Dom srpskih studenata i fond za njegovo izdržavanje osnovao je 1838. Sava Tekelija, otuda docnije ime Tekelijanum.
Sava Tekelija rođen je 17/28. avgusta 1761. u Aradu, u vojničkoj, plemićkoj porodici Popović, koja je izdanak stare vlastelinske srpske loze. Posle pada Despotovine srpske, našli su se u Ugarskoj, no bez plemićke titule. Među vodeće u srpskom narodu porodica je ušla zahvaljujući Jovanu Tekeliji, pradedu Savinom, koji je veoma zaslužan za pobedu austrijske vojske Evgenija Savojskog u bici kod Sente 1697, a velike usluge Carstvu učinio je i u vreme Rakocijevog ustanka. Plemićku diplomu dobio je 1706, za sebe i za svoju tadašnju i buduću porodicu.
Sava je u Aradu išao u srpsku osnovnu školu, pa u latinsku, pa u gimnaziju. Višu gimnaziju sa filozofijom izučio je u Budimu. U Beču učio je prirodne nauke, inženjeriju, uspešno se ogledao u crtanju, savladao je više jezika, tako da je bio istinski poliglota, svirao je na flauti. No, osnovna struka bilo mu je pravo. Studirao je u Budimu, doktorat prava položio je 1786. kao prvi Srbin, štaviše kao prvi ugarski državljanin osim profesora univerziteta. Svoju disertaciju o uzroku i cilju postojanja države štampao je dve godine docnije, na latisnkom, na jeziku na kome je pisana i branjena. S mladalačkim ambicijama odlazi u Rusiju, gde je njegov stric Petar bio jedan od prvih generala Katarine Velike, pobednik u ratu protiv tatarskih kanona za osvajanje Krima. No, nade su mu se izjalovile; nije uspeo da ostvari karijeru, stričeva pomoć nije, izgleda, bila baš štedra. Vraća se i 1790. dobija prilično skromno mesto vicentotara čanadske županije. Ipak, to mesto omogućuje mu da iste godine učestvuje na srpskom narodno-crkvenom saboru u Temišvaru i da se tamo afirmiše kao jedan od najistaknutijih političkih vođa. Predvodeći plemićku manjinu na Saboru, uvideo je da je Beč odobrio srpski sabor da bi našao protivtežu centrifugalnom ugarskom plemstvu, po starom običaju „zavadi pa vladaj“. Protivno se stoga nerealnom zahtevu za posebnom srpskom teritorijom u Monarhiji, smatrajući da je to mamac koji će Srbe odvući od ostvarive zaštite nacionalnih i verskih prava unutar Ugarske. Želeo je da se prava srpskog naroda eksplicitno inkorporišu u ugarsko zakonodavstvo. Time se zamerio i radikalnoj saborskoj većini i carskom komesaru. Nije ga to nimalo pokolebalo – svoj opširni saborski govor (izostavljen inače iz svih saborskih zapisnika) štampao je u Pešti, 1791.
Bio je delegat na Ugarskom sboru u Požunu (Bratislavi) kao poslanik čanadske županije. Naimenovan je potom za sekretara Ugarske dvorske kancelarije za poslove pravoslavnog življa.
Njegove lične osobine nisu mu dozvolile da se uspešno uklopi u karijeru državnog službenika. Bio je suviše nepopustljiv u svojim stavovima, preambiciozna, nestrpljiv, emotivan, razdražljiv, pa zato nesavitljiv i nepokoran – npodoban je sistemu koji pogoduje oportunistima. No, bio je uspešan poslovni čovek, umnožava svoj imetak, nove posede dodaje porodičnim spahilucima Vizešu i Kevremišu koji su sastavni deo njegove plemićke titule, kao i podaci da je kavaljer zlatne natpetice, carski savetni, prisedatelj mnogih komuniteta i svih prava doktor. U vreme opšte mobilizacije za rat protiv Napoleona, dobio je komandu na d bataljonom i čin potpukovnika. No, 1801. zbog naredbe da komandant bataljona može imati najviše majorski čin on se zauvek povlači iz državne službe.
Pre Prvog ustanka u Srbiji, on se obraća pismima imperatoru Napoleonu i austrijskom caru Francu I zalažući se za uspostavljanje ilirske kraljevine koja bi objedinila balkanska područja. Njihovo šutanje nije ga obeshrabrilo da mašta o stvaranju velike srpske države. Uzbuđen Karađorđevićevim ustankom, izradio je i štampao geografsku kartu srpskih zemalja, 1805 godine. Iste godine prevodi knjigu Rimljani u Španiji i štampa je sa svojim komentarima sa namerom da pomogne ustanicima da savladaju vojnu doktrinu i taktiku. Bavio se, ne baš uspešno, naučnim poslovima. U Novinama srbskim 1819, izlaže svoja razmišljanja o poreklu Rumuna. To ga je uvuklo u polemiku s rumunskim intelektualcima. Objaviće o ovome knjigu na nemačkom 1823., pa dopunjeno izdanje 1827, na nemačkom i rumunskom, ali bitka započeta s pogrešnih naučnih pozcija bila je unapred izgubljena. Njegovi memoarski spisi Opisanije života i Dnevnik Savet Tekelije sačuvani su u rukopisima pa su u integralnom obliku štampani tek u naše vreme. Dragocene su te knjige kao istorijski izvori i kao slika zbivanja i prilika, rađene sa mnogo autentične atmosfere njegovog vremena. Povremeno u njima se mogu naći lepi literarni tonovi, a gotovo na svakoj stranici jasno se vide odrazi njegove izrazite individualnosti, jedne sasvim samosvojne ličnosti. Nekoliko puta okušao se i u stihu, no bez pretenzija ka poetskoj emotivnosti.
Racionalistički obrazovan, pristalica reformi cara Josipa II i ideja Dositeja Obradovića sa kojim se poznavao i dopisivao, došao je do zaključka da je obrazovanje glavni zamajas pokretanja srpskog naroda ka boljoj budućnosti. Godine 1796. pokušao je da osnuje zadužbinu za školovanje aradske srpske dece – o tome je napisao i jednu brošuru koju je štampao 1798, posebno na srpskom i na latisnkom. Ta zamisao dguo je sazrevala da bi tek 1810. osnovao fond za nagrađivanje najboljih propovednika. Ređaju se njegova doboročinsva ustanovama (obema srpskim gimnazijama Karlovačkoj i Novosadskoj) i mecenatske pomoći pojedinim srpskim kulturnim pregaocima, između ostalih i Vuku Karadžiću, čije jezičke reforme inače nije mogao da prihvati. Postaje u svom vremenu najveći dobročinitelj među Srbima, naročito posle osnivanja Matice srpske 1826, koja ga je ubrzo izabrala za počasnog predsednika. Dobrotvor je i nekih ustanova mađarskog naroda – velike sume poklanjao je Mađarskoj akademiji nauka i Reformatskoj kolegiji u Debrecinu.
Bez potomstva potpuno razočarn sasvim neuspelim poznim brakom, odlučio je da sva svoja imanja zavešta u dobrotvorne svrhe. Najveći deo bogatstva želeo je da usmeri na školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za svešteniči poziv i za visokoškolske studije uopšte. Na taj način hteo je da stvori i unapredi intelektualni stalež svoga naroda. Nažalost, posel njegove smrti, 21. septembra/7. oktobra 1842. u Aradu, njegovi se planovi sasvim sporo ostvaruju, jer njegova udovica, silom sudskih tužbi, želi da prigrabi sve za sebe. Tome setvrdo suprotstavljala Matica srpska, pa je i uspela da Tekelijinu imovinu dobrim delom ipak sačuva za svrhu kojoj ju je on namenio.
Njegovo ime kao jednoga od najistaknutijih sinova srpskog naroda postalo je i ostaje deo svetle tradicije Srba. Godine 1861. veliki događaj bila je proslava stogodišnjice njegovog rođenja, kada su izdate nekolike knjige njemu posvećene i iskovane prigodne medalje s njegovim likom. Zahvlanost srpskog naroda Savi Tekeliji prenosili su kroz generacije do danas mnogi pitomci njegove zadužbine i članovi Matice srpske u kojoj je on, i u našim danima, počasna ličnost.
Iz jedne jedine ljubovi milome mi rodu“ Sava Tekelija je 1837. za 50.000 forinata kupio veliku, ali oronulu kuću blizu srpske crkve u Pešti, u ulici Velikog krsta broj 276 (docnije, ulica se nazvala zelenog drveta, danas Vereš Palne). Uloživši u popravku veliku sumu, on je kuću privremeno ustupio postradalim u katastrofalnoj poplavi. Na sednici Matice srpske 21. avgusta 1838, tu kuću, u kojoj se sednica i drži, predsedavajući Tekelija predaje pod nadzor Matice, za svrhe đačkog doma, ali i za potrebe njenoga rada. Tada je nastalo i Osnovatelno pismo kojim se tačno utvrđuje svrha njegove zadužbine, a koju će, kasnije, uz pomenutu zgradu činiti još i 150.000 forinata gotovine, devet kuća u Aradu, još jedna zgrada u pešti pored samog doma te 28 jutara zemlje. Matici srpskoj on tu fondaciju poverava „na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije“ (na čuvanje, održavanje i nadzor). Za uzvrat on od Matice traži da se ne prikloni novotarijama u pogledu jezika i književnosti. Predvideo je da se u tome domu u budućnosti ustroji takođe i srpska štamparija, no ovaj se pokušaj izjalovio. Ukoliko bi matica iz bilo kojih razloga prestala da postoji, nadzornik zadužbine i pitomaca postaće Srpska (crkvena) opština u Pešti.
O ovoj fondaciji valjalo je da se izjasni i vlast. Tekelija upućuje predstavku o tome Dvroskoj kancelariji u Beču, molei da Car primi pod svoju milost, odobri i zaštiti ovaj naum „pod nazivom Fondacija Tekelijina2. Peštanski magistrat, od koga je iz Beča traženo miljenje o ovome, nije žurio sa odgovorom, zatražio je izjašnjenje od Matice koja je, razume se, od srca podržala Tekelijin poduhvat.
U dom je primljeno dvanaest pitomaca. Oni su imali stan, ogrev, poslugu, po tri funte lojanih sveća na semestar i sto forinata za hranu i univerzitetske takse. Nadzor je vršio sam Tekelija. Predanje kaže da je lično vodio brigu o svakom pitomcu, kupovao šta treba za dom, čak svojeručno puni slamom slamarice, uveče zaključivao kapiju. Moguće je da je sve to činio povremeno, ali on je tada, u dubokoj starosti, stalno živeo u svojoj kući u Aradu. Zbog toga je na sednici Matice od 12. 12. 1839. odlučeno da se peštanski paroh Georgije margo zamoli da počasno vrši dužnost nadziratelja. Prvi nadzornik Tekelijanuma u profesionalnom svojstvu imenovan je 1842. bio je to sekretar Matice i urednik njenoga Letopisa Teodor Pavlović. Posle njega, nadzornik će postati Subota Mladenović (od 1844 do 1863). u Tekelijanum primani su isključivo najbolji i najsiromašniji mladi ljudi iz svih krajeva gde Srbi žive. Pored studenata, primani su i đaci završenih razreda srednje škole, posebno „filozofi“ kako su tada zvali gimnazijske sedmoškolice i osmoškolce. broj pitomaca pidigao se kasnije sa dvanaest na dvadesert, jer su prihodi bili veći od troškova održavanja Tekelijanuma i izdržavanja pitomaca.
Tekelijanum postaje opšte stecište intelektualnih snaga, i članovi matice i omladinaca. od milja, nazivali su ga srpskim Panteonom. tu se začinju duhovni poduhvati, na primer ideja da peštanska i požunska srpska omladina izdaju knjigu svojih stihova. O tome starali su se Svetozar Miletić i Jovan đorđević, tekelijanac. S naslovom Slavjanka knjiga je izašla 1847. i bila svojevrstan pesnički, ali i politički, panelavistički manifest. Osmorica tekelijanaca učestvuju u njenom izdavanju, bilo pesničkim sastavima, bilo novčanim prilozima od svoje zlehude imovine. Miletićevim odlaskom u Požun, voši omladine u Pešti su tekelijanci Jovan đorđević i uz njega Lazar Marković, koji će 1848. poginuti nesrećnim slučajem. Oni već tada opredeljuju peštansko-budimsku srpsku omladinu za vukove ideje.
Kada je izbila revolucija 1848, sastaje se u Tekelijanumu jedan autoritativan skup peštanskih i budimskih srpskih prvaka i predstavnika Srba iz drugih krajeva. Bilo je ljudi iz 83 razne srpske opštine. Omladinu predstavljaju tekelijanci đorđević i Marković. Dvodnevno zasedanje te skupštine svoi 19. marta srpski program u 17 tačaka, koji se završava formulom: „Kralju vernost! Otečestvu svaku žertvu! Mađarima bratsku ljubav!“ Na poziv barona Njarija, Srbi iz Tekelijanuma odlaze, noseći mađarsku zastavu na koplju srpskih boja, na zajednički miting pred Muzejem, gde su i njihovo ime govorili Jakov Ignjatović i tekelijanac Nikola Krstić. njihove želje za zajedničkom politikom Srba i Mađara nisu se ostvarile, a pošto su univerzitet i škole prestale da rade, tekelijanci su se razišli kućama. Rad Tekelijanuma nastavljen je 1850.
Najveću živost u Tekelijanum je donelo romaničarsko doba, koje ustoličava proslava stogodišnjice Save Tekelije u novom Sadu, avgusta 1861, manifestacija kulturnog jedinstva nacije, u kojoj učestvuju i veoma istaknuti mađarski predstavnici. Tekelija se tada uzdiže bezmalo kao simbol međusobne saradnje Srba i Mađara koji tada vode zajedničku politiku protiv bečke hegemonije. Kao priprema ovoj velikoj svečanosti drže se na Tekelijin imendan 26. januara 1861. proslave u pešti i Debrecinu, u Tekelijanumu odnosno u Reformatskom kolegiju. Tada je uspostavljena prijateljska veza između peštanskih srpskih đaka i mađarskih debrecinskih.
Nadzornik Tekelijanuma bio je 1863 – 1869. pesnik Jovan Jovanović Zmaj koji i sam tada završava studije medicine. Dve godine u Tekelijanumu, pored upravnikovog stana stanovao je i pesnik Laza Kostić, mada nije bio stipendista. S njima tekelijanci osnivaju književno društvo „Preodnicu“, pridruženo Ujedinjenoj omladini srpskoj. Godine 1863. izdaju zapažen istoimeni almanah, u kome su saradnici, uz Lazu Kostića još sedmorica stipendista: Kosta Ruvarac, Dimitrije Popović, đorđe Bugarski, Jovan Turoman, Jovan Petrović, Svetozar Savković i Stavan V. Popović. Davali su i pozorišne predstave.
Veliko uzbuđenje donela je afera oko odnosa Matice i Tekelijanuma. Matica se 1864. preselila iz Pešte u Novi Sad koji je stasao kao najsnažniji kulturni centar Srba. Uskoro, u njoj prevladava duh Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke, što nikako nije bilo po volji vladajućem režimu. Pokušali su stoga da maticu priguše zahtevima za vraćanjem u Peštu, pa kada to niej uspelo, odlukom da se briga nad Tekelijanumom oduzme od Matice s izgovorom da ona više nije u stanju da neposredno rukovodi Tekelijanumom, jer nije više u Pešti. Posle višegodišnjeg odlaganja da se ova odluka izvrši, apelima i žalbama, od kojih je jedna dospela i do samog cara, Matica je 1878. bila primorana dapreda upravu na Tekelijanumom. Nadzornik ipak ostaje i dalje, do svoje smrti 1882, od Matice još 1869. postavljeni dr Konstantin Peičić. Srpska pravoslavna crkvena opštine u Pešti kojoj državna vlast poverava staranje o Tekelijinoj zadužbini, uzaludno je pokušavala da kompromisima obezbedi tradicionalni matičin udeo.
Peičićev naslednik postao je Stevan V. Popović, političar, plodan književni radnik, besednik, koji je i sam 1861 – 1867. bio tekelijanac, a od 1869. član je Književnog odeljenja matice srpske. U njegovo vreme delovali su zaduga tekelijanaca za prehranu, „Kolo mladih Srba2, koje je nastavilo tradiciju društva Preodnica, zabranjenog 1876, tamburaški orkestar, hor koji će voditi Isidor Bajić.
Od 1902. Tekelijina zadužbina predata je „najvišom naredbom2 Saborskom odboru Srpskog narodno-crkvenog sabora, a duhovni nadzor dobija poseban patronat, čiji potpredsednik je, po toj naredbi, predsednik Matice srpske. Taj Patronat, na čelu sa episkopom budimskim, doneo je odluku 1906. da se zgrada Tekelijanuma sruši i zameni novom, velelepnom, sadašnjom građevinom u kojoj je tada našlo mesta četfrdeset đaka i studenata, od toga dvadeset koji svoje školovanje i izdržavanje plaćaju. Rad Tekelijanuma nije se prekidao tokom Prvog svetskog rata. Smrću Stevana V. Popovića, nadzornik je 1917. postao dr Ivan Popović, profesor srpskohrvatskog jezika na peštanoj Istočnoj akademiji. No, računica o tekelijancima vođena je posebno do 1914. Iz statistika saznajemo da je Tekelijinih pitomaca između 1838. i 1878. bilo 179, a od 1878. do 1914. 167. Za srpski narod to je bio impozantan broj intelektualaca koji su mnogo doprineli kulturi i civilizaciji svoga naroda. Među njima su, uz već pomenuta markantna imena, bili mnogi znameniti Srbi XX veka: Bogdan Gavrilović, rektor Univerziteta i predsednik Srpske Kraljevske akademije nauka, Radivoj Kašanin, svetski poznat matematičar, Marko Maletin, urednik Letopisa i sekretar Matice srpske, Tihomi Ostojić, istoričar književnosti i sekretar Matice srpske, Jovan Pavlović, istaknuti publicista, Veljko Petrović, književnik, predsednik matice srpske, Lazo tomanović, publicista i predsednik vlade Crne Gore.
Između dva svetska rata Tekelijanum nije radio punom snagom. Broj pitomaca je bio smanjen, jer su zadužbinska dobra, a naročito gotovina kojom je fond raspolagao, inflacijama i zamenama novca, veoma smanjeni. Deo zgrade morao se izdavati pod kiriju da bi se zadužbina kako – tako održala. Tekelijanum se oporavljao, u periodu 1941-1944. bilo je u njemu preko trideset pitomaca, od toga dobra polovina pod punom, istina veoma skromnom stipendijom. Vreme posle Drugog svetskog rata nanelo je najteži, bezmalo fatalan udarac Tekelijinom zavodu. Godine 1952. zgrada je nacionalizovana, zadužbina je privremeno prestala da postoji.
U naše dane, 1996. mađarska državna vlast donela je odluku da u procesu denacionalizacije vrati polovinu zgrade budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Taj gest dobre volje omogućio je obnovu zadužbine Save Tekelije i njenog patronata i otvorio nadu da će se Tekelijanum u doglednom vremenu vratiti svojoj plemenitoj ulozi jednoga od značajnih duhovnih središta srpskog naroda.
Tekelijanumske istorije 19.veka, Matica srpska
