Kakva je to snaga u čoveku kad pričajući o svom boravku od „trideset meseci i nekoliko dana“, bolje reći preživljavanju u zloglasnom koncentracionom logoru Mauthauzen, može i da se nasmeje? Odakle ovom krepkom 88-godišnjem Parižaninu toliko optimizma da se ni na šta ne žali? Kakvi su mu to pogledi na život, kad i sada, u ovim godinama, glasno kaže: „Ja još učim“? Učinilo nam se da odgovore na ta i sva druga pitanja daje pogled na police na kojima su, bez trunke prašine, poređane svakojake knjige u koje Svetozar – Sveto Vulić gleda kao – u boga.
– Ovo je spisak knjiga koje sam već, kao legat, poklonio Narodnoj univerzitetskoj biblioteci Banjaluke. Knjige su na francuskom, engleskom i srpskom. Da, mnogo ih je. Ali, ja sam rodom Banjalučanin, moram da mislim na svoje – objašnjava s ponosom.
Živi sam, teže hoda, slabo vidi, slabo čuje, a ipak veoma živahan, energičan, čistim razgovetnim glasom priča:
– Osećam se kao svi ljudi kad ostare i ostanu usamljeni. Mnogi dragi su pomrli, onih ondašnjih političkih emigranata više nema ma ovom svetu, ove što su kasnije došli na rad – ne poznajem. LJudski život je nešto što čovek podnosi od detinjstva do starosti. Mene muči reumatizam, škripe zglobovi i uvek znam kad je promena vremena. Stoga su mi na dohvat ruke lekovi, brdo kutija. Pomognu malo, ali ih ne smem mnogo da ih uzimam, nama logorašima su stomaci „pokvareni“.
Mesečna odšteta 500 evra
– Žene treba slušati. One imaju instinkt, a mi muškarci se pravimo važni. Kad mi je stigla odšteta od Mauthauzena, kad sam u neverici držao ček u ruci, žena mi kaže: „Znaš, kad-tad jedno od nas dvoje ostaće samo i neće moći sam u velikom stanu. Hajde da od ovog novca kupimo mali stan“. I kupimo ovaj stančić. Baš pametno. Od Mauthauzena, odnosno, iz Diseldorfa, svakog meseca dobijem 500 evra, s tim što im godišnje šaljem dokaz da sam živ. Kako stvari stoje, izgleda, neće me se lako rešiti – našali se Svetozar.
Knjiga spala na dva slova
Na zidu uramljene pesme, slike i dečji crteži, drvena preslica, zidarski trougao, ukrasni tanjiri. Svetlost izlazi iz stonih lampi, a radni sto je uz prozor sa pogledom na aveniju u kojoj život buja. Prijavljuje Sveto da mnogo voli Pariz i dodaje da je bio u Pešti, Beču, Londonu, Briselu, Amsterdamu, NJujorku, Vašingtonu i ističe da nijedan nije kao grad svetlosti:
– Pariz je nešto posebno, arhitektonski, kulturno, umetnički. Prestonica je sveta, čuju se svi jezici, prestonica umetnosti, a pariske avenije i bulevare osmislio je čuveni arhitekta Osman. Zbog njega je Pariz čaroban!
Dopisništvu „Vesti“ u Parizu Svetozar Vulić se javio se s primedbom koju je, za vreme ovog razgovora, u stančiću na graničnoj crti 17. i 18. arondismana, odmah obrazložio:
Sve ga interesuje
– Voleti znači – voleti mnogo toga. Interesuje me svakodnevni život u celini, ljudi, zato i kupujem novine. čitam da se obeležava desetogodišnjica NATO bombardovanja. Da nije novinara, to bi se zaboravilo. Ovi ovde kažu: „Nismo mi bombardovali Srbiju, nego Miloševića“. Pazi, majku mu, pa nije Srbija vlasništvo Miloševića!
– Vidite ovaj tekst, tu „Vesti“ pišu da je u Smederevskoj Palanci umro poslednji srpski logoraš iz Mauthauzena. E, nije istina, evo mene živog, a u Americi, na Floridi, živi i moj prijatelj Milan Novković. Ovo mu je fotografija, svaki dan je gledam. Od 10.000 srpskih mauthauzenskih „stanovnika“, iz logora je izašlo stotinu, ili dve stotine, po celom svetu rasulo se nas 51. Koliko znam, sada je knjiga spala na dva slova. A šta da ukratko kažem o Mauthauzenu? Pa da sam srećan čovek jer sam iz logora izašao živ.
Ponovo starina Stevo hitro ustaje, sa police uzima knjigu Miodraga Milića „Jugosloveni u Mauthauzenu“. Knjiga poteška, a kao da se sama lista i zaustavlja na strani gde je crvenim podvučeno ime Svetozar Vulić. Licem proleti grč, usledi uzdah:
– Verujete, ne bih o ovome pričao, nikad ne pričam, ne volim da se sećam muka…
čita Aristotela, sluša Mocarta
– Išao sam nekoliko puta u Srbiju i Bosnu, pomrli su skoro svi, još su mi tamo nećaci, ali ih ne poznajem. Godine čine svoje. U Parizu sam bio angažovan u kulturnim, humanitarnim, filozofskim udruženjima. čitao sam mnogo filozofe i shvatio da je ceo život filozofija. Aristotela vidim kao svog najboljeg prijatelja, evo, slikao sam se kod njegovog spomenika. On je tvrdio da je svet zatvoren, a ja sam, ipak, više na liniji Platona i Sokrata koji kažu da je svet beskrajan sve dok se ne dokaže drukčije. Pročitao sam na tone knjiga, morao sam da čitam da bih znao gde sam, s kim sam, a ljudi su govorili: „Kakav je to krojač kad se interesuje za te stvari?“. Slušam klasičnu muziku, Betovena, Mocarta, Bizea. Televiziju malo gledam zbog vida, jedno oko me je izdalo. Nije mi dosadno. Ništa mi ne fali. Evo, frižider je pun, a i u zgradi je kineski restoran, poređaju mi po tanjiru svega pomalo, samo nema hleba, pa stave u frižider.
Obrijali nam i obrve
– Rođen sam 1921. Kao 12-godišnjaka roditelji su me poslali u Beograd na krojački zanat. Prvo sam učio da šijem, a posle da krojim. Težak je to zanat. Pogledajte pozorišne kataloge i programe. Evo predstave „Topaz“. Piše moje ime. Na ovim fotografijama su poznati francuski glumci. Više se ni ne sećam imena onih koji su nosili kostime koje sam im šio. Evo i njihovih posveta. Moja krojačka radnja nalazila se u blizini pariske „Opere“. Išao sam na predstave. Nekako ispade da sam od svih Vulića ja postao najpoznatiji.
– Godine 1941. pripadao sam pokretu Jugoslovenske otadžbinske vojske. Na ulici u Beogradu sam delio zamotane letke, kad naletih na agenta, kod mene papiri sa potpisom Dragoljub Mihajlović, kasnije je postao general, legendarni Draža. Odmah me odvedoše u zatvor na Banjici, dadoše dve alatke, pijuk i lopatu. Teški rad. Bio sam tu nekoliko meseci, da bi me kao 21-godišnjaka, u šali kažem, „prekomandovali“, odnosno, tranportovali, u koncentracioni logor Mauthauzen. Zima 1942, ne znam ni mesec, ni datum, ni dan, jer kad te uhapse, oduzmu ti sve, i olovku i papir…
– Putovanje je trajalo pet dana i pet noći, bez zaustavljavanja. Samo su jedanput dopustili da izađemo na poljanu i obavimo nuždu. Uh, bilo je užasno! Nas 201, u vagonu po 50, u jednom delu vršili smo nuždu. Izmet je gušio, štipao. čim smo stigli na odredište, počeo je logorski ceremonijal. Skinuli su nas potpuno, obrijali su nam čak i obrve, samo su nam ostavili trepavice. Dobio sam broj 22.998 i na prsima i pantalonama – crveni „vinkl“ sa slovom J, odnosno, Jugosloven. Odmah smo naučili da zeleni „vinkl“ imaju nemački kriminalci koje su izvadili iz zatvora sa zadatkom da slušaju naređenja esesovaca i primenjuju ih na nama. Ti „zeleni“ postali su tzv. šefovi, inkvizitori, bogovi pakla, surovi poslušnici koji su zahvaljujući zlu koje su nam činili bili privilegivani. Svoju boju „vinklova“ imali su i Jevreji, Romi, homoseksualci, novovernici, ali nam je na putu u smrt svima bilo isto.
Bili smo kost i koža
– Radio sam u kamenolomu, kopao rupe za blokove, barake. Kad sam došao, bilo ih je 20, kad su nas oslobodili – 38. Na nama ona prugasta odela. Kratko vreme radio sam u šnajderaju, kad su došle žene – zamenili su nas. Nosio sam i neke džakove, mnogo smo radili za esesovske kuće, sekli za njih šumu…
– Ujutru smo dobijali kafu od pržene raži, u podne repu rezanu kao pomfrit i skuvanu u vodi, a uveče se na četiri osobe delilo 900 grama hleba od nekog drvenog brašna. U njemu smo nalazili čestice drveta što nam je svima upropastilo stomake. Bio je tu i komadić kobasice, od dva-tri centimetra, a nedeljom kockica veštačkog butera. Navodno, govorili su da je to dnevno činilo 900 kalorija, a istinu niko ne zna. Bili smo kost i koža. Ja nikad nisam prešao 32 kg, a visok sam 176 cm. Svi Vulići su dvometraši, samo sam ja ostao niži, možda je logor razlog za to.
– U barakama je živelo po 600-700 osoba. Bile su podeljene na dva dela, u sredini su bili klozeti i česme u visini kolena. Nigde tu nije moglo da se sedne, nije bilo nikakve sale za ručavanje, jelo se stojeći i uvek napolju, bez obzira na zimu, leto, mraz ili žegu, stajali smo 18 sati dnevno.
– Ne, nismo se na to navikli, ne može se čovek na sve navići, ali podnosi. Onaj koji teže podnosi – brže ode. Teško je naučiti gladovati i mukotrpno raditi. Pun sam ožiljaka. Oni „zeleni“ mučitelji udare čoveka čekićem, slome mu ruku i ne čeka se da umre, odmah ga ubacuju u krematorijum. U logoru si ili živ ili mrtav, treće ne postoji. Uostalom, u koncentracioni logor se dolazilo da se umre.
Bekstvo iz Jugoslavije
– Mi logoraši smo se družili. Nedeljom, kad bi vreme bilo lepše, seli bismo na zemlju, pričali o porodicama, sećali se. Ja sam uglavnom ćutao. Sećam se komandi na nemačkom. „Zeleni“ su urlikali: „Dolazi, ovamo, francusko besno pseto“ ili „Srpski banditu“. To se moglo naučiti, to sam naučio. Logor je bio četiri kilometra udaljen od Dunava, na brdu. Nikad nijednog civila nismo videli. Nikad nijednu ženu, mada je postojao „puf“, to je kupleraj u kojem su držali zatvorenice za one „zelene“ šefove-kriminalce.
– Ne sećam se kako je vreme prolazilo. Ni koliko je vremena prošlo. Nismo znali dane, mesece, godine. Tek kad su Sovjeti došli, čuli smo: „Danas je Uskrs“. A među nama su bila i dva popa koji, takođe, nisu znali kada su praznici. Onog mnogo visokog popa zvali smo Bilja, Stojanović se prezivao, a onom niskom svešteniku sam ime zaboravio.
– Ne znam kad sam ušao u logor, ali znam da me je 5. maja 1945. oslobodila Treća američka armija generala Žorža Patona. Vratio sam se u Jugoslaviju i odmah video na šta liči režim, da i tu ima logora, pa sam iste godine, kroz slovenačke šume, pobegao u Austriju. U Salcburgu su me smestili u izbeglički logor, a ja se dosetim da na buvljaku kupim francusku uniformu, prođem u njoj do francuske zone, pa do Insbruka i kao francuski vojnik, vozom, bez karte, stignem na parisku stanicu Gar d l’ Est.
– Kao i svi Srbi, u džepu sam imao samo jednu adresu. Restoran „Dara“. Tu sam našao zemljake, a kako sam imao zanat, oni su mi našli posao. Stiže i plata, živeo sam kako sam mogao i kako hteo. Tako desetak godina. Odem i u školu, jezik da učim, neće da me prime. Pitaju: „Šta si?“, kažem: „Krojač“, a oni: „Ma, šta će krojaču francuski“, dadoše mi, evo, ovu knjigu glagola, uz savet: „Uči sam“. I, učio sam. I dobro naučio.
Obožava ćirilicu
– Ali, mladost traži svoje, pa tako sam nedeljom išao na igranku. Tamo sam sreo Francuskinju Žilet. Oženio sam se. U početku nismo imali novca, ali smo ipak uspeli da nađemo stan. Dobili smo dva sina. Milan je danas profesor istorije i doktor antropologije, živi u Karpantru, kod Avinjona, sa suprugom Francuskinjom ima četvoro dece, najmlađi je 16-godišnji Aleksandar. Sin Manuel je poginuo u avionskoj nesreći u Maroku…
– čovek se svakodnevno usavršava. Neprestano učim ispitujući svoju memoriju. I, da se živ ne uspavam.
Logor je na meni ostavio posledice koje i danas traju. Pune 64 godine ne mogu spavam. Zbog nespavanja mi je komisija dala uverenje da sam stopostotni invalid, a imam problema i sa stomakom i reumatizmom. To prati sve logoraše. Od toga nema bekstva, ni spasa.
– Rođen sam u Bosni, kao čovek formirao se u Beogradu, ali sam se ostvario u Parizu. Ovde sam napravio porodicu, dobio decu, naučio strane jezike. Pored francuskog, govorim nemački, engleski, španski, ruski… Kako ne bih zaboravio najomiljeniji srpski, redovno kupujem „Vesti“ i „Nin“. E, koliko ja volim ćirilicu! Evo na zidu ćirilice, ovako, uzmem bateriju, pa s njom šetam od slova do slova i uživam.
– Logor je prošlost. Moje najveće zadovoljstvo su porodica, prijatelji koji se javljaju, navrate. Supruga Žilet, sa kojom sa proveo 54 godine, umrla je 2007. Mnogo mi je teško bez nje. Imali smo divan brak. Ne mogu da zahtevam od sina da me obilazi svake nedelje, svakog meseca. To košta… Jasno mi je da sada, u mojim godinama, ne treba tražiti mnogo…
