**
Stihovi Sava Mrkalj
GDE JE RADOST?
Svatko bi dovoljan biti,
Svatko radost naći rad;
Nitko ne zna nju tražiti,
Stranputiči star i mlad.
Srebro, zlato ov sabira,
Zatvora se s njim u zid,
Žedan, gladan u nj ne dira —
O! tog valja požalit’!
Kad veseo biti želi,
Drugi celu igra noć,
I kad sviće, n e v e s e l i j
S a d s a m, kaže, n e g s i n o ć.
Serce lozna kap razgali,
Misli onaj, pak potom
Traži društvo, i u šali
Odron pije zdravlju svom.
Kod devojke tko nada se
biti vesel i blažen,
Skoro tužan povraća se
Od devojke prevaren.
Radost zaman tražiti je,
Ona ide uz žalost;
Što istina ako nije,
G d i j e, rec’te vi, r a d o s t.
MADRIGAL ZA NOVU
GODINU
Čak s Kapele ti, Vilo,
Kad reže oštra stuža? – –
Al’ besmertnu mal’ Arfu ja ne pojem,
Ni Mitru gordu pridobitkom česti,
Ni glavu zlatna Muža.
Uzletiv k nebu, izbiraj sa znojem,
Želeći pesmu iskanu izvésti.
K tom spora, idi presti;
A nemo reci: Desnica Ti sveta!
Svog Šedijusa ljubi mloga ljeta!
BOŽIĆNA PESMA
Došla željna već končina leta,
Rožden Hristos, Otkupitelj sveta.
Kako jutrom danak lep kad svane,
Jarkog sunca lice jasno grane,
Cerna tamnost pogibeljne noći
U podzemne mora jame poći:
Sad će tako čeznut’ jazičestvo
I njegovih kapišta toržestvo.
Prestaće nam zepsti mila mati
Da će mož’bit’ sinka žertvovati.
Čovek s Bogom pomirit’ se bude,
Koj će opet u raj primat’ ljude.
Greh praocev zaglažden će biti,
Smerti će se žalo utupiti.
Adska vrata biće razbijena
Vrag i sila njeg’va sakrušena.
O milosti Božije s visine!
O do suza veselja pričine!
Rekao bi’ Eva sad govori,
Hristu pozdrav ovakovu tvori:
Sine Božji! da sam te rodila,
Čin užasni kad sam učinila,
Kad postado nesretna bez kraja,
Kad izići morado’ iz raja,
O da sam te onda porodila,
K Sudiji bi s tobom išla bila,
Onde, gdi on u jarosti staše,
Kad se u grob Edem pretvoraše,
Kad prestrašno ah! poznanja drevo
Zašušti mi lišćem zovuć: Evo!
Mojim kada munja blesk očima,
Kad gromova česti tresk ušima,
Kad su Božja usta proglasila
Sud na konac, kog sam se strašila;
Zemlja kad se sva potrese černa,
Kad me nesvest obuze bezmerna,
Kad sam dole, da umrem, opala,
Boriti se s mojom dušom stala,
O da sam te onda porodila,
K sercu bi’ te mome lrigerlila,
K Sudiji bi’ s tobom išla bila,
Ja biu njemu Sine, govorilh
Ne ljuti se, Oče, više na me,
Moli ti se rodven mnom bog za me.
Pak bi moje tada očajanje
Prešlo mam u rajsko radovanje.
Rekao bi Eva da govori,
Hristu pozdrav takovu da tvori.
Što nam treba sada govoriti?
Kakvu pozdrav Hristu satvoriti?
Kad je Adam sprama raju sio,
Plačuć kišu niz obraz svoj lio,
Vesel bi on prostio zlom vragu
Što mu Evu oblasti predragu,
Da je Angel naustio samo:
Rožden Hristos, smećeš u raj amo.
Evo raj nam već otvorio se,
Očevidno Hristos rodio se,
Kakva dakle bude naša radost,
Kako vruća duša naši’ sladost?
Kad se rodi željen sinak caru,
Il’ imanjem zemlje Gospodaru,
Koja tu se ne učini slava?
Koliko se ne veseli glava?
Rožden evo Hristos car preblagi,
Hristos mira slatkog datelj dragi,
Kog nas sviju verna čuva ruka
Ot čeljusti paklenoga vuka,
Koj nas slabe silom svojom Jači,
Kad se napast na nas naoblači,
Hristos svagda lepo i veselo
Svi’ dobara oba sveta vrelo.
Radostiju nek uzigra svima
Čuvstvitelno serce u persima,
Neka sveta svi predeli kliču,
Slava v višnjih Bogu, neka viču,
Nek se čuju pesne i timpani,
Nek se vode igre i divani,
danas nek se dobrodjetelj sjaje,
Tko god može ubogu nek daje;
Nitko danas kod nas da ne posti,
Izobilno svatko da se gosti.
Gdi je bila omražnja i vražda,
Ljubov složna i mir nek se ražda.
Neka pukne adski vrag ot jeda
Pune videć nas ljubovnog meda.
Cvjetom ljubve djelmi da kažemo,
Dan s radosti kakvom praznujemo,
Koj vam želim sretno praznovati
Mnoga leta zdravo dočekati.
Krajina, časopis za književnost i kulturu
Banja Luka • Godina X • br. 33—34 • proljeće — ljeto, 2010.
