Hrišćanska zajednica “Sveti apostol Jakov” iz Bršadina organizovala je na Vidovdan 28. juna godišnji pomen žrtvama rata od 1991. do 1995. godine. U hramu Svetog arhangela Gavrila u Bršadinu najpre je služena liturgija, a nakon toga su na mesnom groblju položeni venci ispred spomen ploče posvećenoj žrtvama rata u ovom mestu.
Okupljenima se prigodnim rečima obratio paroh bršadinski protojerej Ljubenko Jović koji je istakao da Vidovdan u srpskom narodu ima poseban značaj i mesto.
– Na taj dan prisećamo se svih svojih poginulih od Boja na Kosovu do današnjih dana. Svi koji daju svoj život za očuvanje svog kućnog praga i naroda za nas su, narodski rečeno, mučenici. Organizator ovog današnjeg parastosa je naša Hrišćanska zajednica koja se trudi da očuva uspomenu na naše poginule sumeštane – rekao je prota Ljubenko.
Ova molitvena okupljanja i sećanje na poginule sumeštane porodicama poginulih mnogo znače jer je to znak da ih meštani Bršadina nisu zaboravili. Na parastosu je, kao i svake godine, bio i Stevan Inić, čiji otac Stevan je pao kao prva žrtva rata na području tadašnje vukovarske opštine.
– Svake godine dolazim sa porodicom na ovu službu Božju i uvek nam se misli vraćaju na događaje tih ratnih devedesetih. Emocije su uvek prisutne i izražene, ali sam i srećan što se naše žrtve ne zaboravljaju i što se na ovaj način čuje i za njih. Kao potomku jedne od žrtava ovo mi puno znači, a evo, došli su i moji sinovi iz Engleske da se zajedno sa mnom prisete moga oca i njihovog dede – rekao je Inić.
Stevan Inić stariji ubijen je 1. maja kada je noseći zastavu SFR Jugoslavije krenuo iz Bršadina u obližnju šumu Đergaj gde je, već po tradiciji, zajedno sa svojim drugovima proslavljao Praznik rada. Ubio ga je hicem iz pištolja u glavu Mijo Gelenčir kraj koga je Inić prolazio dok je ovaj kosio travu, a kome je zastava Jugoslavije zasmetala. Došlo je najpre do verbalnog sukoba, a nakon toga je Stevan Inić i smrtno stradao.
– Hrvatski mediji su čitav događaj izvrnuli na najgori način pišući kako je moj otac hteo da ubije Gelenčira. Međutim, moj otac nikada nije imao pištolj pa cela ta priča nema nikakvog smisla. Otac je tada imao 63 godine – priseća se tog nemilog događaja Stevan.
U ratu je bez oca ostao i Bojan Lazić koji je tada bio sedmogodišnji dečak. Odrastanje bez hranitelja porodice bilo je teško, ali je za njega to bio i poziv da se bori za svoje pravo na budućnost.
– Moj otac je poginuo u Tenji 2. januara 1992. godine, uoči primirja koje je proglašeno dan kasnije. Ovo molitveno okupljanje je jedna od prilika da se prisetimo i njega i svih drugih koji su svoje živote položili za neko bolje sutra. Od tada je prošlo već gotovo tri decenije, ali su sećanja na to još uvek sveža iako je to bilo jako davno. Odrastanje bez oca bilo je teško iz više razloga i aspekata. Jedan od njih je emocionalni, jer svako ko je odrastao bez jednog od roditelja, a pogotovo bez oca, zna koliko je to teško, posebno u tim godinama kada dete počne da se formira kao ličnost. Nije bilo lako ni što se tiče nekog materijalnog aspekta, jer je majci i meni bilo jako teško da nakon svega ponovo stanemo na noge – priča Bojan.
U Bršadinu je tokom građanskog rata zabeležena 51 žrtva i njima u pomen na mesnom groblju podignuto je spomen obeležje.
The post Sećanja na žrtve ne blede appeared first on srbi hr.
