupu ljudi opsednutih „gušenjem nostalgije“, a one koji imaju nešto viši kriterijum drži dalje od mesta gde se okupljaju Srbi.
Moglo bi se u nedogled pricati i o tome da naša zajednica, iako sa zavidnim stažom u boravku na ovim prostorima, nikada nije imala svoje predstavnike u visokim politickim strukturama zemlje preko kojih bi mogla da izvrši odredeni uticaj i obezbedi bolju poziciju u uvek prisutnom rivalitetu etnickih grupa. O tome da se saradnja sa maticom oduvek svodila na eventualno sakupljanje dobrotvorne pomoci i nepoverljive poglede sa jedne i druge strane. O tome da je linija crkvenog raskola, zvanicno prevazidenog pre desetak godina, još uvek jasno ocrtana. O tome da srpski lobi nije ni u zacetku. I o još puno stvari koje bi mogle da stanu pod poznatu sintagmu „srpska posla“, a koje se obicno sastoje od nesrazmere izmedu želja i mogucnosti.
Pored svih naših podela kojih smo se nagledali u poslednjih desetak godina, kanadski Srbi izumeli su još jednu koja sasvim sigurno zaslužuje da bude zabeležena. Ako ni zbog cega drugog, a ono zbog svoje originalnosti. Naime, radi se o tome da tiho ali postojano vec duže vreme tinja, blago receno, netrpeljivost izmedu „stare“ i „nove“ emigracije. Za one neupucene valja objasniti da se pod „starom“ ekipom podrazumevaju oni koji su u Kanadu došli pre više decenija, dok za „novu“, pretpostavljate, igraju oni nešto mladi. I po godinama i po emigrantskom stažu. Na prvi pogled ovo izgleda kao obicna podela na starosnoj osnovi, odnosno sukob generacija koji postoji od davnina u svim društvima, Medutim, izgleda da je po sredi nešto drugo. Radi se, u stvari, samo o starom, dobrom sukobu interesa. Oni koji su ovde došli odavno zauzeli su odredene pozicije koje, bez obzira na svu malenkost i skrajnutost svega što se radi u srpskoj zajednici, ipak donose odredenu korist i kakav-takav uticaj. Oni koji su ovde došli skoro, vide da stvari ne idu kako treba, znaju ko je za to kriv i sada, pošto su se, kao, snašli u tudem svetu i naucili nešto jezika misle da je red da se „starci“ mirno povuku i prepuste mesto onima koji dolaze. A nisu ni gadljivi na ono što bi im kanulo od toga. Naprotiv. I tako, pored podela na Srbe i Srbijance, cetnike i partizane, zvezdaše i partizanovce, naši ljudi u Kanadi uspeli su da se podele i na stare i mlade Srbe.
Iako nisam poznat kao dobar prognozer, u ovom slucaju mogu sa velikom sigurnošcu da tipujem na pobedu mladih, a onda ce im kao na tacni pripasti i mediji i organizacija piknika i uticaj na Crkvu i sve ono zašta se sada bore i dokazuju da ništa ne valja.
Hoce li tada srpska zajednica postati uticajni cinilac u kanadskom društvu ciji se glas osluškuje i poštuje? Da li cemo tada imati jak i mocan lobi koji ce zastupati srpske interese od gradskog do saveznog parlamenta? Hoce li saradnja sa maticom biti na nivou uzajamne koristi i poštovanja?
