Parastos palima u "Oluji" je u crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg služio protojerej Vladislav Radujković. U organizaciji ovog događaja su, pored bračnog para Šaula, učestvovali i predsednik Crkveno-školske opštine Branko Savić i u ime Kola srpskih sestara Dragica Obradović. Nakon liturgije poslužen je ručak, tokom kojeg su se prisutni sećali nemilih događaja i onih koji nisu preživeli.
Ovim povodom, Danijel Mirkov je razgovarao sa Ilijom Šaulom, inače sve uspešnijim književnikom, kojeg je kolona prognanih dovela preko okena gde danas živi u Vest Česteru u Pensilvaniji. On i Branka od 1995. godine svakog avgusta priređuju parastos u drugom gradu, u sećanje na zločin zbog kojeg nema krajiške porodice koja nije ostala bez nekog od svojih bližnjih.
Intervju objavljujemo u celosti.
Kako gledate na "Oluju" nakon dvadeset tri godine?
Naš poraz nije naša pobeda i ne želimo isticati herojstvo posle poraza. Jedino što smo uradili smelo i hrabro, to je prihvatanje sudbine. Nismo se predali đavolu, otišli smo putem kojim nas je Bog uputio da bismo se spasili. Ne interesuju nas ni krivci, jer smo preživeli svedoci zločina koji ostaje nekažnjen pred međunarodnim sudom. Zato ne tražimo ni sudove, jer nismo mi Bog da bismo sudili. Onome ko je počinio zločin, greh će na njegovu dušu, ne postoji sila koja bi ga od toga odbranila. Naša je dužnost da se poklonimo senima stradalih sunarodnika, da usrdno poželimo da im duše uživaju milost Božiju, da počivaju u miru i da se mole za naše spasenje.
Kojem cilju su danas usmerene težnje Srba Krajišnika rasutih po celom svetu?
Verujem da je kod najvećeg broja ljudi krajnji cilj povratak. Znam da se mnogi sa ovom mojom izjavom ne bi složili. Verujem i ja da se od nas, koji smo preživeli egzodus, najveći broj neće nikada vratiti na rođeno ognjište. Naš povratak je nesvesna odluka, a dok preraste u svesno mi težimo obrazovanju i stvaranju kapitala, da bismo sa verom u tu našu novostvorenu snagu, ostvarili postavljene ciljeve. Važno je sačuvati zemlju, posede naših predaka, koja se sada nalazi u granicama Evropske unije, a vreme i politika Unije na neki način rade i u našu korist. Već danas možete imati fabriku, korporaciju, bilo gde u svetu, i poslovati bez problema sa ostatkom sveta. Svi naši mladi obrazovani ljudi neće kupovati zemlju po astronomskim cenama u Evropi ili SAD, kad mogu doći na svoju očevinu koja im može biti vrlo zanimljiv početni kapital u granicama Unije.
U Hrvatskoj se i nakon ulaska u EU širi mržnja prema Srbima. Da li će mladi Srbi hteti da se vraćaju u takvo okruženje?
Mislim da to nije sve tako, a vreme će učiniti da se stvari znatno poprave. Nažalost, Srbija i Hrvatska su pribegle nekoj vrsti međusobnog hladnog rata, tako da političke vlasti držeći medije u svojim rukama vrlo često ističu negodovanja, nesporazume, jezik mržnje i koriste srpsko-hrvatske odnose za podizanje tenzija u regionu ili za skretanje pažnje sa nekih gorućih vlastitih problema, dok su prilike za ekonomski razvoj mnogo povoljnije nego politička klima. Kada se promene garniture ratnohuškačkih političara, promeniće se i odnosi na svim poljima.
Koji su najčešći motivi među mlađim Krajišnicima za povratak u zavičaj?
Kako Hrvati poslednjih godina sa sve većom strašću proslavljaju "Oluju", tako i sve veći broj Srbi shvata veličinu naše tragedije. Organizuje se sve veći broj parastosa, sve se više govori o zaštiti ljudskih prava, sređuju se pravno-imovinski odnosi… Naši roditelji polako odlaze, i mi ćemo doći na red, pa su mladi sada nosioci društvenih aktivnosti. Među njima su vredni radnici i porodični ljudi, ali i istinske patriote koje ne žele da bilo šta prepuste slučaju. Svesni su našeg poraza i ne žele da ga nose i osećaju u svom krvotoku. Dobro je da su obrazovanje i prva poslovna iskustva stekli u stranim zemljama, jer su time izgradili samopouzdanje, veru i osećaj nedeljivosti od rodnog zavičaja. Iako se njihovi odlasci u rodni kraj najvećim delom svode na godišnje odmore, onda kada politička situacija bude povoljnija to će se promeniti. Oni će osetiti kako da taj povoljni momenat iskoriste za vlastite interese i da udovolje dušama svojih predaka.
Da li Srbi povratnici u Hrvatsku mogu govoriti o bilo kavoj autonomnosti?
Mi našu autonomiju na tom području imamo kao povesni fakat, još iz vremena Vojne krajine. Hrvati su nam oduzeli državotvornost dok su bili u sastavu SFRJ i to je bio jedan od glavnih razloga što je došlo do građanskog rata 1991. godine. Taj status ravnopravnosti su svojom zaslugom dobili Srbi za vreme NOR-a. Danas nema potrebe da se o tome govori, jer je nelogično u praznoj pčelinjoj košnici očekivati med. Kad se pčele vrate, med je neminovan. Važno je da matica preživi.
Šta biste za kraj ovog razgovora poručili Srbima iz Krajine?
Treba umeti voleti i biti svestan svega, svake prilike i neprilike. Treba da visoko obrazovanje bude obavezno, da bi kroz izvesno vreme imali stručan kadar u svim oblastima, posebno u ekonomiji, finansijama, nauci i tehnologiji. Treba stvarati kapital i biti većinski vlasnik tog kapitala, gajiti veru i kroz sveopšte društvene ciljeve ostvarivati i svoje primarne. Kad se nađemo na tom putu, tad nećemo biti vlasnici samo svoje imovine već ćemo posedovati kontrolu nad mnogo većim resursima. Moja poruka verovatno zvuči futuristički, ali ja sam siguran da će Srbi još u ovom veku postati vrlo važan svetski faktor i da će upravo Krajišnici, deca iz kolone, biti nosioci stvaranja tog trenda. Tad povratak i razvoj naših krajeva u EU neće biti upitan. Nakon ovog optimističkog preseka jedne od najvećih srpskih tragedija u novijoj srpskoj prošlosti, i sam se pitam zašto to ne bi bilo upravo tako, ako bi nam misli bile usmerene u tom pravcu, jer davno su filozofi rekli da kakve su nam misli takav nam je i život.
