Da zivot, ponekad, coveka obraduje i lepim iznenadjenjima, evo, uverio se i Djordje Nikolic, ugledni srpski pesnik koji zivi u egzilu, u Americi, u Cikagu. Pune 33 godine nije video otadzbinu, a onda se desilo da, u svega mesec dana, dvaput dodje. I bas kao u snu, oba puta lepim povodom, zbog predstavljanja njegovog znacajnog pesnickog dela, do tad, na zalost, ovde gotovo nepoznatog.
Prvi put je to bilo u Beogradu, na knjizevnom susretu s pesnikom u Udruzenju knjizevnika Srbije, u Francuskoj 7, i, potom, izuzetnoj knjizevnoj veceri u Kolarcevoj zaduzbini.
I, evo, samo mesec dana posle, Djordje Nikolic je gost Matice srpske u Novom Sadu. Njemu u cast, cuvena ustanova srpske kulture priredjuje knjizevno vece, susret s pesnikom i predstavljanje njegovog dela, veceras sa pocetkom u 19 casova, u svecanoj sali Matice. Uz pesnika, koji je tim povodom, dakle, drugi put posle tri decenije, upravo stigao iz Cikaga, besedice akademici Matija Beckovic, Nikola Milosevic, Predrag Palavestra i Miroslav Egeric.
Djordje Nikolic je objavio sedam knjiga pesama, prve cetiri u Americi, a tri u otadzbini – dve u izdanju Srpske knjizevne zadruge, „Srpska glava“ 2000, (sa pogovorom Predraga Palavestre) i „Dopis“, 2001 (sa pogovorom Matije Beckovica), dok je, 2001, „Nebeski vrt“ objavila „Prosveta“.
Visedecenijsko tihovanje
Tako, na srecu, Djordje Nikolic postaje sve blizi i ovdasnjem citalastvu, kojem je od najvisih knjizevnih autoriteta preporucen kao jedan od najznacajnijih pesnika moderne srpske knjizevnosti. Pri tom se kao posebna vrednost, i sasvim retka vrlina, istice izrazito kriticki odnos prema sopstvenoj naciji, sto je i osnovno obelezje izvanrednog speva „Srpska glava“.
Citaoci ce, medjutim, uociti i raznovrsnost pesnickog dela Djordja Nikolica, bogatstvo sadrzaja i otvorenost ka svim formama, od speva pa sve do haiku poezije… Sam pesnik o tome nam kaze:
– U knjizevnosti, kao uostalom u zivotu uopste, u mladosti ukus je skucen. Sa zreloscu vidici se sire i ukus postaje raznorodniji. Kako nisam ziveo u okvirima srpskog jezickog podrucja i nisam pripadao srpskim knjizevnim skolama, stilovima i pravcima, ja sam iz semena srpskog knjizevnog jezika, koje sam u sebi poneo, samoiznikao, samoizrastao i samoizgradjivao se. U tom visedecenijskom tihovanju, desili su se procesi koji su od mene napravili ovo sto jesam.
Posvecenost srpskom jeziku
Utoliko vise fascinira lepota jezika Djordja Nikolica, rodjenog u Rabrovcu kraj Oplenca, i koji je, tek sto se pojavio na knjizevnoj sceni, sredinom 70-tih, otisao u tudjinu. Zato smo ga pitali i to kako je uspeo da sacuva saglasje sa motivima otadzbinskim, verskim i rodoljubivim, u vremenu i svetu koji ne samo da je tome nenaklonjen nego je i razarajuci. A pesnik nam je ovako odgovorio:
– To se postize samo, u najbukvalnijem smislu reci, religioznom posvecenoscu srpskom jeziku i kulturi. Kao odgovoran rodoljub i stvaralac koji u tudjini pise na srpskom jeziku, ja sam se uvek trudio, najvise sto sam mogao, da ostanem u vezi sa zivotvornom Srpskom pravoslavnom crkvom, sa tragedijom srpskog naroda koja ga je pratila kroz vekove, a narocito od 1941. do danasnjih dana.
