-Od laveža i cvilenja pasa, životinja koje su se čitavu noć čule, nismo mogli ni spavati. U zoru je kolona već prolazila pored naše kuće. Automobili, traktori, motokultivatori, ljudi izbezumljenih lica, u strahu, traktorske prikolice pune ljudi i stvari, bili su to prvi prizori koje sam ugledala tog avgustovskog jutra, dan pre „Oluje“.
Ovim rečima počinje da evocira uspomene naša sagovornica iz druge priče nakon što smo pre nekoliko dana objavili prvu. Njoj su, tada, bile tek dvadeset i četiri godine. U devetom mesecu trudnoće, sa dvogodišnjim sinčićem brojala je dane do dolaska drugog deteta. Ta „grmljavina“ granata koje su padale po Kninu, svaku radost pretvorila je u strah i neizvesnost.
– Sinčić je još spavao u drugoj sobi kada je u naše dvorište došla žena iz susednog sela, vodeći za ruke dvoje svoje male dece. Pitala je da li može ostati kod nas, njene komšije već su se bile snašle za prevoz, a ona nije znala gde bi i kako sa decom. Plakala je, kukala, nije znala gde dalje. Ta slika mi je do danas ostala sveže urezana u pamćenju. Pomislila sam na svoje dete koje je još spavalo, ali i ono koje je tek trebalo da se rodi. Struje nije bilo, kolona sa onima koji su odlazili bivala je sve veća. Ljudi su govorili da nemamo šta čekati, da se pakujemo i krećemo dok još ima vremena.
– Spakovala sam nekoliko odelca za sina, ono najosnovnije što je trebalo i čekala da vidim šta će se dalje dešavati. Brat je dovezao majku i ujnu kod nas, otac je ostao u selu, on nije želeo napustiti kuću. Nismo svi mogli u jedno auto,a ni za to jedno nismo imali goriva za put. Svekar je dovezao traktor i svi koji su u tom trenutku bili bez prevoza smestili su se u prikolicu. Brat je mene, mog dvogodišnjeg sina i sestru od supruga smestio u auto, zakačili smo se za traktor i tako su nas šlepali, vukli dobar deo puta, dok se nismo snašli za gorivo – priseća se detalja naša sagovornica.
Dvogodišnje dete od tada je počelo da muca
Njen suprug nije krenuo sa njima. Kako sama kaže, najveća briga od tog trenutka bila joj je gde će se i kako poroditi. Gde će sa malim detetom pored sebe.
– Nisam znala šta je sa ocem koji je ostao, da li je suprug krenuo i kako će nas naći. Brzo smo svi postali deo jedne nepregledne kolone. U tom putu strašne stvari su se dešavale, videli smo prizore kojih više ne želim da se prisećam. Dete je sve češće plakalo. U jednom trenutku je dobio visoku temperaturu, a kasnije i upalu uha. Nije bilo ni doktora ni lekova, samo sam se molila Bogu da što pre negde stignemo da mu pomognem. Da nevolja bude veća, jedno vreme bili smo bez vode. Od pretrpljenog straha, visoke temperature, plača koji ni danas ne zaboravljam, svega što smo proživljavali, moj sin koji je do tada normalno pričao počeo je da muca, i to je ono što se više nikada nije moglo ispraviti.
– Sve to pogoršalo je i moje stanje u poslednjim danima trudnoće. Pojavile su se komplikacije, simptomi koji ukazuju da se svakog trenutka mogu poroditi, i to više nisam mogla kontrolisati. Sedam dana i noći smo proveli u istom položaju, u putu, strahujući da bi svaki pomak mogao biti koban – sa mučnim uzdahom izgovara naša ona, ukazujući na ožiljke po telu koje je, prosto, ispucalo od napora koji je izdržala.
Rodila prvu izbegličku bebu
Dolaskom u Srbiju bili su razdvojeni. Njena majka je smeštena u jedan od prihvatnih centara, brat se privremeno smestio kod rođake, a nju i sinčića su primili ljudi kojima su i danas beskrajno zahvalni. Kada ju je suprug pronašao, prešli su kod žene koja ih je primila posredstvom Crvenog krsta. Sve se to odigralo u samo nekoliko dana, kako ni sama ne zna. Ono što je najvažnije jeste da je odmah upućena na doktora koji joj je pomogao da trudničke dane izdrži do kraja.
– Najvažnije mi je bilo da mi se sinčić oporavi i da on bude dobro. Istovremeno su i meni dali terapiju kako bi sve do porođaja prošlo u redu. Bili smo u tuđoj kući, nismo imali apsolutno ništa svoje. Samo deset dana nakon našeg izbeglištva dobili smo drugog sina, bila je to prva izbeglička beba rođena u Srbiji. U porodilište su se tada javili ljudi koji su želeli da nam pomognu. Kupili su nam krevetac i svu opremu za bebu, i to su stvari koje se nikada u životu ne zaboravljaju – kaže ova žena.
Otac u zarobljeništvu
Nakon što su prebrodili jednu brigu, usledila je druga. Za brata i majku je znala, ali o ocu nikakvih informacija nije imala.
– Kao i svi tada i mi smo se raspitivali da li je neko čuo za njega, da li ga je neko video. Prvo su stizale loše vesti. Znali smo da je u mom selu ubijeno nekoliko civila, uglavnom starijih, koji nisu želeli napustiti svoje kuće. Od njihovih porodica čuli smo šta se desilo sa onima koji su ostali, ali nismo znali šta je sa mojim ocem. Tek nakon nekog vremena, prateći vesti koje su dolazile putem medija, brat je na ekranu ugledao našeg oca. Bio je zarobljen i doveden među ostale zarobljenike u Knin. Čekali smo razmenu zarobljenika, nadali se da će i on biti među oslobođenima. Tek nakon tri meseca to se i dogodilo.
– Oca smo konačno videli, ali to više nikada nije bio onaj čovek koji je ostao posle nas. O danima provedenim u zarobljeništvu retko je i nevoljno pričao, ali nije krio da su mnogi prošli gore od njega i da nisu imali tu sreću da ponovo dožive da vide svoju porodicu kao on. Te rane nikada nismo produbljivali. Kuća je bila zapaljena, sve što smo ostavili bilo je uništeno. Od svega je ostalo samo zgarište. Ipak, imali smo sreću da sačuvamo ono najvrednije, živote naše dece i naših najbližih. Bilo je još trudnica u toj izbegličkoj koloni, neke nisu izdržale kao ja – završava priču.
Kada spomenu „Oluju“, ponovo joj se, kaže, vrati onaj isti bol i tegoba u stomaku. Nisu prošli baš kao ni ožiljci na telu, iako se trudi da ih jednako potisne i o njima ne razmišlja.
The post SEĆANJA NA OLUJU (2): „Trudna sam bila deo nepregledne kolone“ appeared first on srbi hr.
