Šta je bilo najlepše u Letnjoj školi „Naša Srbija“, u hotelu „Beli bor“ na Tari: igra, druženje, šetnje prelepom planinom ili rad u nekoliko radionica?
„Sve je bilo najnajlepše“ , odgovaraju deca uglas i razdragano.
I, evo nas, okruženih sa 250 lepih i milih dečjih lica, i šteta je što, ili, bar, kad je najvažnije, stranice novina ne mogu nekako da se rastegnu, pa da se zabeleži svako to ime i priča o njemu. Jer, svako dete je svet za sebe, posebna priča.
Pogotovo ova deca, najnevinije i najveće žrtve rata, deca koja su u tom zlu izgubila jednog ili oba roditelja. Iz Srbije, iz srpskih enklava na Kosovu i Metohiji, iz Crne Gore, Republike Srpske i bivše Republike Srpske Krajine, to su deca čiji su roditelji poginuli, kidnapovani ili nestali, a o kojima brine „Naša Srbija“, domaća humanitarna, nevladina organizacija, sa sedištem u Beogradu. Prethodne dve godine deca su bila na Gučevu, uz pokroviteljstvo Opštine Loznica, a sada na Tari, uz domaćinstvo Opštine Bajina Bašta. Zajedno s ratnom siročadi, kao i prošle godine, bila su i deca donatora i prijatelja iz dijaspore.
Prepoznati prijatelja
Ovogodišnja Letnja škola radila je pod nazivom „Škola prijateljstva“, ili, „Škola života“, jer u njoj „u izobilju drugara, uz igru, učimo stvari koje su nam potrebne u životu“ , kao što je zapisala jedanćstogodišnja Jelena Vasić, darovita mlada pesnikinja, koja se uvrstila i među dobitnike „Politikine“ nagrade, za najbolji tekst u dečjim novinama, nastao u kampu.
Uz druženje i igru, učilo se i stvaralo i u dobro osmišljenim radionicama, u kojima su deca, od osam do 20 godina, bila raspoređena po uzrastu i prema interesovanjima.
Prema rečima Nevenke Pajović, koja je vodila radionicu narodnih pesama i igara i bila koordinator za sve ostale, to su radionice u kojima su deca razgovarala o različitim temama, kao što su: prijateljstvo, komunikacija, rešavanje konflikata, vera, izbor budućeg zanimanja, bolesti zavisnosti…
Programom tih radionica bila su obuhvaćena sva deca. I u početku su, kaže naša sagovornica, malo zazirala od svega toga jer im je mnogo šta bilo nepoznato, pošto u sredinama u kojima žive najčešće nisu imala priliku da otvoreno razgovaraju o mnogim od tih tema. Kako je vreme odmicalo, deca su se sve više otvarala, sve više im se dopadao način rada i izbor tema.
“ Najčešće su pitali kako da rešavaju problemske situacije na koje svakodnevno nailaze, kako da prepoznaju pravog prijatelja, kako i sami da postanu dobri prijatelji, da li utehu i nadu mogu, zaista, da nađu u veri… Ta deca, u stvari, uopše nemaju problem da pričaju o nesreći koja ih je zadesila, o gubitku roditelja u ratu. Danas, kad je već proteklo neko vreme od tragičnih događaja na ovim prostorima, oni već imaju neku realnu sliku o tome. Većina vaspitača je s njima već treću godinu, stekli su poverenje u nas i potrebu da svaku svoje emocije podele s nama i ostalom decom “ kaže Nevenka Pajović.
Pored programa „Škole života“, koji se za svu decu održavao uglavnom pre podne, u popodnevnim satima, mališani su imali priliku da, prema svojim interesovanjima, odaberu neku od izbornih radionica.
čak nisu mogli sve ni da postignu.Jer su, želeli, recimo, u plesnu školu, koju su vodili Slobodan Ivković, student iz Župskog Aleksandrovca, i Slavica đurić, student iz Beograda. Ples im je, govorili su, potreban za bolje snalaženje u odrastanju. A, opet, žele što više da saznaju i o nacionalnoj kulturi i istoriji. Ili, u likovnoj radionici, koju je vodio mr Nebojša Rakonjac, slikar iz Beograda, žele da iskažu svoj talenat za slikanje, što je posebno važno za darovitu decu, koja takvu priliku nemaju uvek u svojim sredinama. U literarnoj sekciji, uz sopstvene radove, i uz voditeljstvo Sanje Mladenović, pedagoga iz Nove Pazove, sticali su znanja iz jezika, osobito dragocena za decu iz dijaspore, i znanja iz književnosti, ove godine sa težištem na epskoj poeziji.
Tajne prirode
Ekološka sekcija je bila izuzetno privlačna, zbog zanimljivih priča o prirodi i legendi, koje im je u šetnjama čarobnim šumama Tare pričao veliki znalac njenih prostora i tajni Oliver Stanojević, zaposlen kao rekreator u hotelu „Beli bor“. U etnološkoj sekciji, koju je vodila Marija Šćekić, etnolog iz Loznice, deca su imala jedinstvenu priliku da saznaju nešto više o tradiciji srpskog naroda, i kreiraju svoje etno tvorevine.
A prvi put ove godine, uz voditeljstvo Mirjane Bugarski, psihologa iz Mladenovca, organizovana je i dramska sekcija, i time pružena prilika deci koja imaju tu vrstu talenta da ga pokažu i razvijaju. O sportu da i ne govorimo: tu su se vodile prave bitke između „Tigrova“ i „Ortaka“, uz trenera Vladimira Vesića, studenta iz Beograda. Vladimir je istovremeno bio i sudija, pa je primao i burne aplauze i ono žestoko „uaa“…
Voditeljke radionice o nacionalnoj kulturi i tradiciji, naša sagovornica Nevenka Pajović i Dušanka Bajić učiteljice iz Nove Pazove, u osnovnoj školi „Rastko Nemanjić “ Sveti Sava“, kao i Sanja Mladenović, voditeljka literarne sekcije, inače su i članice ženske pevačke grupe „Sveta Petka“ iz Nove Pazove.
“ Pokazalo se da i najmlađi nose u sebi osećaj za nacionalno i svoju tradiciju, koja se, nažalost, sve više zapostavlja. Utoliko više je na nama da je negujemo i prenosimo na nove generacije “ kaže Nevenka Pajović.
